Razgovor sa Dadom (peti nastavak)
MB: Kako si ušao kod Patrisa?
D: Preko tog ortaka. On je sad u Njujornu. Dobar je crtač. Dakle, upadnem kod Patrisa i onda, bilo je budala tamo, ah! Grozno! Šetkali su se sa sunčanim naočarima. Da voziš s njima…! Mada, kad ti kažem, slikari…! Sve tipčine, brkate, prsluk i ostalo. Donosili su svoje portrete koje im je pravio neni fotograf… Užas. Ničeg nije bilo. I onda jednoga dana bane Dibife. Tap. Dibife sa koferom. Nemoguće, ne nosi valjda crteže u koferu!
MB: Ali znao si da je to Dibife?
D: Ah! Da, da, da, da, Patris, kazao mi je: „Dolazi Dibife da pravi litografije…“ I onda, Dibif, dolazi, onako pajtaški s Patrisom. Ali, bio je to loš znak, jer su se posle nedjelju dana pošteno posvađali.
MB: I onda?
D: Moji crteži i neke slike bili su okačeni u jednom uglu ateljea. Ma, nisam bio baš tako glup…! Nešto kao Grk koji pokušava da utopi robu… A imao sam i mape s crtežima od kojih su neke koje ću vam posle pokazati na tavanu, stigli iz Beograda preko jedne djevojke koja je bila ljubazna da mi ih donese. Jedan starac, Jugosloven, brkajlija od osamdeset godina, jako, jako smiješna osoba, posrednik nekog izdavača Đakometija, Švajcarca koji je pokrenuo ediciju »L’ oeuvre gravee«, volio je moje crteže. Jedan dan nisam došao na šljaku — grozno sam se natreskao — sjutradan stižem u atelje. Pojavi se on i veli mi: „Ah! slušaj, Dibife ti je pohvalio crteže.” Dibife je, naravno, bio jedini slikar noga sam uvažavao. U tom trenutku, u Parizu, ničeg drugog nije ni bilo. Znaš šta je 56-te bilo u modi. Rekao sam Patrisu: „Do đavola, pokazaću crteže Dibifeu.“ „Ah“ , veli mi on, „ni govora, nećeš dosađivati mušterijama…!“ Nije dao. Nisam imao sreće, nisam bio tu, ni on, pa je stari, zemljak, pokazao moje crteže, bakroreze, Dibifeu koji se oduševio. Vraća se Dibife i kaže mi: „To je izvrsno, izvrsno. Poslaću vam jednog trgovca slikama.“
ŽV: I učinio je to?
D: Poslao mi je Fanetija. Opet nisam bio tu. Vidiš, nisam baš često dolazio na posao. A onda Faneti splasne, naravno, očigledno nije htio. Dibife mi posle kaže: „Sad ću vam poslati drugog, koga oduševljava sve toga žanra.. Ali prije toga, prije nego što će doći taj drugi trgovac…
MB: Ali bio si već vidio Džejmsa Spejera?
D: Ne, Džejms Spejer je bio ljubazan i kupio mi je kod Patrisa, na samom početku, jednu sliku za 3000 franaka.
MB: Kako je došao nod Patrisa?
D: Htio je, mislim, da piše o litografijama, i došao je s jednim američkim slikarom koji je tamo radio. Vidio je moje crteže, zainteresovali su ga, ali kupio mi je zapravo dvije ili tri sitnice…, za 7000 franaka kupio mi je jednu sliku.
MB: Ali prvi je koji se zainteresovao za to što radiš?
D: Ah, jeste, prvi, spolja, istina je, prvi. Posle toga telefonira mi ortak koji mi je našao posao kod Patrisa. Rijetko su mi telefonirali u atelje. Kažu ‘mi: „Dado, za tebe.” Veli on meni: „Čuj, Kalinovski hoće da dovede jednog kolekcionara koji se zanima za tvoje crteže. Ali pazi, ponesi obavezno stare crteže iz Beograda, bolji su“ , a to je bilo tačno. Onda ja uzmem sve nove crteže, bez slika, donesem crteže iz Beograda, jedno desetak, dobrih. Dođem kod ortaka, njega nema. Sranje, kažem sebi, ali vrata su bila otvorena. Nije bilo nikog, i ja tako ostanem u ateljeu. Bilo je to u blizini italijansnog trga, kad, tup, ulaze dvojica u mantilima, omanji, Kalinovski i još jedan koji ne progovara, i dobar dan. Gleda crteže. Ćuti. Kažem sebi „propalo”. Pregleda sve crteže, kaže mi: .Daćete mi vašu adresu“ i vadi podsjetnik. Posle mi ortak veli: „Ah, tražili su ti adresu! Propala stvar, neće biti ništa.“ Ja sam bio zadovoljan, kazao sam: Uzeli su mi adresu… Bio sam sto posto siguran.
MB: Poznavao si Kalinovskog?
D: Ne, čak ni to, znao sam kao kroz maglu da izlaže. Kalinovsni je bilo rusko ime, pomalo strano, tako sam ga zapamtio. Onda sjutradan dođe taj drugi kupac. Otvaraju se vrata, isti čovjek, onaj što je dolazio s Kalinovskim. Bio je to Kordije.
MB: Stvarno!
D: Ah! samo ovaj put Kordije uredno očešljan, u lijepom mantilu: „Nije li ovdje jedan slikar, Jugosloven?” „Da, ovdje je.“ Bio sam tu i kažem mu: „Gle, čini mi se da smo se već sreli ” „Ah! čime se bavite, pokažite mi to.“ Onda mu ja pokažem ružičaste bebe, koje zapravo nije vidio. „Ah!” veli mi on, ,;kakva glupost, zašto mi to niste pokazali?“
MB: Zašto? Tvoji beogradski crteži bili su drugačiji od onog što si tada radio?
D: Bile su to bebe, ali zgusnutije. Kordije mi je odmah kupio sve slike. Tri slike za 60.000 franaka! Za ono vrijeme je to bilo puno. Izbušio sam lovu čiodama, novčanice su bile krupne, znaš, po 5000. Bila je tu nekakva daska za otiske, iskačio sam ih čiodama, razumiješ, prekrio sam je lovom. Dolazi Patris i kaže „Ah!” I toga dana svi narkosi iz kvarta, a onda… tabla! Počeli smo od Sen-Žermen-dePrea, popeli se na Monparnas, i znaš gdje sam se spustio trešten pijan? Kod Kupole. Đakometi sjedi, pozdravlja me, Đakometi me pozdravlja, razumiješ!… Kako sam se posle neprijatno osjećao! Đakometi! Dvije nedjelje kasnije ponovo se pojavim u okolini, on me vidi i, mislim, siguran sam, da je htio da mi nazove dobar dan, ali ja sam podvio rep i pobjegao, toliko mi je bilo neprijatno. Bio sam uštavljen, a glavudža…! Sjećam se da mi je rekao da to nije bilo nikakvo pijanstvo, da se on, dok je bio mlad, i žešće opijao. Što me je strašno uvrijedilo. Dakle, te večeri sam potrošio svu lovu. Gotovo svu. A onda me je Kordije pozvao na klopu. Rekao mi je: „Da, da, pokazao sam prijateljima vaše slike, mnogo im se dopadaju”, a baš je bio prodao jednu od njih Montegiju. Posle sam čuo da je i moj prijatelj Rekišo htio da kupi jednu, od tih beba. To mi je kazao sam Rekišo. Dakle, išlo je odlično od samog početka, i onda… Kordije, pošto sam nastavio da radim litografije, tamo, nisam imao prostor za rad, Kordije mi je našao sobu u Bulonji. Posle toga, ne znam, nešto se zasralo. Ali sam mu zato rekao da bi bilo jako dobro kad bih mogao da odem u selo. Jedne večeri, čekao sam ga do jedan sat ujutro, bio je na nekakvom koktelu u nekom privatnom hotelu u aveniji Hoche, ne znam više gdje… gledao sam siluete unutra, đavole, i čekao sam ga. Odveo me je u Kursel, mislim da je bilo ljeto…
ŽV: Ovdje?
D: Ne, u Kursel, kod čiča Leveka, modela za „Tomasa Mora“ . Ah! što mi se tu dopalo! Bio je jun mesec, jer je pšenica već bila počela da žuti, sjećam se pšenice, zamisli, makadam, ulica des Canettes, a onda pšenica, razumiješ, mijenja se.
ŽV: Prije si živio u ulici des Canettes?
D: Ne, ali sam tuda prolazio…! Živio sam u ateljeu, u ulici Boulard…! Spavao sam u ateljeu, na uglju. Patris mi je davao 9000 mjesečno, nije baš puno, je l’ da! Polovinu vremena nisam ni dolazio, razumiješ. Radio sam kilavo, i, prije svega, nikad nisam naučio litografiju.
MB: Ovdje bih želio da ti postavim dva pitanja. Zašto si slikao bebe?
D: Tja, počinje se od A, je li, a završava sa Z, ne? Konačno, moralo se početi sa slikanjem ćelija, fetusa, beba…! Pa recimo da sam preskočio dva-tri poglavlja, mislim da je to to. Način da se pristupi svijetu od istinskog početka.
MB: Da, ali mogao si mu pristupiti preko životinja!
D; Ah, ne vidim nikakvu razliku između čovjeka i životinje! I šta onda!
MB: Kažem ti bebe, jer su ljudi time bili baš zapanjeni!
D: Ah, to, svakako, bebe, to apsolutno opčinjava!
MB: Oni koji su vidjeli tvoja prva platna, bilo na prvoj izložbi kod Kordijea …
D: Ma, to je strah u ljudima, jer su bebe odvajkada sveprisutan motiv u likovnom stvaralaštvu čovjekovom. Razmisli malo, u renesansi…
MB: Ali, na kraju krajeva, tu nije riječ o izričitom izboru?
D: Jeste, jeste, ima jedno platno u Luvru, Rubenoovo, na kome su isključivo bebe. Niko ne bi pomislio, a to je najljepše Rubensovo platno. Bez premca…!
MB: Jesi li znao za to platno?
D: Radio sam to, zapravo sam bio inspirisan tim platnom. To nije strano mom nadahnuću, to govori da su bebe postojale već prije. Ali gomilanje beba bilo je kod mene inspirisano tim Rubensovim platnom.
MB: Kad si došao u Pariz, išao si u Luvr?
D: Ah! Naravno, naravno. Deset godina sam čekao da odem u Luvr. Kad sam otišao u Luvr, prvi put, nekim čudom sam išao pravo prema slikama za koje sam znao da su u Luvru, pojma nemam kako. Prelazio sam stotine metara, tap, da bih se zaustavio pred Direrovim autoportretom, ne znam kako, ali shvatio sam da taj maleni portret ne bi mogao visiti u velikim salama, razumiješ. Vidio sam ona velika čudevenija Ritalova, tamo, shvataš, Koncert na travi, sve me to nije zanimalo. I onda, tap, odlazim kod čiča Direra koji drži svoj čičak. To mi se dopalo, ta slika, kad sam je vidio. Dobra. Dobro osvijetljena, popodne, tamo, još kako. Osvjetljava je Tuileriez, ne znam je li još uvijek tu.
MB: Ima još nešto. Zašto selo? Kažeš da je kad si došao u Kursel…
D: Činilo mi se da je tu stvarno moguće vratiti malo stvari u red, početi razmišljati, jer u haosu kakav je velegrad ja sam lično bio potpuno rascjepkan, iskidan. Ništa više nisam vidio, stvarno, hodao sam ulicom ali rastavljen na djelove, baš tako, sranje. Grcao sam kao u nekakvim govnima, ništa nisam vidio.
ŽV: Ali u Crnoj Gori, živio si u varoši, u gradu?
D: Drugo je u Crnoj Gori. Meni je sve to bilo kao pozorište, potpuno lišeno živopisnog, to je veoma važan činilac, zar ne? Crnu Goru ne možeš nigdje svrstati, ne možeš da kažeš je li to orijentalna arhitektura, zapadna, italijanska, ne, to ti je ništa, razumiješ. Neka vrsta manastira obnovljenog 1900-te, a da baš ni po čemu nije 1900-ta, gledaj, kako to da zamisliš. Kamene kuće bez i najmanjeg traga živopisnog. Bilo je nešto baroknih elemenata, ipak, koji su se protezali preko jednog friza, ali ne vjerujem da sam ih vidio pošto sam bio sasvim mali. To sam otkrio kasnije.
MB: Znači tvoja potreba za selom ne dolazi odatle?
D: Ne, to sam otkrio. Mogao sam nabasati i na nešto drugo.
ŽV: Grad, u njemu se nikad nisi osjećao dobro?
D: Ne, zaista nisam, taj nedostatak mjesta, prostora, vazduha, ne, sve me to nije zanimalo. A onda, trebalo je odjednom vidjeti i suviše zanimljivih stvari koje nisam uspijevao da pohvatam. Bio sam zbunjen, sve vrijeme zbunjen.
MB: I od tad se nisi pomirio s gradom?
D: Sigurno bih savršeno podnio Pariz da sam imao ujaka iz Amerike, razumiješ, da mi plati bilo kakvu gajbu, baštu…! Ima gomila tipova koji to danas vrlo lako nalaze. Ja ne mogu da nađem ni hotelsku sobu. Gotovo. Svaki put, nalazili su da imam facu, nekako nije išlo, šta li. Čak i danas, ako imam nesreću da tražim sobu u hotelu, naprave facu, pljas, šta ja znam. Jednog dana me na ulici zaustavio neki pandur. Ah! To, nikad to nisam razumio. Gledao sam ga s druge strane ulice. On pređe ulicu i pita zašto tako gledaš? Razumiješ, nisam znao šta da odgovorim. Gledao sam ga, kako, ne znam, ali mu se to nije dopalo. Mora da sam ga gledao osorno, u svakom slučaju samouvjereno, a nisam ga ni vidio, možda čak nisam ni gledao pandura, ali sam svakako bio tu, u svojim govnima, je li, i onda me je on zasreo, ne.
nastviće se
