Ko će znati kako je moglo da se završi nešto što nije čak ni počelo, što se krenulo iz sredine i nestalo bez jasnih obrisa, raspršivši se na ivici druge magle, u svakom slučaju treba početi time što mnogi Argentinci provode deo leta u dolinama ispod Liberona, mi veterani ovoga kraja često slušamo njihove zvonke glasove koji kao da donose neki otvoreniji prostor, a zajedno s roditeljima dolaze deca, a to znači i Silvija, izgažene lejice sa cvećem, doručak sa šniclama na viljuškama i obrazima, užasno plakanje za kojim sledi mirenje na italijanski način, što se ono kaže, porodično letovanje. Mene ne gnjave mnogo, štiti me to što me s pravom bije glas da sam nevaspitan; filter se otvara samo da propusti Raula i Normu Majer, a naravno i njihove prijatelje Havijera i Magdu, što uključuje i decu i Silviju, pečenje u Raulovoj kući pre nekih petnaest dana, nešto što čak i nije imalo početak a ipak naročito Silvija, to odsustvo koje se sada stani u mojoj kući samca, dotiče moj jastuk svojom zlatnom meduzom, primorava me da pišem ovo što pišem u besmislenoj nadi da postoji bajalica, slatki golem od reči. U svakom slučaju treba uključiti i Žana Borela, koji predaje književnost naših zemalja na nekom oksitanskom univerzitetu, njegovu ženu Lilijanu i majušnog Renoa, kome su prve dve godine života bučno proletele. Koliko ljudi za ono pečenjce u Raulovoj i Norinoj bašti, pod velikom lipom koja nije delovala baš umirujuće na dečije svađe i naše književne rasprave. Stigao sam s dve boce vina i suncem koje je zalazilo za brda, Raul i Nora su me pozvali jer je Žan Borel već dugo želeo da me upozna a nije se sam usuđivao; tih dana Havijer i Magda su takođe bili u kući, baš ga je bila poprište bitke, pola Sijuksi a pola Galorimljani, ratnici s perjanicama tukli su se bez predaha piskavim glasovima i grudvama blata, Grasijela i Lolita udružile su se protiv Alvara, a sred te huke siroti Reno se teturao u svojim pumpericama punim materinskih pelena i u želji da stalno prelazi s jedne na drugu stranu, kao nevini i prezreni izdajnik o kome se samo Silvija brine. Znam da gomilam imena, ali poredak i geneaologije takođe su do mene stigli sa zakašnjenjem, sećam se da sam izišao iz automobila s bocama pod pazuhom i na nekoliko metara od sebe video kako se iz žbunja pomalja perjanica Nepobedivog Bizona, njegova nepoverljiva grimasa pred novim Bledolikim; bitka za utvrđenje i taoce vodila se oko malog zelenog šatora koji je izgleda bio generalštab Nepobedivog Bizona. Zanemarivši možda presudnu ofanzivu, Grasijela ispusti svoju lepljivu municiju i na kraju obrisa ruke o moj vrat; zatim mi neizbrisivo sede u krilo i objasni mi da su Raul i Nora gore s velikima i da će doći, tako neke nevažne stvari pored one surove bitke u bašti.
Grasijela je uvek osećala obavezu da im sve objašnjava, polazeći od načela da me smatra za glupaka. Na primer, tog popodneva je Borelov mali bio sasvim beskoristan, zar ne vidiš da ima samo dve godine, još kaki u pantalone, malopre mu se desilo i ja sam išla da javim mami zato što je Reno plakao, ali Silvija ga je odvela do bazena, oprala mu guzu i presvukla ga, Lilijana ništa nije primetila, znaš, ona se mnogo ljuti i samo ga pljesne, onda Reno opet počne da plače, stalno nas gnjavi i ne da nam da se igramo.
– A ono drugo dvoje, oni veći?
– To su Havijerova i Magdina deca, zar ne vidiš, bleso. Alvaro je Nepobedivi Bizon, ima sedam godina, dva meseca više od mene, on je najveći. Lolita ima šest ali već se igra, ona je zarobljenica Nepobedivog Bizona. Ja sam Šumska Kraljica i Lolita je moja prijateljica, tako da moram da je spasem, ali nastavićemo sutra pošto su nas već zvali na kupanje. Alvaro se posekao po nozi, Silvija mu je stavila zavoj. Pusti me, moram da idem.
Niko je nije držao, ali Grasijela uvek mora da potvrdi svoju slobodu. Ustao sam da se pozdravim s Borelovima koji su izlazili iz kuće s Raulom i Norom. Neko, čini mi se Havijer, poslužio je prvi pastis; razgovor poče uz smiraj dana, bitka je promenila svoju prirodu i godine, pretvorila ce u odmeravanje snaga uz osmehe između ljudi koji su se tek upoznali; deca su se kupala, u bašti nije bilo ni Gala ni Sijuksa, Borela je zanimalo zašto ce ja ne vraćam u svoju zemlju, Raul i Havijer su se smeškali osmesima zemljaka. Tri žene bavile su se oko stola; čudo koliko su ličile, Noru i Magdu spajao je portenjski naglasak, dok je Lilijanin španski vukao na drugu stranu Pirineja. Pozvali smo ih da popiju pastis, otkrio sam da je Lilijana tamnija od Hope i Magde, ali su i dalje ličile, bilo je nekog zajedničkog ritma. Sada se razgovaralo o konkretnoj poeziji, o grupi oko časopisa Invenção, između mene i Borela pojavio se zajednički teren, Erik Dolfi, druga čaša osvetlila je osmehe između Havijera i Magde, druga dva para živela su već u dobu kada grupni razgovori u njima oslobađaju antagonizme, otvaraju razlike koje intima ućutkuje. Bila je gotovo noć kada su deca počela da se pojavljuju, čista, s dosadom, najpre Havijerova, koja su se svađala oko nekih novčića, Alvaro tvrdoglav a Lolita drska, zatim Grasijela, koja je vodila za ruku Renoa čije lice je već opet bilo umazano. Skupili su se oko zelenog šatorčića; mi smo raspravljali o Žan-Pjeru Faju i Filipu Solersu, noć je izumela vatru za pečenje koja se do tada slabo videla između drveća, premazala se promenljivim zlatnim odsjajima koji su bojili stabla drveća i udaljavali baštensku ogradu; čini mi se da sam u tom trenutku prvi put video Silviju, sedeo sam između Borela i Raula, a oko okruglog stola pod lipom nizali su se Havijer, Magda i Lilijana; Nora je išla tamo-amo noseći pribor za jelo i tanjire. To što mi nisu predstavili Silviju učinilo mi se čudno, ali bila je tako mlada i možda je želela da ostane po strani, shvatio sam zašto Raul i Nora ćute, očigledno je Silvija bila u teškim godinama, nije htela da uđe u igru odraslih, više je volela da nametne svoj autoritet ili ugled deci okupljenoj oko zelenog šatora. Silviju sam slabo uspeo da vidim, vatra je silovito osvetljavala jednu stranu šatora a ona se sagla tamo pored Renoa, brisala mu je lice nekom maramicom ili krpom; videh njene kao izvajane butine, tanke i ocrtane istovremeno u stilu Fransisa Ponža i onom o kojem mi je pričao Borel, listovi su ostali u senci baš kao i trup i lice, ali dugačka kosa odjednom je blistala na odsjajima plamena, kosa boje starog zlata, cela Silvija kao da je bila obojena vatrom, nekom teškom bronzom; mini-suknja je otkrivala butine sve do gore, i Fransis Ponž je ostao neoprostivo zaboravljen od strane mladih francuskih pesnika sve dok sada, s iskustvima grupe Tel Quel, majstor nije dobio priznanje; nije bilo mogućno upitati ko je Silvija, zašto nije s nama, a osim toga, vatra je varljiva, možda je njeno telo ispred njenih godina i Sijuksi su još njena prirodna sredina. Raula je zanimala poezija Žana Tardjea, pa smo Havijeru morali da objasnimo ko je on i šta piše; kada mi je Nora donela treći pastis nisam mogao da je pitam za Silviju, rasprava je bila previše živa i Borel je upijao svaku moju reč kao da je baš tako vredna. Video sam kako kod šatora prinose nizak stočić, obavljaju pripreme da deca večeraju posebno; Silvija više nije bila tu, ali senka je zaklanjala šator a ona je možda sela malo dalje ili se šetala između drveća. Prinuđen da pretresam mišljenja o dometu iskustava Žaka Ruboa, jedva sam stigao da se iznenadim što se toliko zanimam za Silviju, što me je Silvijin iznenadni nestanak tako dvosmisleno uznemirio; kada sam Raulu rekao šta mislim o Rubou, vatra je ponovo na trenutak bila Silvija, video sam kako je prošla pored šatora vodeći za ruku Lolitu i Alvara; za njima su išli Grasijela i Reno skačući i igrajući, kao poslednji pojavni oblici Sijuksa; naravno da je Reno pao potrbuške i njegov prvi vrisak uplašio je Lilijanu i Borela. Iz grupe dopre Grasijelin glas: „Nije ništa, već je prošlo!“ i roditelji se vratiše razgovoru s onom lakoćom kakva se stiče od svakodnevne jednoličnosti uboja kod Sijuksa; sada je trebalo pronaći neki smisao u Ksenakisovim slučajnim iskustvima za koja je Havijer pokazivao zanimanje, što se Borelu činilo preterano. Između Magdinog i Norinog ramena ja sam u daljini video Silvijinu priliku kako se ponovo nadnela nad Renoa pokazujući mu neku igračku da ga uteši; vatra joj je obnažila noge i pokazala profil, nazreo sam tanak i senzualan nos, usne kao na arhajskoj statui (ali zar me Borel nije upravo upitao nešto o nekakvoj statueti s Kiklada za koju me je smatrao odgovornim, zar Havijerovo spominjanje Ksenakisa nije skrenulo razgovor na neku vredniju temu?). Osetih da, ako sam za bilo šta hteo da znam u tom trenutku, to je bila Silvija, da znam da je blizu i to bez sjaja koji joj daje vatra, da je vratim verovatnoj osrednjosti stidljive devojčice ili da se uverim u onu siluetu, suviše lepu i živu da bi ostala puko priviđenje; poželeo sam da to kažem Nori za koju me vezuje davnašnje poverenje, ali Nora je postavljala trpezu i ređala papirne salvete, ne propustivši da zatraži od Raula da odmah kupi neku Ksenakisovu ploču. S teritorije na kojoj je vladala Silvija, sada ponovo nevidljiva, došla je Grasijela gazela, mudrica; pružih joj staru zakačku od osmeha, ruke koje joj pomogoše da se smesti na moja kolena; iskoristih njene neverovatne vesti o nekom dlakavom govnovalju da se isključim iz razgovora a da Borel ne pomisli da sam nepristojan, i čim sam mogao, upitah je u pola glasa da li se Reno povredio.
– Ma nije, glupko, nije to ništa. Stalno pada, ima samo dve godine, shvataš. Silvija mu je čvorugu polila vodom.
– Ko je Silvija, Grasijela?
Pogledala me je kao da je iznenađena.
– Naša drugarica.
– Ali, da li je ona ćerka nekoga od ovih ljudi?
– Ti si lud – reče Grasijela razumno– Silvija je naša drugarica. Jel tako, mama, da je Silvija naša drugarica?
Nora uzdahnu, spuštajući poslednju salvetu pored mog tanjira.
– Zašto ne odeš gamo s decom i ostaviš Fernanda na miru? Ako počne da ti priča o Silviji, potrajaće to malo.
– Zašto, Nora?
– Zato, otkako su je izmislili ne daju nam mira s tom njihovom Silvijom – reče Havijer.
– Nismo je mi izmislili – reče Grasijela, zgrabivši me za lice obema rukama kako bi me otela od velikih. – Pitaj Lolitu i Alvara, videćeš.
– Ali ko je Silvija? – ponovih.
Nora je već bila suviše daleko da bi čula, a Borel je ponovo raspravljao sa Havijerom i Raulom. Grasijeline oči nisu se odvajale od mojih, njena usta su se izvila kao neka napola šaljiva, a napola starmala trubica.
– Rekla sam ti, ludo, to je naša drugarica. Ona se igra s nama kad hoće, ali ne igra se Indijanaca pošto joj se ne sviđa. Ona je mnogo velika, razumeš, zato tako brine o Renou koji ima samo dve godine i kaki u pantalone.
– Je li došla s gospodinom Borelom? – upitah ja tiho. Ili sa Havijerom i Magdom?
– Ni s kim nije došla – reče Grasijela. – Pitaj Lolitu i Alvara, videćeš. Renoa nemoj da pitaš jer je derište i ništa ne razume. Pusti me, moram da idem.
Raul, koji kao da uvek ima radar, odvojio se od razmišljanja o letrizmu da bi napravio sažaljiv pokret.
– Nora te je upozorila, ako im ideš na ruku, izludeće te sa svojom Silvijom.
– To je Alvaro – reče Magda. – Moj sin je mitoman i onda zarazi ceo svet.
Raul i Magda su me i dalje posmatrali, na trenutak sam mogao da kažem: „Ne razumem”, da bih ih naterao da mm objasne, ili direktno:
„Ali Silvija je tu, samo što sam je video.” Ne verujem, sada kada imam isuviše vremena da o tome raz1čišljam, da me je Borelova rasejana upadica sprečila da to kažem. Borel me je upravo pitao nešto o Zelenoj kući počeo sam da pričam i ne znajući šta govorim, ali u svakom slučaju se više nisam obraćao Raulu i Magdi. Videh kako Lilijana prilazi dečijem stolu i stavlja ih da sednu na hoklice i stare sanduke; vatra ih je osvetljavala kao gravire iz romana Hektora Maloa ili Dikensa, lipove grane bi na trenutke zaklonile neko lice ili podignutu ruku, čuo se smeh i vika. Ja sam s Borelom razgovarao o Fušiji, prepuštao sam se matici na onom splavu od uspomena na kojem je Fušija bio tako užasno živ. Kada mi je Nora donela tanjir s mesom šapnuo sam joj na uho: „Nisam baš shvatio ono s decom.”
– Eto, i ni si se uhvatio – reče Nora, uputivši sažaljiv pogled ostalima. – Sva sreća da će posle na spavanje jer si ti rođena žrtva, Fernando.
– Ne obraćaj pažnju na njih – umeša se Raul. – Vidi se da nemaš iskustva, suviše ozbiljno shvataš dečurliju. Treba na jedno uho da primiš, a na drugo da pustiš, ili ćeš poludeti.
Možda sam u tom trenutku izgubio mogućnost da stupim u Silvijin svet, nikada neću saznati zašto sam pristao na suviše jednostavnu pretpostavku da je to šala, da mi se prijatelji podsmevaju (Borel ne, Borel je išao svojim putem koji ga je već doveo u Makondo); ponovo sam video Silviju koja je upravo provirila iz senke i nadnela se nad Grasijelu i Alvara kao da hoće da im pomogne da iseku meso ili možda da progutaju zalogaj; senka Lilijane koja je došla da sedne s nama isprečila se, neko mi je ponudio vino; kada sam ponovo pogledao, Silvijin profil kao da je goreo na žeravici, kosa joj je pala na rame, klizila je stapajući se sa senkom pojasa. Bila je tako lepa da me je šala uvredila, kakav neukus, počeo sam da jedem gledajući u tanjir, prateći iskosa Borela koji me je pozivao na neko univerzitetsko predavanje; ako sam mu rekao da neću ići, za to je bila kriva Silvija, pošto je i bez svoje volje bila saučesnik u šalama mojih prijatelja. Te večeri Silviju više nisam video; kada je Nora prišla dečijem stolu sa sirom i voćem, ona i Lolita su zajedno nahranile Renoa koji je već gotovo zaspao. Počeli smo da pričamo o Onetiju i o Fesibertu Ernandesu, toliko smo vina popili u njegovu čast da je još jednom vetar Sijuksa i Ćarua Indijanaca zahvatio lipu; doveli su decu da kažu laku noć, Reno u Lilijaninom naručju.
– Dobila sam jabuku sa crvom – reče mi Grasijela s ogromnim zadovoljstvom. – Laku noć, Fernando, mnogo si nevaljao.
– Zašto, ljubavi?
– Zato što nijednom nisi došao za naš sto.
– Tačno, izvini. Ali vi ste imali Silviju, zar ne?
– Naravno, ali ipak.
– Ovaj je baš naseo – reče Raul gledajući me s nečim što je moralo biti sažaljenje. – Skupo će te to koštati, čekaj samo kad te dohvate sasvim budni sa svojom famoznom Silvijom, kajaćeš se, brate.
Grasijela mi umaza bradu poljupcem koji je jako mirisao na jogurt i jabuku. Mnogo kasnije, posle razgovora u kojem je san počeo da smenjuje razmišljanja, pozvao sam ih kod sebe na večeru Stigli su prošle subote oko sedam, u dva automobila, Alvaro i Lolita doneli su nekog platnenog zmaja i pod izgovorom da hoće da ga puštaju odmah su mi uništili hrizanteme. Pustio sam žene da se pobrinu za piće, shvatio sam da niko neće sprečiti Raula da preuzme kormilo oko pečenja; pokazao sam kuću Borelovima i Magdi, posadio ih u dnevnu sobu naspram mog ulja Hulija Silve i malo pio s njima, praveći se da sam tu i da slušam šta pričaju; kroz staklena vrata video se zmaj kako lebdi u vazduhu, čula se Lolitina i Alvarova vika. Kada se pojavila Grasijela s buketom cvetova dan i noć napravljenom, pretpostavljam, na račun moje najbolje leje, iziđoh u baštu u pomrčini i pomogoh im da podignu zmaja još više. Senka je kupala brda u dnu doline i spuštala se kroz trešnjeva drvca i topole, ali bez Silvije, Alvaru nije trebala Silvija da bi pustio zmaja.
– Lepo leti – rekoh mu isprobavajući zmaja, privlačeći i otpuštajući.
– Jeste, ali pazi, ponekad pikira na glavu, a ove topole su mnogo visoke – upozorio me je Alvaro.
– Meni nikad ne padne – reče Lolita, možda ljubomorna na moje prisustvo. – Ti suviše vučeš, ne umeš.
– Ume bolje od tebe – reče Alvaro brzo sklopivši muški savez. – Što ne ideš da se igraš s Grasijelom, zar ne vidiš da smetaš?
Ostali smo sami, puštajući zmaja. Čekao sam da me Alvaro prihvati, da sazna da i ja umem kao i on da upravljam zeleno-crvenim letom koji se sve više gubio u tami.
– Zašto niste doveli Silviju? – upitah, povukavši malo zmaja.
Pogledao me je ispod oka, vragolasto, uzeo mi kanap iz ruku, blago mi degradirajući.
– Silvija dolazi kad se njoj prohte – reče uzimajući kanap.
– Dobro, znači danas nije došla.
– Šta ti znaš? Ona dolazi kad joj se prohte, kažem ti.
– Aha. A zašto tvoja mama kaže da si ti izmislio Silviju? – Gledaj kako leti – reče Alvaro. – Čoveče, ovaj zmaj je genijalan, bolji od svih.
– Zašto mi ne odgovaraš, Alvaro?
– Mama misli da sam je ja izmislio – reče Alvaro. A zašto ti ne misliš tako, ha?
Iznenada videh Grasijelu i Lolitu pored sebe. Čule su poslednje reči, stajale su i gledale me nepomično; Grasijela je polako gnjavila dan i noć među prstima.
– Zato što ja nisam kao oni – rekoh. – Ja sam je video, znate. Lolita i Alvaro se dugo zgledaše, a Grasijela mi priđe i stavi mi dan i noć u ruku. Kanap na zmaju iznenada se zategnu. Alvaro ga popusti, videsmo kako se zmaj gubi u tami.
– Oni ne veruju zato što su glupi – reče Grasijela. Pokaži mi gde ti je kupatilo i hajde sa mnom da piškim.
Odveo sam je do stepeništa, pokazao joj kupatilo n upitao neće li da se izgubi kada se bude vraćala. Na vratima kupatila, s izrazom u kojem kao da je bilo nekakvog priznanja, Grasijela mi se osmehnu.
– Ne, samo ti idi, Silvija će me dovesti.
– A, dobro – rekoh ja boreći se protiv ko zna čega, apsurda ili košmara ili mentalne retardacije. – Znači konačno je ipak došla.
– Pa razume se, ludo – reče Grasijela. – Zar je ne vidiš, tamo?
Vrata spavaće sobe bila su otvorena, Silvijine gole noge ocrtavale su se na crvenom prekrivaču na krevetu Grasijela je ušla u kupatilo, i čuh kako je navukla rezu. Dođoh do spavaće sobe, videh kako Silvija spava u mom krevetu, s kosom kao zlatna meduza na jastuku. Pritvorih vrata za sobom, priđoh, ne znam kako, tu ima nekih rupa i bičeva, neka voda teče niz lice i zaslepljuje i grize, neki zvuk kao tutnjava iz dubina, trenutak bez vremena, nepodnošljivo lep. Ne znam da li je Silvija bila naga, za mene je bila kao topola od bronze i sna, čini mi se da sam je video nagu mada posle ne, mora biti da sam je zamišljao ispod onoga što je nosila na sebi, linija listova i butina ocrtavala ju je postrance na crvenom prekrivaču, pratio sam blagu krivinu opuštenih sapi, noga ispružena napred, senka utonulog pasa, veličanstvene male grudi s plavim dlačicama. „Silvija”, pomislih, nesposoban da izgovorim nijednu reč, „Silvija, Silvija, ali onda…” Grasijelin glas odjeknu iza dvoja vrata kao da mi je dreknula u uho: „Silvija, dođi po mene!” Silvija otvori oči, sede na ivicu kreveta; imala je istu onu mini-suknju kao i prve večeri, bluzu s dekolteom, crne sandale. Prošla je pored mene ne pogledavši me i otvorila vrata. Kada sam izišao, Grasijela je trčala niz stepenice a Lilijana, noseći Renoa u naručju, prođe pored nje idući ka kupatilu i sredstvu za dezinfekciju za posekotinu u obliku broja sedam.
Pomogao sam u tešenju i lečenju, Borel se popeo uznemiren drekom svoga sina, uz osmeh me je prekorio zbog odsustva, siđosmo u dnevnu sobu da popijemo još po jednu, svi su se skupili oko slike Grejema Saterlenda, tako neka priviđenja, teorije i oduševljenja koji su se gubili u vazduhu zajedno s duvanskim dimom. Magda i Nora su okupile decu da bi ih strateški postavile da jedu zasebno; Borel mi dade svoju adresu, navaljujući da pošaljem obećani tekst časopisu u Poatjeu, reče mi da odlaze sledećeg jutra i vode sa sobom Havijera i Magdu da posete taj kraj. „Silvija će otići s njima”, pomislih nekako neodređeno i potražih kutiju s ušećerenim voćem, što je bio izgovor da priđem dečijem stolu i tu malo ostanem. Nije mi bilo lako da ih pitam, jeli su kao vukovi i oteli su mi slatkiše u najboljim tradicijama Sijuksa i Teuelća. Ne znam zašto sam pitao Lolitu, brišući joj uzgred usta salvetom.
– Šta ja znam? – reče Lolita. – Pitaj Alvara.
– Ne znam ni ja – reče Alvaro, neodlučan između kruške i smokve. – Ona radi šta hoće, možda će da ode.
– Ali s kim od vas je došla?
– Ni sa kim – reče Grasijela, šutnuvši me ispod stola najbolje što je umela. – Bila je ovde, a sad, ko zna, Alvaro i Lolita ce vraćaju u Argentinu a neće valjda s Renoom da ostane, on je mnogo mali, po podne je progutao crknutu osu, fuj.
– Ona radi šta hoće, baš kao i mi – reče Lolita.
Vratih se za sto, videh kako se veče završava u izmaglici od konjaka i dima. Havijer i Magda vraćali su se za Buenos Ajres (Alvaro i Lolita su se vraćali za Buenos Ajres) a Borelovi će sledeće godine u Italiju (Reno će sledeće godine u Italiju).
– Ovde ostajemo mi najstariji – reče Raul. (Onda će Grasijela ostati, ali Silvija je bila sve četvoro, Silvija je bila kada je njih četvoro tu a ja sam znao da se oni više nikada neće sresti.)
Raul i Nora su još tu, u našoj dolini Liberona, sinoć sam im bio u poseti i ponovo smo ćaskali pod lipom; Grasijela mi je poklonila malu maramu koju je upravo izvezla ukrštajući konac, saznadoh da su me pozdravili Havijer, Magda i Borelovi. Večerali smo u bašti, Grasijela nije htela rano da ide na spavanje, igrala se sa mnom postavljajući zagonetke. U nekom trenutku smo ostali sami, Grasijela je tražila odgovor na zagonetku o mesecu, nikako da pogodi i ponos joj je bio povređen.
– A Silvija? – upitah je, pomilovavši je po kosi.
– Vidiš kako si glup – reče Grasijela. – Ti misliš da bi ona večeras došla samo zbog mene?
– Sva sreća – reče Nora izlazeći iz senke. – Sva sreća da neće doći samo zbog tebe, jer nam je već dosta te vaše priče.
– To je mesec – reče Grasijela. – Kakva glupa zagonetka, čoveče.
Hulio Kortasar
