Ono što je lijepo u samoubistvu, to je odluka. U suštini, laskavo je moći se ubiti. Samoubistvo, samo po sebi, izvanredan je čin. Kao što Rilke govori o smrti koju nosimo u sebi, tako isto i samoubistvo nosimo u sebi. Pomisao na samoubistvo je pomisao koja pomaže da se živi. To je moja teorija. Izvinjavam se što citiram sebe, ali mislim da to moram da učinim. Kazao sam da bih se bez ideje o samoubistvu odavno ubio. Šta sam htio da kažem? Da je život podnošljiv jedino sa idejom da ga možete napustiti kada god želite. On je nama na raspolaganju. Ta misao, umjesto da bude umrtvljujuća, deprimirajuća, ona je oduševljavajuća misao. U suštini, mi smo bačeni u te svjetove a da i ne znamo zašto. Nema nikakvog razloga da budemo tamo. Ali pomisao da možemo trijumfovati nad životom, da mi držimo svoj život, da možemo da napustimo tu predstavu kada zaželimo, to je egzaltirajuća misao. Jedan od razloga zbog kojih sam uvijek imao antihrišćanski stav, to je što je hriščanstvo vodilo kampanju protiv samoubistva, dok je samoubistvo čovjekova pomoć. To je jedna od velikih ideja koje čovjek posjeduje. Dakle, tokom dvije hiljade godina sprečavali su ljude da se ubijaju. Ne, malo sam pretjerao, to ne znači ubiti se, već imati ideju o samoubistvu. Znate, u vrijeme monarhije, kada biste se ubili, vase bogatstvo bi dali dvorskim damama. Vidimo to kod Sen-Simona, u Danžou: kralj je dao toj grofici bogatstvo toga I toga zato što se ubio. Bez samoubistva, život bi po mome mišljenju stvarno bio nepodnošljiv. Ne treba da se ubijamo. Treba da znamo da možemo da se ubijemo. To je zanosna ideja. Ona vam omogućava da podnosite sve. To je jedna od najvećih prednosti koja je data čovjeku. To nije komplikovano. Ja nijesam za samoubistvo, ja sam samo za njegovu korisnost. Čak bi u školama trebalo reći učenicima: “Slušajte, ne budite očajni, možete da se ubijete kada god zaželite”. Ali to je tačno. Ljudi se ipak neće ubijati, neće biti više samoubistava. Ja sam za neku vrstu rehabilitacije te misli. Siguran sam da je ona čovjeku potrebna: kada stvarno razmislimo, ne znamo zašto smo bačeni ovdje. U cjelini, sve što radimo je bez ikakvog interesa. Zašto? Kada znamo šta je budućnost rezervisala za ljude…Ideja da smo svoji gospodari znači da samo treba da se ubijemo…Sve je regulisano. Čujte, imam jednog prijatelja koji mi s vremena na vrijeme telefonira: hoće da se ubije. I to odavno. Bio je u psihijatrijskoj klinici, bio je maloljetnik, tražio je od mene odobrenje. Kazao sam mu: “Ne mogu vam dati odobrenje, jer ne želim da idem u zatvor, ne mogu. Vi znate da sam ja za samoubistvo, ali vas ja ne mogu u to gurati.” Kukavički sam kazao: “Pitajte psihijatra. Ako se on slaže treba samo da se ubijete.” A zatim – bio je u provinciji, došao je u Pariz – imao sam ga da tako kažem, na leđima. Zato što mi telefonira pet, šest, deset puta godišnje: “Hoću da se ubijem.” Ja mu kažem: “Jedini savjet koji mogu da vam dam to je: sačekajte još dvadeset i četiri sata. Ako sjutra još budete željeli da se ubijete, vidjećete. Možda i nećete poželjeti. Ali nemojte se ubiti trenutno, odmah.” I onda, pošto je on malo ćaknut – završiću s njim jer je primjer čudan – rekao mi je (telefonirao mi je prije nekoliko mjeseci): “Ovog puta sam ozbiljan. Hoću da se ubijem.” Ja mu kažem: “Zašto to već nijeste uradili?” “Zato što sam video da su mi noge prljave, nijesam imao snage da ih operem.” Kažem mu: “Ali kakbog to ima značaja?” On će meni: “Ne, ne, hoću apsolutno da budem odgovarajuće odjeven.” Znate, kada se piše o tim stvarima, čovjek se dosađuje. To su gnjavaže. Neko mi telefonira I kaže: “Slušajte, hoću da vas vidim odmah, jer osjećam da ću da se ubijem.” Ja mu kažem: Ne mogu, imam posjetu, ne mogu.” On mi kaže: “Ne, ja osjećam da ću se ubiti.” Ja mu kažem: “Pa nije vam ostalo samo nekoliko sati. Možete malo da sačekate.” Kažem mu: “Slušajte” – živio je na Monmartru – “zakazujem vam sastanak u jedanaest I trideset kod crkve.” Ali nijesam bio ponosan, cijelo veče sam govorio sebi: “Bože moj, bilo bi bolje da sam prihvatio da ga vidim odmah.” Vidim njegovu ženu, koja je čekala napolju. E to je bilo strašno…Pomislio sam: “Pa on se ubio?” Nijesam bio ni malo ponosan. Kazao sam joj: “A vaš muž?” Odgovorila mi je: “Upravo je zaspao. Nijesam htjela da ga budim.”
Postoji i komična strana. Ali taj momak je zaista pokušao da se ubije prije tri nedjelje. Očigledno je imao razloga za samoubistvo…Žena ga je iznenadila kada je u kupatilu htio da proguta piluleiI pozvala policiju i hitnu pomoć. I kada je stiglo pet policajaca, on je rekao: “Ali ja sam htio da se ubijem iz metafizičkih razloga.” A policajci su odgovorili: “Ne, ne, mi smo ovdje došli zbog drugih razloga.”
Izvod iz razgovora sa Leom Žileom koji je vođen u Kući Dekart u Amsterdamu, 1. februara 1982. godine
Jedan Komentar