Ovaj tekst je preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu Gradac (dvobroj 160/161, 2006/2007 g.). Za ovo izdanje, posvećeno melanholiji, tekstove je odabrala, priredila i napisala uvodne komentare Slavica Batos.
Piše: Konstantin Zaharija
(drugi dio)
- Praznina
„Duh se užasava praznine…a sačinjen je od nje.“
Pol Valeri
Pre nego što se pozabavimo temom praznine kod nekog pisca, treba precizirati da se radi o određenom osećanju ili osećaju: ili je barem na taj način shvataju oni koji su je iskusili, i to smeštanje u afektivnu oblast mogla bi našem predstavljanju dati određenu notu psihologizacije koja nam ne bi bila ni od kakve koristi. Međutim, kao i u slučaju dosade, tuge i nostalgije, koje predstavljaju obeležja afektivnosti melanholika, praznina će biti razmatrana kao nešto što vodi poreklo od simptomatologije melanholije. Čak i u psihopatologiji ona čuva to svojstvo: za sobom povlači rastakanje vremena koje bolesnicima obezbeđuje efikasnu zaštitu protiv dosade. To pretpostavlja prvu mogućnost pristupa pojmu praznine, koja je jednako neorganizovano psihološko iskustvo kao i opažanje vremena: „Osećaj praznine (…) prikazuje se kao privremena pojava koja ima strukturalnu vrednost.“ Ali, njen odnos sa dosadom, kojim ćemo se kasnije pozabaviti, tešnji je nego što se pretpostavlja:
„Dobra savest, uvek puna, uvek zaokupljena, izgubila je čvrstinu: tetura se od vrtoglavice kada vidi da je izgubljena u isti mah u velikom beskonačnom koje je povlači za sobom i u malom beskonačnom koje duboko u njoj iskopava nesagledive ponore. Dosada je dakle praznina – ili još bolje: to je ona praznina od koje se nadima tanano paukovo tkanje sreće, nalik zaglušujućoj tišini koje su nam pune i uši i duša; ako je sreća praznina punoće, dosada bi pre bila punoća praznine, biće Ništavila.”
Praznina i dosada kao da se sastoje od istog, kao da se uzajamno podržavaju i izražavaju, kao da imaju zajedničku suštinu. Za Jankeleviča, one su gotovo istovetne; jedna se ispoljava kao ona druga, uz još neko ne znam šta koje je njegova suprotnost: kroz takav mehanizam ekvivalencija dosada se razume kao „punoća praznine“.
Ali, postoji još nešto što objašnjava taj tesan odnos: kao i dosada, osećanje praznine je jedan od prvih simptoma koji najavljuju melanholiju. Još bolje, ova se suštinski izražava kroz prazninu:
„Zašto melanholija zahteva spoljašnju beskonačnost? Zato što njena struktura sa sobom donosi nekakvo širenje, neku prazninu, kojima se granice ne mogu utvrditi. Prelaženje granica može se ostvariti na pozitivan ili negativan način. (…) Što se tiče prevazilaženja granica proisteklih iz negativnih stanja, ono dobija sasvim drugačiji smisao: ne potiče iz punoće, nego naprotiv, iz praznine čiji su obodi neutvrdivi, i to utoliko više što praznina kao da izbija iz dubina bića kako bi se postupno širila kao gangrena. To je pre proces smanjivanja nego narastanja; nasuprot širenju u postojanju, on predstavlja povratak ništavilu. Osećaj praznine i bliskosti Ništavilu – osećaj prisutan u melanholiji – ima još dublje poreklo: zamor karakterističan za negativna stanja.“
Mada Sioran naizgled pod melanholijom podrazumeva „poetično” osećanje o kome smo ranije govorili, naše sumnje se raspršuju onim što ovde nazivamo „prevazilaženje granica na negativan način“, pošto povezivanje negativnih stanja sa melanholijom isključuje tumačenje melanholije kao „romantičnog” osećanja. Štaviše, umor posmatran kao „svojstven negativnim stanjima“ nije ništa drugo do inhibicija koja uglavnom prati napad melanholije. Što se tiče ništavila, Sioran će se na njega vratiti kako bi precizirao da to nije isto što i praznina:
„Toliko smo nisko, toliko smo upetljani u svoje filozofije, da nismo uspeli da zamislimo ništa drugo osim ništavila, gnusne verzije praznine. U njega smo projektovali sve naše neizvesnosti, sve naše bede i strahove, jer, šta je u krajnjoj liniji ništavilo ako ne apstraktni dodatak paklu, dostignuće prokletnika, krajnji napor u potrazi za lucidnošću koji mogu ostvariti bića nesposobna da se iskupe? Previše umrljani svojom nečistotom kako bismo mogli da napravimo skok ka devičanskom pojmu kao što je to za nas pojam praznine (koja, opet, nije naslednica pakla, koja njime nije zagađena) – ništavilo, uistinu, ne predstavlja ništa drugo do jalovu krajnost, izlaz koji vodi u bespuće, neodređeno mračan, sasvim blizak onim pokušajima odricanja koji se pretvaraju u gorčinu zato što se sa njima meša previše žaljenja. Praznina je ništavilo lišeno negativnih kvalifikacija, ništavilo koje je prošlo kroz transfiguraciju. Ako nam se desi da je okusimo, naš odnos prema svetu će se promeniti, nešto u nama će se promeniti, mada ćemo sačuvati naše stare nedostatke. Ali, mi tada više nismo odavde na isti način kao i pre. Zato je spasonosno pribegavati praznini kada nas uhvati nastup besa: naši najgori nagoni ublažavaju se u dodiru sa njom.“
U poređenju sa ništavilom, praznina kao da je nešto pozitivno i supstancijalno po svojoj blagotvornoj ulozi u „nastupima besa“ , onog besa koji su često smatrali, naročito u staro vreme, za posledicu prevelike količine crne žuči. Bolna je ironija što ta metoda koja je izašla na glas kao lek za manijakalne ispade koristi prazninu, koja je uvek manifestacija melanholije! Ali, Sioran joj pripisuje još jednu vrlinu, i u načinu na koji joj je pripisuje ima mnogo ironije:
„Ako sa prazninom manje lažemo, znači da je ne tražimo radi nje same, radi istine koju ona mora sadržati, nego radi njenih terapeutskih svojstava; lečimo se njome, zamišljamo da će ona ispraviti najstarije zastranjenje duha, koje se sastoji od pretpostavke da nešto postoji…”
Iskusiti osećanje praznine ne znači osećati teskobu, niti nepodnošljivu samoću ili nekakav neizdrživ strah; to je jednostavno sredstvo koje onome ko teži lucidnosti omogućava da dođe do nekog vedrog zaključka, po kojem ništa nije stvarno, kao da sumnja da bi bilo šta moglo zaista postojati predstavlja neku ogromnu neprijatnost. Nismo daleko od bunila negiranja koje je zapazio doktor Kotar baveći se psihijatrijom, ali uz jednu razliku: Sioran sa humorom daje razloge zbog kojih tvrdi da je svet iluzija, i osim toga, što je njegova ironija suptilnija, to ga manje hvataju nastupi melanholije.
Zato je utoliko očiglednije da je osećanje praznine moćan argument u korist suštinskog skepticizma, koje njegov diskurs tretira kao pozitivno iskustvo. Kako možemo objasniti taj stav? Kao simpatije prema budizmu? Pre nam se čini da je iskustvo praznine podstaklo tu strast, a ne suprotno, i nije čista slučajnost što on govori o nirvani kao o „punoći u praznini“. Uostalom, ima i odlomaka u kojima je pozitivna vrednost praznine otvoreno izneta:
„Ništa nije važno: veliko otkriće, ako je ikada tako nečega bilo, iz kojeg niko nije umeo da izvuče koristi. U tom otkriću, navodno deprimirajućem, samo praznina, čija je ona krilatica, može napraviti poletan obrt, samo ona može pretvoriti negativno u pozitivno, nepopravljivo u moguće. Neka ne bude ja, znamo to, ali to znanje zatrpano je zadnjim mislima. Praznina je, na sreću, tu, i kada ja iščezne, ona zauzima njegovo mesto, ona zauzima mesto svega, ispunjava naša iščekivanja, daje nam izvesnost o našoj stvarnosti. Praznina, to je ponor bez vrtoglavice.“
Ima nečega pobedonosnog u ispoljavanju praznine, koja ispunjava odsustvo jedne inače važne instance, jer je ja neka vrsta putokaza prema kojem bi svako morao da se odnosi kao prema biću-na-svetu. Otkriće da ta instanca ne postoji i da je sve lišeno značenja moglo bi za sobom povući katastrofu sa nesamerljivim posledicama kada sama praznina ne bi postapa supstanca koja zauzima mesto velikog Odsustva. I upravo ovde možemo naslutiti zaista pozitivnu ulogu praznine koja predstavlja nužan uslrv da bi se dogodilo nešto neočekivano i totalno:
„Otkriti da ništa nema temelje i ne okončati s tim jeste nedoslednost koja to u stvari i nije: dovedeno do krajnosti, opažanje praznine pokpapa se sa opažanjem celine, sa ulaskom u celinu. Konačno počinjemo da vidimo, više ne pipamo po mraku, postajemo sigurniji, čvršći. Ako postoji neka mogućnost spasenja izvan vere, treba je tražiti u sposobnosti da se obogatimo u dodiru sa nestvarnošću. “
Zato je, dakle, reč o nekoj vrsti otkrivenja, o mogućnosti da se dobije pristup „opažanju celine”, da se pronađe ulaz u svet na izvestan način drugačiji zbog izvesnosti, koja se može steći u dodiru sa nestvarnošću, da ništa ne postoji i da više ne treba imati iluzija. To iskustvo nesumnjivo obogaćuje, između ostalog, i time što nudi alternativu jednoznačnom smislu „stvarnog“ postojanja. Ali, zaista se može desiti da praznina promeni značenje i da ponudi pristup punoći. Jer, ono o čemu Sioran stalno iznova raspravlja povodom praznine izvanredno liči na veoma drevnu sliku negativne teologije; u skladu sa formulom koju „mističari neumorno ponavljaju”:
„Duša mora da se isprazni kako bi primila Boga. Askeza mora da sagori, razori, izbaci sve misli, sve želje iz stvorenja. Duša mora dostići savršenstvo praznine kako bi postala savršeno nastanjena božanskom svetlošću i ljubavlju koje će se spustiti u nju. Reći da je duša kadra za Boga (…) znači reći da mora da iz sebe izbaci sve ono što nije u skladu sa voljom Božijom. Jeretici će reći isto: sve ono što ne predstavlja aktualno prisustvo Boga koje nas čini delom njegove suštine. Asketsko ništenje toliko je radikalno da je bilo moguće pomešati ga sa melanholičkim ništenjem, ne uviđajući da između ta dva ništenja postoji ista ona razlika koja odvaja očajanje od nade. I opasnosti su velike: jer, nada da ćemo učestvovati u božanstvu predstavlja čin gordosti, a uopšte nije izvesno da u savršenoj praznini u kojoj se priprema venčanje posetilac neće biti Đavo, telesna pohota u vidu Anđela, gomila čudovišta… I možda takođe Ja, zamena za Boga koja ne dopušta da se prekorači rastojanje koje Njega razdvaja od stvorenja.“
Sada vidimo koja je uloga unutrašnje praznine: ona pojedinca priprema da primi božansku ljubav, da „uđe u celinu”, i uprkos zamkama i opasnostima koje mora savladati kako bi izbegao iskušenja gordosti, tela ili Đavola, zato neće biti ništa manje u blizini Boga. Doživeće prazninu kao priliku za spasenje ili večnu propast, kao „nadu“ ili „očajanje“, a već znamo, kada su ta daa termina u pitanju, koji će izbor napraviti Sioran. U svojim tekstovima, iskustvo praznine izražava više vrsta bliskosti sa Bogom:
„Kada me preplavi ništavilo, i kada, u skladu sa istočnjačkom izrekom, dostignem praznost praznine, dešava mi se da se, užasnut takvom krajnjošću, obrušim na Boga, makar samo iz želje da pogazim svoje sumnje, da sam sebi protivrečim, i da, umnožavajući svoje strepnje, u tome potražim podsticaj. Iskustvo praznine jeste mističko iskušenje nekog vernika, njegova mogućnost molitve, njegov trenutak punoće. Na našim granicama pojavljuje se nekakav bog, ili nešto što je zauzelo njegovo mesto.“
Praznina je profana zamena za Boga, „mističko iskušenje nevernika“ , laički put nestajanja u božanstvu: čak i ako vere nema, ipak se treba „obrušiti na Boga”, izmisliti ga, ili pronaći neko drugo lukavstvo kako bi se uživalo u tom otvaranju ka svetu koje se ostvaruje kroz Ništa.
Ostaje, međutim, da je, u odnosu na dva varijeteta ništenja o kojima govori Žan Starobinski, Sioranov stav ambivalentan, kao i njegova melanholija: ako kroz svoja iskustva um uspeva da dosegne „melanholičko ništenje”, tako nije ništa manje blizak mističaru, koji, odlučan u svojoj askezi, traži nešto drugo, a ne očajanje. Pokušaće da uđe u veliku Celinu, čak i ako tamo pronalazi samo dodatne razloge koji će mu potvrditi da ništa nije stvarno: biće to nestvarnost u dodiru sa kojom će moći da se obogati.
Upravo ta prevelika punoća vodi produbljivanju praznine, čija uloga u stvaranju nije zanemarljiva. Prazna stranica koja opčinjava Malarmea poziva na pisanje, i uopšteno uzevši, „ne postoji nikakav oblik, ni ukras, osim ako ne stoji u neumornom odnosu prema praznini”. Valerijeve Sveske često svedoče o tom odnosu; čak i naš tip mišljenja daje neuobičajenom status pravila, i zato niko neće biti iznenađen kada se utvrdi da takva pojava nastaje i ostvaruje se kroz svoju suprotnost.
Emil Sioran
Nastaviće se
