O ta slika na ogromnom zidu
Hladnog, skoro opustelog doma:
Dva rošava stabla i put boje hroma
Sa nekim kolima što nikud ne idu.
Tu je i reka (al mrtvo korito):
Samo srebrost šljunka, peska, trulost panja
I čudna svetlost — ni sutonja ni danja —
Što se kroz lišće cedi ko kroz sito.
Pamtim i jednu ravan punu hlada
Kao odmaknutu od sveta i vike
Rođenu za glavu zbunjenu od grada.
Mamim još nešto u mozgu sa te slike:
U dnu je crven krov, pa oblak, deo plota —
Čas boje smrti, čas boje života.
Stevan Raičković
