Slo­bo­da tra­ži lju­de. A da li lju­di tra­že slo­bo­du?

Krive Drine

Sve su Drine ovog svijeta krive. Nikada se one neće moći sve ni potpuno ispraviti. Nikada ne smijemo prestati da ih ispravljamo ( Ivo Andrić)

Bo­lje je da ću­tim, moj ze­mlja­če. Jer znam šta će bi­ti. Ne za­to što sam mu­dar, već za­to što je oči­gled­no. To što je oči­gled­no ne zna­či da je vi­dlji­vo. Po­ne­kad umje­sto oči­gled­no­sti po­ra­za tre­ba iza­bra­ti ilu­zi­ju po­bje­de. I ni­je to od ju­če. I ne­ma to ve­ze sa­mo sa na­ma, ma­li­ma i ov­da­šnji­ma…Uosta­lom, ži­vi u svo­joj ilu­zi­ji, a me­ni pre­pu­sti isti­nu o ko­joj se ne­ma šta re­ći, a da ne li­či na psov­ku. I na cr­nu žuč.
Ni­je, da­kle, pro­blem u Dri­na­ma, pro­blem je u lju­di­ma. Kri­ve Dri­ne bi se i no­si­le na ple­ći­ma kao ži­vot­ni udes, sa­mo da je pra­vih lju­di. Ili ma­kar pra­vog čo­vje­ka, ovo­ze­mlja­ni­na, ko­ji bi olak­šao te­ret i po­spre­mio po ku­ći. Ma­kar, to­li­ko. Iz­ba­cio đu­bre i oči­stio pra­ši­nu. Po­kre­nuo ve­li­ko spre­ma­nje u ma­loj dr­ža­vi o ko­joj ime sve go­vo­ri. Za taj po­sao hi­gi­je­ni­čar­ski tre­ba­ju ru­ka­vi­ce, vr­li ze­mlja­če, ali i ti znaš da vi­še tre­ba­ju či­ste ru­ke, a naj­vi­še či­sta sa­vjest. A gdje na­ći či­stog čo­vje­ka u Go­ri­ci Cr­noj za te pr­lja­ve po­slo­ve, moj na­iv­ni ze­mlja­če? Ima li ga, a ako ga ima, gdje je? Da li je ov­dje i sa­da ili je ne­gdje i ne­ka­da, ili ga ni­ka­da ni­je ni bi­lo? I ima li on ve­ze sa na­ma ova­kvi­ma i da li bi na sme­tli­šte iz­ba­cio naj­pri­je one ko­ji se pred­sta­vlja­ju či­stun­ci­ma, pa tek on­da one ko­ji su za­kr­ma­či­li sve što su do­ta­kli. Bo­lje je da ću­tim, jer znam. Ne za­to što sam mu­dar, već za­to što je oči­gled­no. I za­to što sam sa­da i ov­dje. I za­to što je slič­no uvi­jek i svu­da. Ma­da je, ru­ku na sr­ce, ov­dje cr­nje i muč­ni­je ne­go bi­lo gdje. I ime dr­ža­vi­ce po­tvr­đu­je na­šu mu­ku…
Dri­ne se, zna­mo to po si­zi­fov­skom ude­su, is­pra­vi­ti ne mo­gu. A mo­gu li lju­di? Mo­gu li ne­kad kri­vi, po­sta­ti-pra­vi? I kad su pra­vi—on­da kad su bi­li kri­vi ili sa­da ka­da po­ku­ša­va­ju da se is­pra­ve? I ka­da su va­ra­li—ta­da ili sa­da? Ili va­ra­ju za­u­vi­jek, jer po­li­ti­ku shva­ta­ju kao pre­va­ru. Te­ška je, pre­te­ška jed­nom iz­go­vo­re­na laž: Ta­mo gdje pre­sta­je mo­ral, po­či­nje po­li­ti­ka. Ako je u to­me su­šti­na, on­da su­šti­ne ne­ma. Ako ne­ma su­šti­ne, ne­ma ni­če­ga. I po­sta­je sve­jed­no. Kur­ta- Mur­ta. Tr­la ba­ba lan. Kad na vr­bi ro­di gro­žđe…Bo­lje je da ću­tim, jer znam. Ne za­to što sam mu­dar, već za­to što se uvi­jek ob­i­sti­ni i na­jmuč­ni­ja slut­nja u dr­ža­vi­ci ko­ja svo­jim ime­nom slu­ti i pri­zi­va…
Uz­vi­še­no je kli­ca­ti slo­bo­di, slo­bo­dar­ski ze­mlja­če. Pri­dru­žu­jem se ću­ta­njem svo­jim. Jer slo­bo­dar­ski glas bi mi za­li­čio na va­paj ono­ga ko­ji ne vje­ru­je, a još uvi­jek se na­da. Mo­že li ta­kav bi­ti i ta­kav po­sto­ja­ti? Mo­že li na­da bez vje­re i vje­ra bez na­de? Ov­dje sve mo­že, jer ni­ka­da ni­šta i ni­je mo­glo po prav­di i isti­ni. I mo­gu li ču­ti klik­taj slo­bo­de oni ko­ji ne ču­ju ni­šta osim sop­stve­nih ri­je­či? A te ri­je­či go­vo­re o rop­stvu sa ma­skom slo­bo­de. Obra­zi­na slo­bo­de ko­ja se na kra­ju na­ru­ga oni­ma ko­ji su joj vje­ro­va­li. I osta­vi ih, kao mno­go pu­ta do sa­da, da uži­va­ju u sop­stve­nom po­ni­že­nju. Ko­ga zmi­ja uje­de i gu­šte­ra se bo­ji. A ima li još ne­če­ga na na­šoj po­zor­ni­ci osim zmi­ja i gu­šte­ra? Vje­ru­jem da ne­ma, a na­dam se da ima…
Bo­lje je da ću­tim, jer znam. Ne za­to što sam pa­me­tan, već za­to što sam obes­hra­bren. Jer, če­mu hra­brost u dr­ža­vi­ci u ko­joj se o hra­bro­sti sa­mo zbo­ri. Pu­na usta hra­bro­sti, a pu­no sr­ce stra­ha. Bi­va to još po­ne­gdje, ali ni­gdje kao ov­dje. Pu­na usta hra­br­o­sti, pu­no sr­ce stra­ha, pu­ni dže­po­vi Ju­di­nih sre­br­nja­ka ili Mi­lo­vih zlat­ni­ka, sa­svim je sve­jed­no. I kad go­vo­re, kad pro­zbo­re, kad za­gr­me, ču­je se zve­ket. I taj zve­ket ne da slo­bo­di da se ču­je. A zve­ket se ne mo­že sa­kri­ti. Ne mo­že se sa­kri­ti ni šu­šanj stra­ha u sr­cu onih ko­ji­ma su usta pu­na ju­na­štva. I onih go­re i onih do­lje, i onih do­nje­gor­njih i onih go­re­do­njih jer iz­gle­da da raz­li­ke ne­ma…A da li je kriv onaj ko­ji raz­li­ku ne vi­di, iako mu je vid sa­svim do­bar-oko so­ko­lo­vo-ili su kri­vi oni ko­ji se ne raz­li­ku­ju od onih pro­tiv ko­jih se bo­re? Mo­žda sve to i ni­je baš ta­ko, uz­na­da­ni ze­mlja­če, ali je opa­sno slič­no i ta slič­nost je naš po­raz. Čast iz­u­ze­ci­ma ko­jih je sve ma­nje, jer sve je vi­še onih ko­ji po iz­u­ze­ci­ma plju­ju…
Bo­lje je da ću­tim, jer znam. Ne za­to što mi je zna­nje ve­li­ko, već za­to što mi je na­da­nje ma­lo, a ta­ko bih vo­lio da na­ra­ste kao ukva­še­ni na­su­šni hleb. Pa da bu­de za sva­ko­ga po za­lo­gaj na­de i po za­lo­gaj vje­re i sa­mo po mr­vi­ca stra­ha ko­ja će nas bra­ni­ti od se­be sa­mih. Jer šta nam vri­je­di ako do­bi­je­mo sve, a bo­ri­li smo se za ni­šta? I mo­gu li shva­ti­ti oni ko­ji ima­ju sve, da ne­ma­ju ni­šta, a oni ko­ji ne­ma­ju ni­šta da ne tre­ba da ima­ju sve? Te­ško da mo­gu, jer da mo­gu ni­šta ne bi bi­lo te­ško. A naj­ma­nje bi bi­lo te­ško ono što je sa­da naj­te­že. I ako ika­da do­đe do pro­mje­ne ko­li­ko će lo­po­va bi­ti na slo­bo­di, a ko­li­ko će pra­ved­nih bi­ti u tam­ni­ci? Ho­će li opet kao do sa­da: lo­pov ca­re­va­ti, a pra­ved­nik tam­no­va­ti u ovoj dr­ža­vi­ci ko­ja je da­le­ko od prav­de ko­li­ko od sa­me se­be…
Bo­lje je da ću­tim, jer znam: slo­bo­da tra­ži lju­de. A da li lju­di tra­že slo­bo­du?