Obrazovanje stoika (1)
Baron od Teive
Baron od Teive je izgleda počeo da egzistira od 1928. i verovatno je poslednji fiktivni autor koga je Pesoa stvorio. A ovo je njegov jedini tekst, što je Pesoa istakao u prvom podnaslovu teksta, kojem je dodao i drugi podnaslov: „Nemogućnost stvaranja vrhunske umetnosti”. Od oba je kasnije odustao. Baron je, kao i Bernardo Suareš, zapravo poluheteronim, jer je samo nepotpuna ili oštećena verzija imena Fernando Pesoa. Baron od Teive takođe portretiše Pesoinu seksualnu dramu, ili njeno odsustvo…
Dosegao sam dno praznine, izobilje ničeg. Ono što će me navesti da izvršim samoubistvo ista je vrsta nagona koja nekog prisiljava da na spavanje pođe ranije. Na smrt sam sit svih namera.
U ovom trenutku, ništa ne može da promeni moj život.
Ako… Ako…
Da, ali ako je uvek nešto što se nikad nije dogodilo, a ako se nikad nije dogodilo, zbog čega lupati glavu oko toga šta bi bilo da se dogodilo? Osećam da mi se život primiče kraju, zbog toga što želi da se primakne. Poslednja dva dana proveo sam spaljujući, jedan po jedan (a trajalo je dva dana zbog toga što sam ih ponekad čitao ispočetka) sve moje rukopise, napomene o mojim pokojnim mislima, nacrte, pa čak i neke dovršene stranice dela koja nikad ne bih napisao. Nije bilo oklevanja, ne računajući samrtnu tugu što prinosim ovu žrtvu uz pomoć koje ću otići – kao čovek koji spaljuje mostove za sobom – sa obale ovog života koju se spremam da napustim.
Slobodan sam. Spreman sam. Ubiću se. Ali, voleo bih da, makar, o svom životu ostavim intelektualno sećanje, ispisanu sliku – što preciznije uspem da je uobličim – o onome što sam bio iznutra. Budući da mi nije bilo dozvoljeno da ostavim nasleđe u vidu predivnih laži, želim da ostavim malu količinu istine koju nam neistina o svemu, recimo, dozvoljava da iskažemo.
Ovo će biti moj jedini rukopis. Ne ostavljam ga, za razliku od Bekona, milosrdnim duhovima budućih generacija, nego (bez poređenja) na razmatranje onima koje će budućnost učiniti ravnima meni.
Pošto sam između sebe i života presekao sve veze osim ove poslednje, stekao sam emotivnu bistrinu u duši i mentalnu jasnoću u glavi koje me daruju snagom reči, ne da bih sazdao književno delo koje nikad ne bih mogao da sazdam, nego da pružim poslednje jednostavno objašnjenje zbog čega ga nisam sazdao.
Ove stranice nisu moje priznanje; one su moja definicija. I osećam, dok počinjem da pišem, da sam kadar da pišem donekle nalik istini.
Nema veće tragedije od intelektualnog osećanja i moralnog osećanja podjednakog intenziteta, u istoj duši ili istom čoveku. Jer, da bi čovek bio potpuno i bez ostatka moralan, mora da bude malčice glup. Jer, da bi čovek bio bez ostatka intelektualan, mora da bude malčice nemoralan. Ne znam kakva igra ili ironija postanja onemogućava čoveka da u isti mah bude i jedno i drugo. Pa ipak, na moju nesreću, ta dvojnost odigrava se u meni.
Obdaren obema vrlinama, nikad nisam bio kadar da sebe pretočim u bilo šta. Ono što me je učinilo nepodesnim za to da proživim svoj život nije bila prezasićenost jednom osobinom, nego obema.
Kad god i gde god da sam imao nekog eventualnog suparnika, brzo sam se povlačio, ne oklevajući ni na trenutak. To je jedna od nekoliko stvari u životu kod kojih nikad nisam oklevao. Moj ponos nikad nije mogao da podnese ideju o meni koji se nadmeće s nekim drugim, naročito ako bi to značilo neprijatnu mogućnost poraza. Ako bih izgubio, pušio bih se od ozlojeđenosti. Zbog toga što sam mislio da sam bolji od svih drugih? Ne: nikad nisam pomišljao da sam bolji u šahu ili vistu. To je bilo iz čistog ponosa, nemilostivog i mahnitog ponosa kojeg ni krajnje očajnički napori mog razuma nisu mogli da obuzdaju, to jest utule. Držao sam se dalje od života i sveta, i susreta s bilo kojim od njihovih elemenata koji su me neprestano vređali kao podlost, kao iznenadan prkos lakeja.
U trenucima nepodnošljive sumnje, kad sam od početka znao da ću pogrešno postupiti, ono što me je činilo da budem besan na sebe bila je nesrazmerna težina društvenog činioca u mojim odlukama. Nikad nisam bio u stanju da prevaziđem uticaj nasleđa i svog vaspitanja. Mogao sam da omalovažavam sterilne koncepte plemstva i položaja u društvu, ali nikad nisam uspeo da na njih zaboravim. Oni su poput urođenog kukavičluka, kojeg se gnušam i kojem se opirem, ali zbog toga što moj duh i moju volju prožima nedokučivim sponama. Jednom sam imao priliku da se oženim prostom devojkom koja bi me verovatno usrećila, ali između nje i mene, u neodlučnosti moje duše, stajalo je četrnaest naraštaja barona, mentalna slika celog grada koji se pakosno podsmeva mom venčanju, sarkazam mojih prijatelja s kojima čak nisam ni prisan, kao i veliki nespokoj sazdan od zlehudih i uskogrudih misli – a tih uskogrudih misli bilo je u takvom broju da su se na mene sručile kao da sam počinio zločin.
I tako sam ja, čovek od razboritosti i ravnodušnosti, ostao bez sreće zbog okoline koju sam prezirao.
Kako sam se oblačio, kako sam se ponašao, kako sam primao ljude u svoju kuću (gde, verovatno, nikog nisam morao da primim), svi prostački izrazi i naivno držanje koje njena ljubav nije mogla da zakloni, a njena posvećenost da me navede na to da zaboravim – sve se ovo, kao nekakav dokaz, kao sablast satkana od ozbiljnih stvari, pomaljalo se onih besanih noći kad sam pokušavao da odbranim sopstvenu žudnju na to da je zatočim u beskrajnu mrežu nemogućih stvari koja se neprekidno upetljavala oko mene.
I dalje se sećam – tako živopisno da mogu da osetim opojan miris prolećnog vazduha – poslepodneva kad sam, pošto sam o svemu razmislio još jednom, odlučio da odustanem od ljubavi kao od nerešivog problema.
Bio je maj, maj koji je izdaleka mirisao na leto, s cvećem oko mog imanja već u punom cvatu, dok mu je boja bledela kako se sunce polako spuštalo.
U pratnji žaljenja i samoprekora, koračao sam između mojih nekoliko stabala. Večerao sam rano i tumarao, usamljen poput simbola, pod jalovim senkama i jedva čujnim šuštanjem lišća. I odjednom me je spopala žudnja da se odreknem svega, da se povučem jednom za svagda, i osetio sam strahovito gađenje prema tolikim žudnjama, tolikim nadama, tolikim spoljašnjim uslovima za njihovo ostvarenje i tolikim unutrašnjim nemogućnostima da bi želeti njihovo ostvarenje bilo nešto stvarno. Taj osetljiv i tužan trenutak predstavlja početak mog samoubistva.
Pripadam naraštaju – pod pretpostavkom da ovaj naraštaj, pored mene, obuhvata i druge – koji su izgubili veru u bogove starih religija kao i u bogove savremenih nereligija. Jehovu odbacujem kao što odbacujem ljudski rod. Za mene su Hristos i napredak mitovi istog sveta. Ne verujem u Bogorodicu, i ne verujem u elektricitet.
Nemoguće je živeti u skladu s razumom. Inteligencija ne obezbeđuje nikakvo uputstvo za rukovanje. Taj uvid, za mene, razotkriva ono što je možda bilo skriveno u mitu o Padu. Kao kad nečije netremično zurenje zbriše munja, tako je i viziju moje duše zbrisalo zastrašujuće i pravo značenje iskušenja koje je Adama navelo na to da jede s takozvanog Drveta znanja.
Tamo gde postoji inteligencija, život je nemoguć.
Naš problem nije to što smo individualci. Problem je to što je naš individualizam više statičan nego dinamičan. Cenimo ono o čemu razmišljamo, umesto ono što radimo. Zaboravljamo da nismo izveli, ili postali, ono o čemu smo razmišljali; da je prva funkcija života aktivnost, kao što je prva osobina stvari pokretljivost.
Dajući značaj onome o čemu razmišljamo zbog toga što smo ga osmislili, uzimajući sopstveno Ja ne samo (da citiram grčkog filosofa) kao meru svih stvari, nego kao i njihovu normu ili standard, mi u sebi stvaramo, ako ne tumačenje, onda makar kritiku univerzuma, kojeg uopšte i ne poznajemo i stoga ne možemo da ga kritikujemo.
Najlakoumniji, najneodlučniji od nas, dakle, unapređuju tu kritiku u tumačenje – tumačenje koje je nadređeno, poput halucinacije; izazvano, pre nego izvedeno. To je halucinacija u strogom smislu, budući da predstavlja iluziju zasnovanu na nečem što se samo nejasno opaža.
Ako je nesrećan, današnji čovek je pesimista.
Ima nečeg prezrivog, nečeg podlog u ovoj projekciji naše lične žalosti na ceo univerzum. Ima nečeg sramno egocentričnog u pretpostavci da se univerzum nalazi u nama, to jest da smo mi neka vrsta njegovog jezgra i epitoma, ili simbola.
Činjenica da ja patim može da bude prepreka postojanju izvesnog nedvosmisleno dobrog Tvorca, ali to ne dokazuje nepostojanje Tvorca, ili postojanje zlog Tvorca, ili čak postojanje neutralnog Tvorca. To dokazuje samo da na svetu zlo postoji – nešto što bi teško moglo da se nazove otkrićem, i nešto što još niko nije pokušao da pobije.
Nikad nisam bio kadar da verujem u to da bilo ja, bilo neko drugi, može da ponudi bilo kakvo delotvorno olakšanje za čovekove patnje, a još manje da mogu da ih iscelim. Međutim, bio sam kadar da ih ignorišem.
Najtananija ljudska patnja – čak i najbeznačajnija pomisao na to – uvek me je potresala i bolela, odvraćajući me od toga da se usredsredim samo na sebe. Moje uverenje da od svih isceliteljskih sredstava za dušu nema nikakve koristi, trebalo je prirodno da me uzdigne do vrhunca ravnodušnosti, ispod kojeg bi oblaci istog tog uverenja sakrili od pogleda sav metež na zemlji. Ali, moćna kakva jeste, misao ne može ništa drugo nego da uskomeša pobunjenička osećanja. Mi ne možemo da odlučimo da ne osećamo, kao što ne možemo da odlučimo da ne hodamo. I tako svedočim, kao što sam otkad pamtim sećanje na više emocije uvek svedočio, o sveukupnom bolu, nepravdi i bedi na ovom svetu, kao što bi oduzet čovek mogao da svedoči o davljenju čoveka kojeg, koliko god je ovaj bio mornar prve klase, nije mogao da spase. U meni je patnja drugih postala više od obične patnje; patnja je gledati je, patnja je gledati da je neizlečiva, i patnja je znati da se moja svest o njenoj neizlečivosti čak isprečila beskorisnoj plemenitosti žudnje da se osetim kao da sam učinio nešto za njeno isceljenje. Moj nedostatak inicijative bio je koren svih mojih muka -moje nesposobnosti da poželim nešto pre nego što o tome razmislim, moje nesposobnosti da se prepustim, moje nesposobnosti da odlučim na jedini način na koji čovek može da odluči: donošenjem odluke, ne razmišljanjem. Ja sam Buridanov magarac, skapavam na matematičkoj sredokraći između vode osećanja i sena postupaka; da nisam razmišljao, i pored toga bih mogao da umrem, ali to ne bi bilo od žeđi i gladi.
Šta god da mislim ili osećam, neizbežno se pretvara u oblik inercije.
Fernando Pesoa
Nastaviće se
