Spremajući se da ide na ispit iz grčkog jezika, Vanja Otepeljev je celivao sve ikone. U stomaku mu se prevrtalo, bilo mu je hladno oko srca, a samo srce mu je čas luparalo, čas gotovo prestajalo da kuca od straha pred neizvesnošću. Šta će dobiti danas? Dvojku ili trojku. Šest puta je prilazio majci da ga blagoslovi, a kad je odlazio, zamolio je tetku da se pomoli za njega. Uz put, dok je išao u gimnaziju, dao je prosjaku dve kopejke, računajući na to da će te dve kopejke biti otkup za njegovo neznanje i da će mu bog dati da mu ne padnu brojevi s ovim tesarokonta i oktokajdeka.
Kući se vratio kasno, posle četiri. Došao je i nečujno legao. Njegovo mršavo lice bilo je bledo. Oko zakrvavljenih očiju modri kolutovi.
— Pa šta je bilo? Kako si prošao? Koliko si dobio? — upita ga majka prignavši krevetu.
Vanja poče da trepće, iskrivi usta i zaplaka. Majka preblede, zinu i pljesnu rukama. Iz ruku joj ispadoše pantalonice koje je krpila.
— Zašto plačeš? Nisi položio, znači? — upita ona.
— Tres. . . tresnuo sam . . . Dobio sam dvojku …
— Znala sam. To sam i predosećala! — poče majka. — Oh, bože! Kako to da nisi položio? Zašto? Koji predmet?
— Iz grčkog.. . Ja, mamice … Pitali su me kako je buduće vreme od „fero”, a ja sam. .. umesto da kažem „ojsomaj” rekao „opsomaj”. Onda … Onda … akcenat se ne stavlja ako je poslednji slog dug, a ja … ja sam se prepao … zaboravio da je tu alfa dugo… pa uzmem i stavim akcenat. Posle mi je Artakserksov tražio da nabrojim enklitike, i ja sam nehotice upetljao zamenicu … Pogreših, i on mi dade dvojku … Nesrećnik sam ja… Svu noć sam učio … Cele ove nedelje sam u četiri sata ustajao.
— Ne, nisi ti, nego sam ti ja nesrećnica, gade mali! Ja sam ti nesrećnica! Iskomada me ti, Irode, mučitelju, zla sudbino moja! Plaćam za tebe, za đubre raspušteno, savijam grbaču, mučim se, i mogu da kažem zlopatim, a kako mi ti vraćaš? Kako UČIŠ?
— Ja … ja učim. Po celu noć . . . Videli ste .. .
— Molila sam boga da me uzme, ali ni on me neće grešnicu… Mučitelju moj! Kod drugih, deca kao deca, a ja imam jednog jedinog, i ništa od njega. Da te bijem? Bila bih te, ali nemam snage? A kako, majko božja, da je nađem?
Majka je pokrila lice krajem bluze i zajecala. Vanji se zavrtelo od jada i nasloni se čelom na zid. Uđe tetka.
— Eto ti … Moje predosećanje… — poče ona, bledeći i pljeskajući rukama; odmah se dosetila o čemu je reč. — Celo jutro neka… Eto ti, mislim, biće neke nevolje … Pa je tako i ispalo . ..
— Razbojniče moj, mučitelju — reče majka.
— A što ga grdiš? — navali tetka na nju, uznemireno skidajući s glave maramu kafene boje. — Zar je on kriv? Ti si kriva? Zašto si ga dala u gimnaziju? Kakva si mi ti to plemkinja? Hoćeš u plemiće? A-a-a-a… Kao da nikako nemaju druga posla nego da od vas plemiće naprave! A da je bilo onako kao što sam ja govorila, da smo ga dali u trgovinu … u kancelariju, kao moj Kuzja … A Kuzja sad, eto, prima pet stotina godišnje. Pet stotina, je li to šala? I sebe si izmučila i dete si izmučila zbog te nauke, pusta ostala. Mršav je, kašlje… pogledaj ima trinaest godina, a izgleda kao desetogodišnjak.
— Ne, Nastjenjka, ne mila! Malo sam ga ja bila, mučitelja moga! Trebalo ga je biti, to bi trebalo! U-U-U …jezuito, Turčine, mučitelju moj — zamahnu ona put njega. — Tući bi tebe trebalo, ali nemam snage. Govorili su mi ranije, kad je bio mali: „Udri, udri” … Nisam poslušala, grešna ja. I, eto, sad se mučim. Pričekaj samo! Izlemaću te! Pričekaj
Majka mu je zapretila mokrom pesnicom i plačući otišla u sobu svog stanara. Njen stanar, Jevtihije Kuzmič Kuporosov, sedeo je za svojim stolom i čitao „Unbenik za samouke plesače”. Jevtihije Kuzmič je nametan i obrazovan čovek. Govori kroz nos, umiva se sapunom od koga svi u kući kijaju, za vreme posta jede mrsno i traži obrazovanu devojku za ženu, pa ga zato smatraju najpametnijim stanarom. On peva tenor.
— Gospodine! — obratila mu se majka, gušeći se u suzama. — Budite toliko plemeniti, izmlatite moga. . . Učinite mi milost! Nije položio, jadi moji! Verujete li, nije položio! Ja ne mogu da ga kažnjavam zbog iznemoglosti, zbog moje slabosti… Izlemajte ga umesto mene, budite tako plemeniti i delikatni, Jevtihije Kuzmiču! Učinite po volji bolesnoj ženi!
Kuporosov se namršti i duboko uzdahnu kroz nos. Promisli malo, zadobova prstima po stolu i, još jednom uzdahnuvši, pođe kod Vanje.
— Vas, tako reći, uče! — poče on. — Školuju, pružaju vam mogućnost da napredujete, odvratni mladiću! Zašto ste?
Dugo je pričao, držao čitav govor. Pomenuo je nauku, svetlost, tamu.
— Pa, da, mladiću!
Kad je završio govor, skide kaiš i povuče Vanju za ruku.
— S vama se ne može drukčije! — reče. Vanja se pokorno naže i uvuče glavu među njegova kolena. Rumene klempave uši zaigraše na novim triko-pantalonama sa smeđim lampasima ..
Vanja nije ispustio ni glasa. Uveče je porodični savet odlučio da ga daju u trgovinu.
Anton Pavlovič Čehov
