Jasan Pogled

Jastuk

pillow
Kad je do­bra gla­vi­ca na do­brom ja­stu­ku, do­bri su joj i sno­vi. Lo­ša gla­vur­da na grd­nom ja­stu­ku ro­ji lo­še sno­ve, lju­te osi­nja­ke ko­ji smu­te sla­ba­šni ra­zum i za­gor­če gor­ki ži­vot. Do­bra gla­vi­ca, opet, na ne­po­de­snom ja­stu­ku pre­tvo­ri sva­ki san u ša­re­nu pti­cu-ru­ga­li­cu ko­ja ismi­ja­va naj­vi­še sne­va­ča, a po­ma­lo i one ko­ji u san na­vra­te… A sno­vi su nam, kao što se odav­no zna, va­žni ko­li­ko i ja­va. A ja­va nam, kao što se do­bro vi­di i osje­ća, sve vi­še na­li­či na zbr­ka­ne sno­ve na zbom­ba­nom ja­stu­ku…
Te­ško je do­ći, sa­nji­vi ze­mlja­če, ti to do­bro zna­deš, do do­bro­ga ja­stu­ka. Do­bra gla­va je ču­do ko­je u svo­joj do­bro­ti kao lam­pi­on si­ja na ne­be­si­ma, te­ško je i do­seg­nu­ti, a ka­mo­li je ima­ti. Da nam je bar do­bar ja­stuk pod zbr­ka­nu gla­vu, sno­vi bi nam bi­li za­br­za­ne vr­te­ške, ur­ne­be­sni to­bo­ga­ni ko­ji vi­še ko­ri­ste ne­go što šte­te. Ko­ji, bo­lje re­ći, ne li­je­če, ali ni ne tru­ju…
Do­bar ja­stuk, po­ne­kad u dri­je­me­žu za­klju­čim, ma­la je pod­glav­na apo­te­ka u ko­joj se tra­ži na­da, a po­ne­kad i li­jek. Svi ko­je spo­pa­da dri­je­mež u po­dnev­noj jul­skoj pri­pe­ci ili­ti po­noć­noj ljet­njoj za­gu­ški, zna­ju, valj­da, o če­mu go­vo­rim. Čo­vjek se, opet mi se či­ni, sve vi­še u znoj­noj po­ste­lji ja­ka sa ja­stu­kom, a sve ma­nje se pre­pu­šta sla­sti­ma i stra­sti­ma gre­šno­ga ži­vo­ta. Ja­stuk nam je i brat i raz­brat, i kum i krv­nik, i pr­va vje­ra i po­sljed­nja ne­vje­ra…
Kad nam je kriv, iz­u­bi­ja­mo mu me­ka­nu utro­bi­cu svom si­li­nom mu­ško­ga na­pra­sno­ga ži­vo­ta. Kad nam je li­jep i bla­go­ro­dan za pod gla­vu, mi­lu­je­mo ga nje­žno kao da je po­sut la­ti­ca­ma ili iver­ci­ma mi­ri­sne la­van­de. Te­pa­mo mu slat­ko­ćom kao lju­blje­noj i sve­toj i sa­mo na­šoj, a ipak tu­đoj, ko­ja na svo­me pri­pi­to­mlje­nom ja­stu­či­ću spa­va kao jag­nje i sa­nja vi­lin­ske sno­ve…
Ja­stuk se po­kad­što smi­ri kao mi­ro­no­snik, po­ne­kad se uz­jo­gu­ni kao po­ma­mlje­na pu­či­na. Po­ne­kad ja­stu­čić pod gla­vom pre­de kao za­do­volj­ni ma­čak, po­ne­kad za­la­je kao bi­je­sno pse­to. Po­ne­kad šap­će i ša­šo­lji kao mo­li­tve­nik, po­ne­kad za­ja­u­če i za­zo­ve kao bo­nik pred zo­ru. Ne­kad je bla­go­slov sna, ne­kad pro­klet­stvo ne­sa­ni­ce. Zbog to­ga nam je ja­stuk po­če­sto va­žni­ji od gla­ve na nje­mu. Gla­vom če­sto uda­ra­mo o zid, kao da je tu­đa, a ja­stuk još če­šće mi­lu­ši­mo i te­to­ši­mo kao da je nam je je­di­no ima­nje i taj­na lju­bav…
Sto­ga se u ovoj pri­či­ci-ja­stuč­ni­ci i ne ču­dim kom­ši­ji-lu­na­ti­ku ko­ji je imao obi­čaj da u ljet­njim po­no­ći­ma za­gr­li ja­stu­če, za­ja­še ve­lo­si­ped i za­pe­da­li­še ka sta­roj li­pi, van zi­di­na grad­skih. Sja­še, za­leg­ne, za­mo­li ja­stu­če za li­je­pe sno­ve i za­spi pra­ved­nič­ki pod ve­drim ne­bom. Uju­tru- on čio i vo­ljan, ja – ma­mu­ran i mr­zo­vo­ljan. Nje­go­vo ja­stu­če uspa­va­no kao si­to si­sav­če, mo­ja ja­stu­či­na zgru­ša­na i ra­sr­đe­na kao tem­pi­ra­na bom­ba…
Ta­ko mi i tre­ba, ne­što mi­slim, kad ne­mam svo­ju li­pu i svo­ju li­va­di­cu van obur­da­nih zi­di­na grad­skih. Ka­ko da se ža­li­mo na rop­stvo kad smo pri­sta­li da ži­vi­mo u za­tvo­ru. A ja­stuk, kao ja­stuk, ni kriv, ni du­žan…
A i ne mo­že se, na ov­da­šnjim i sa­da­šnjim sin­te­tič­kim ja­stu­či­na­ma ko­ji vi­še sli­če na­ko­va­nju ne­go ja­stu­ku, sa­nja­ti pa­per­ja­sto i sni­je­va­ti la­ho­ra­sto. Dok je bi­lo per­ja za pod gla­vu, i sno­vi su nam se sreć­no kri­la­ti­li, pre­tva­ra­li se u ču­de­sne ne­be­ske eks­kur­zi­je. Na per­ja­nim ja­stu­či­ći­ma sre­ta­li smo no­še­ni pli­mom pa­per­ja­stih sno­va, mno­ge bi­je­le noć­ne le­ta­če. Obi­la­zi­li smo za jed­nu je­di­nu noć­cu ono što ne­će­mo obi­ći za ci­je­li-cjel­ca­ti ži­vot. Vo­lje­li usnu­lom gla­vom vi­še ne­go bud­nim sr­cem. Ja­stuk pu­njen pe­ru­ška­ma pr­tva­rao se u pa­hu­lja­ste sno­ve ko­ji su nas pri­mi­ca­li vi­si­na­ma od ko­jih su osta­le sa­mo po­vre­me­ni na­pa­da­ji vr­to­gla­vi­ce…
Pri­ča o ja­stu­ci­ma mo­že bi­ti i baj­ka o ja­stuč­ni­ca­ma. Bi­je­lim mi­ri­sa­vim kao maj­či­na du­ša. Ba­la­di­ca o ja­stuč­ni­ca­ma ko­ji se po pra­vi­li­ma dav­na­šnjih sa­nov­ni­ka pre­tva­ra­ju u bi­je­la je­dra. Je­dra se pu­ne sa­nja­nim vje­tro­vi­ma i po­kre­ću sa­nja­ne bar­ke ka sa­nja­nim ho­ri­zon­ti­ma iza ko­jih, avaj, če­ka, ne­sa­nja­no bu­đe­nje. Po­ne­ki biv­ši lu­na­tik bi re­kao: da sam znao da je ova­ko pre­tvo­rio bih se u ja­stuk na ko­jem se sa­nja ili u dr­vo pod ko­jim se spi. Pre­tvo­rio bih se u pe­ru­šku iz nje­nog ja­stu­ka, pa bih joj, kad se naj­ma­nje na­da, pao na san kao pa­hu­lja­sta če­žnja. Pre­tvo­rio bih se u biv­ši san da ne bih po­stao da­na­šnji čo­vjek…
I ta­ko je, sa­nji­vi ze­mlja­če, je­dan obi­čan ja­stuk po­stao jed­na obič­na pri­ča, a jed­na obič­na ja­stuč­ni­ca, jed­no obič­no je­dro.
Že­lim ti, ono što po­že­lim se­bi: ne­ka ti ja­stuk bu­de do­bar i ne­ka ti obi­čan ži­vot do­ne­se mno­go li­je­pih neo­bič­nih sno­va. Ubi­ca­ma sop­stve­nih sno­va i tu­đih ja­stu­ka u ovoj pri­či ni­je bi­lo mje­sta. La­ku noć za do­bro ju­tro…

Ostavite komentar: