Narodni običaji

Ima­ju obi­čaj da vo­le i mr­ze u isti mah i po to­me su je­din­stve­ni i ne­po­no­vlji­vi. Na­rod fe­no­me­na, a opet naj­o­bič­ni­ji me­đu svim na­ro­di­ma. Ko im je ušao u trag, u bes­tra­gi­ji se iz­gu­bio, a či­ta­vo vri­je­me je mi­slio da je na pra­vom pu­tu…
Naj­vi­še vo­le da vo­le sa­mi se­be, a opet, po sta­rom obi­ča­ju, sa­mi se­bi su naj­ve­ći du­šma­ni. Sve sa­gle­da­va­ju pre­ma se­bi jer do­bro zna­du da ni­šta ni­je ni ve­će ni ma­nje od njih. Vo­le da za­vi­ru­ju u kri­vo ogle­da­lo i da pro­kli­nju dru­ge što su ta­kvi ka­kvi je­su jer si­gur­no zna­ju da su bo­lji ne­go što je­su i da je sva­ko ogle­da­lo kri­vo ako je li­ce ru­žno…
Ima­ju na­o­pa­ki obi­čaj da za­plju­va­va­ju i iz­vor iz ko­ga pi­ju i vo­di­cu ko­jom se umi­va­ju. Vo­le da sva­ki gu­tljaj na­tru­ne za­vi­šću ili za­sla­de če­me­rom iako bi sve da­li ono­me ko­ji sve ima, a uze­li sve ono­me ko­ji iona­ko ne­ma ni­šta. Žao im, po sta­rom obi­ča­ju, što ne mo­gu sve uze­ti si­ro­ma­hu i sve po­klo­ni­ti ono­me ko­ji sve i ima…
Po pra­sta­rom obi­ča­ju naj­vi­še mr­ze sop­stve­ne go­spo­da­re iako im je naj­va­žni­ji ži­vot­ni cilj da bu­du tik do go­spo­da­ra, jer zna­ju da sva­ko ne mo­že bi­ti go­spo­dar i da go­spo­dar­ska gla­va če­sto za­vr­ši na pa­nju. He­roj­stvo na­zu­blje­ne sa­blje, po slat­kom obi­ča­ju, ra­do za­mje­nju­ju za ku­ka­vič­luk is­pla­ti­vog po­da­ni­štva. Lju­be ru­ku ko­ju bi ra­do ugri­zli, ali zna­ju da je str­plje­ni bun­tov­nik, sreć­ni po­da­nik, pa mar­lji­vo is­tra­ja­va­ju u svom ju­nač­kom ru­ko­lju­bu…
Sva­ku tu­đu bru­ku, po pre­po­top­skom obi­ča­ju, ra­do pre­pu­šta­ju ve­li­kim vje­tro­vi­ma, uda­ra­ju na zvo­na i ta­lam­ba­se, sve iz to­bo­žnje po­tre­be da sa­ču­va­ju tu­đi obraz. Dra­ža im je tu­đa bru­ka ne­go sop­stve­na vr­li­na jer su im po­br­ka­ni lon­či­ći po­tu­ri­li vr­li­nu za bru­ku, a bru­ku za vr­li­nu…
Če­sto se u do­ko­li­ci, ko­ja im je naj­dra­ža za­ni­ma­ci­ja, hva­le onim što ni­je za hva­lu, a sti­de se ono­ga či­me se va­lja po­hva­li­ti. To ne ra­de iz ne­zna­ve­no­sti, već iz po­tre­be do­pa­da­nja ko­ja im je va­žni­ja od po­tre­be čo­vje­ko­va­nja. Mno­go pu­ta su za­u­zda­li čo­vje­ka u se­bi, a ma­mu­znu­li ne­so­ja ko­ji u sva­kom čo­vje­ku ču­či. Čoj­stvo im je uvi­jek bi­lo ne­soj­luk uko­li­ko ga ni­je­su na pr­vom pa­za­ru de­be­lo na­pla­ti­li. Sva­ki ne­soj­luk ko­ji su do­bro pro­da­li, po vaj­ka­da­njem obi­ča­ju, pro­gla­si­li su za naj­u­zor­ni­je čoj­stvo…
Ri­jet­ke zvjer­ke ko­je su me­đu nji­ma čo­vje­ko­va­le po­u­bi­ja­li su iz za­sje­de ili su ih prog­na­li u ne­vi­dje­li­cu ka­ko bi lak­še pod­no­si­li sop­stve­nu bru­ku i ne­po­čin­stvo. Ni­ka­da ni­je­su ni­ko­ga po­hva­li­li za­to što su ta­ko mi­sli­li, već što su pri­mi­sli­li da ta­ko tre­ba i da se ta­ko­va­nje is­pla­ti uvi­jek i svu­da…
Po ču­ve­nom pra­o­bi­ča­ju, uvi­jek su or­ni za ša­lu i ra­ki­ju. Ša­la im se uvi­jek pre­tvo­ri u sprd­nju, a ra­ki­ja u pi­jan­stvo od ko­jeg je te­že oni­ma ko­ji slu­ša­ju ne­go oni­ma ko­ji pi­ju. Naj­vi­še od sve­ga vo­le da se ka­ju, a uglav­nom se po­ka­ju zbog ono­ga či­me su se je­di­no mo­gli po­di­či­ti…
Po sta­rom do­brom obi­čaj­nom pra­vil­ni­ku mno­gi­ma je nji­ho­vo pri­ja­telj­stvo is­ki­ja­lo na nos jer su ova­kvi ka­kvi su je­di­no is­kre­ni u sop­stve­noj ne­is­kre­no­sti, a ne­is­kre­ni u sop­stve­nom pri­ja­telj­stvu…
Naj­vi­še vo­le da po­hva­le one ko­jih vi­še ne­ma jer sva­ko­ga ži­vo­ga če­mer­ni­ka do­ži­vlja­va­ju kao sop­stve­nu kon­ku­ren­ci­ju i opa­snost. Naj­vi­še se iš­ču­đa­va­ju ono­me ko­ji se još uvi­jek ču­di nji­ho­vim ču­di­ma. Naj­ve­ći im je du­šma­nin onaj ko­ji im pu­ne u na­tru­nje­no oko, a ne onaj ko­ji im sva­ko­ga da­na u sva­kom po­gle­du va­di oči i mu­ti mo­zak…
Vi­še vo­le da ži­ve u svo­joj tmu­ši ne­go da otvo­re pro­zor i vra­ta na sop­stve­noj ku­ći. Sva­ko­ga do­la­zni­ka do­če­ku­ju kao naj­ro­đe­nij­ga, a naj­ro­đe­ni­je­ga još sa vra­ta pi­ta­ju: Ko­li­ko osta­ješ? Uvi­jek im je sr­cu bli­ži onaj ko­ji ih ne po­zna­je. I uvi­jek su za­zi­ra­li od ono­ga ko­ji ih po­zna­je. Za­to i mi­je­nja­ju pri­ja­te­lje to­li­ko če­sto, osim uko­li­ko se sta­ra pri­ja­telj­stva ne za­sni­ja­ju na su­štin­skom ne­pri­ja­telj­stvu…
Me­đu pri­ja­te­lji­ma po­seb­no nje­gu­ju bu­du­će ne­pri­ja­te­lje ili pro­šlo­ne­djelj­ne dru­go­ve-vi­ken­da­še jer du­bi­nu sva­kog pri­ja­telj­stva pre­mje­ra­va­ju plit­ko­ćom sop­stve­nog sto­lič­ja…
Cr­ne ov­ce i bi­je­le vra­ne vje­štom pi­zma­tič­nom igrom pre­tva­ra­ju u dvor­ske lu­de i ta­ko od ri­jet­ke vr­li­ne stva­ra­ju če­stu sprd­nju, a od or­lov­skog klik­ta­ja ko­ko­ši­je ko­ko­da­ka­nje.
Ne­po­gre­ši­vo zna­ju sva­ko­me pra­vu ci­je­nu. Uvi­jek lju­đi­ma sa ci­je­nom po­nu­de vi­še ne­go što ko­šta­ju, pa br­zo pro­da­tu usre­će­nu ba­ra­bu ću­šnu na to­tal­nu ras­pro­da­ju. Oslo­ba­đa­ju se islu­že­nog škar­ta ka­ko bi ku­pi­li naj­no­vi­ji mo­del la­ki­ra­nog čo­vje­ka.
Ne ku­pu­ju sa­mo ono što ni­je na pro­da­ju i za­to ima­ju još ma­lo, pa sve.
Ta­ko ži­vu­ju i slu­žbu­ju do­bro zna­ju­ći da ni­je­su ni bo­lji ni go­ri od dru­gih. Go­re od se­be pro­gla­ša­va­ju za naj­bo­lje, a naj­bo­lje me­đu nji­ma, po sta­rom do­brom obi­ča­ju, i ne ubra­ja­ju me­đu lju­de…