Huanu Sorijanu
Kada me Alana i Oziris gledaju, ne mogu da se požalim ni na najmanje pretvaranje, ni na najmanju dvoličnost. Gledaju me pravo u oči, Alana plava svetlost a Oziris zeleni zračak. Gledaju se tako i između sebe, dok Alana miluje crna Ozirisova leđa, on diže njušku sa zdele sa mlekom i zadovoljno mjauče, žena i mačka kao da se poznaju iz nekih ravni koje mi izmiču, koja moja milovanja ne uspevaju da dosegnu.
Odavno sam odustao od bilo kakve vlasti nad Ozirisom, mi smo dobri drugari sa neke nepremostive razdaljine; ali Alana je moja žena i razdaljina među nama je drugačija, izgleda kao da je ona ne oseća, ali se ispreči mojoj sreći kada me Alana gleda, kada me gleda u oči isto kao i Oziris i smeši mi se ili mi priča bez najmanjeg ustezanja, predajući se u svakom pokretu i u svakoj stvari, kao što se predaje u ljubavi, tamo gde je čitavo njeno telo kao njene oči, jedno potpuno davanje, jedna neprekidna uzajamnost.
Čudno je, mada sam odustao od pokušaja da proniknem u Ozirisov svet, moja ljubav prema Alani ne prihvata tu jednostavnost svršenog čina, dvoje zauvek zajedno, život bez tajni. Iza tih plavih očiju mora da ima još nečeg, u dnu reči i jecaja i tajaca diše neko drugo carstvo, diše druga Alana. Nikad joj nisam to rekao, isuviše je volim da bih pomutio tu površinu sreće po kojoj je već skliznula toliko dana, toliko godina.
Upinjem se na svoj način da shvatim, da otkrijem; posmatram je, ali ne uhodim; pratim je, ali ne sumnjam; volim taj čudesni a okrnjeni kip, jedan nedovršeni tekst, odlomak neba ucrtan u prozoru života. Svojevremeno mi se činilo da je muzika put koji će me istinski odvesti do Alane; gledajući je kako sluša naše ploče Bartoka, Djuka Elingtona i Gal Koste, neka postupna prozirnost uvukla bi me u nju, muzika bi je obnažila nekako drugačije, činio ju je sve više Alanom jer Alana nije mogla da bude samo ta žena koja me je oduvek gledala ne krijući ništa od mene. Pred Alanom, a dalje od nje, ja sam je tražio da bih je bolje voleo, ali, ako mi je u početku muzika omogućavala da naslutim neke druge Alane, ipak je došao i dan kada sam je ispred jedne Rembrantove gravire video kako se još više menja, kao kada splet oblaka na nebu preinačuje osvetljenje ili zasenčenje nekog predela.
Osetih da je slika odvodi dalje i od nje same i to radi tog jedinog posmatrača kadrog da izmeri trenutni a nikad ponovljeni preobražaj, nagoveštaj Alane u Alani. Kit Džeret, Betoven i Anibal Trojlo pomogli su mi kao nenamerni posrednici da se približim, ali ispred jedne slike ili gravire Alana se još više oslobađala od onoga što je mislila da jeste, za trenutak bi ušla u jedan zamišljeni svet da bi, i ne znajući, izašla iz sebe, idući od slike do slike, prateći ih nekom opaskom ili ćuteći, špil karata
koji bi se u svakom novom posmatranju izmešao s onim koji je pritajen i pozoran, malo iza nje ili je pak držeći pod ruku, gledao sam kako se smenjuju kraljice i kečevi, pikovi i trefovi, Alane.
Šta sam mogao sa Ozirisom da radim? Da mu dam njegovo mleko, da ga ostavim kao zadovoljno crno klupko koje prede; ali Alanu sam mogao da dovedem u ovu galeriju slika kao što sam juče učinio, da prisustvujem još jednoj pozorišnoj igri ogledala i mračnih komora, slika zategnutih na platnu pred ovom drugom slikom u veselim farmerkama i crvenoj bluzi koja ide, pošto zgazi cigaretu na ulazu, od jedne do druge slike, zastajući tačno na odstojanju koje njen pogled iziskuje, okrećući se
tu i tamo prema meni da bi iznela svoje mišljenje ili napravila neko poređenje. Nikada ne bi mogla da otkrije da ja nisam tamo kod slika, da malo iza ili sa strane moj način gledanja nema nikakve veze sa tim njenim. Nikada neće primetiti da ju je njen spori i zamišljeni hod od slike do slike menjao dotle da me primora da zažmurim i da se borim kako je ne bih stegao u svom naručju i odveo do delirijuma, do ludila neke trke nasred ulice. Neposredna, lagana u svojoj prirodnosti užitka i otkrića, njeni zastoji i zadržavanja upisivali su se u jedno vreme drugačije od mog, potpuno izvan napetog iščekivanja moje žeđi.
Do tada sve beše kao neodređeni nagoveštaj, Alana u muzici, Alana pred Rembrantom. Ali sada je moja nada počinjala gotovo nesnosno da se ispunjava; od kako smo stigli Alana se predala slikama okrutnom bezazlenošću kameleona, prelazeći iz jednog stanja u drugo i ne znajući da jedan pritajeni posmatrač vreba u njenom držanju, u saginjanju glave, u pokretu njenih ruku ili usana, unutrašnje prelamanje koje bi je proželo sve dok je ne bi pokazalo drukčijom tamo gde je ona drugačija uvek bila Alana pridodata Alani, karte koje pljušte dok špil ne bude gotov. Idući pored nje duž zidova galerije viđao sam kako se predaje svakoj slici, moje oči su umnožavale ubojiti trougao koji se prostirao od nje prema slici i od slike prema meni da bih se vratio njoj i uhvatio promenu, izmenjeni oreol kojim je bila obasjana na trenutak, zatim raspršen pred novom aurom, pred tonalitetom koji ju je izlagao istinskoj i konačnoj golotinji. Bilo je nemoguće predvideti dokle će se ponavljati ta osmoza, koliko će me novih Alana najzad odvesti do sinteze iz koje ćemo oboje izaći ispunjeni, a da ona i ne zna za to dok pali novu cigaretu pre nego što me zamoli da odemo na neko piće, dok ja znam da je moje dugo traganje privedeno kraju i da će od sada moja ljubav obuhvatati vidljivo i nevidljivo, da će prihvatati Alanin jasan pogled bez neizvesnosti zatvorenih vrata, zabranjenih prolaza.
Ispred usamljene barke i prvog plana sa crnim stenama video sam kako dugo ostaje nepomična; neprimetno talasanje njenih ruku izgledalo je kao da pliva u vazduhu, kao da traži otvoreno more, fugu horizonata. Više me nije moglo začuditi to što ju je ta druga slika, na kojoj ograda zašiljenih vrhova onemogućuje pristup drvoredu, terala da se izmakne kao da traži tačku odakle će gledati, odjednom nastupi odbacivanje, odbijanje neke neprihvatljive granice. Ptice, morska čudovišta, prozori koji se otvaraju prema tišini ili kroz koje ulazi prikaza smrti: svaka nova slika je razarala Alanu skidajući sa nje prethodnu boju, istiskujući iz nje pregibanje slobode, leta, široka prostranstva, potvrđujući njen odrečni stav pred tminama i ništavilom, njenu sunčevu čežnju, njen gotovo užasavajući zanos ptice feniks. Ostao sam iza nje znajući da neću moći da izdržim njen pogled, njeno upitno iznenađenje kad bude videla na mom licu zaslepljenost potvrde jer to sam isto bio ja, to je bio moj projekat Alana, moj život Alana, to je ono što sam zapravo želeo a što su sadašnjost grada i ustaljenost kočili, to je sada napokon Alana, napokon ona, i ja od sada, upravo od ovog trena. Poželeo sam da je držim nagu u naručju, da je volim tako da se sve razjasni, da sve među nama bude izrečeno zasvagda, i da se iz te beskrajne noći ljubavi, nama koji znamo za toliko takvih noći, rodi prvi osvit života.
Stizali smo do kraja galerije, približih se izlaznim vratima krijući još uvek lice, čekajući da me vazduh i svetla ulice vrate onome što Alana zna o meni. Video sam je kako zastaje ispred slike koju su mi drugi posetioci bili zaklonili, kako dugo ostaje nepomična pred slikom prozora i mačke. Poslednji preobražaj načini od nje spori kip razgovetno odvojen od ostalih, od mene koji sam se neodlučno približavao tražeći joj oči zagubljene na platnu. Opazih da je mačka istovetna Ozirisu i da gleda u daljini nešto što nam zid sa prozorom nije davao da vidimo. Nepokretna u stavu dubokog posmatranja, mačka se činila manje nepomičnom od Alanine nepomičnosti. Osetih na neki način da se trougao slomio, kada je Alana okrenula glavu prema meni trougao nije više postojao, ona beše otišla do slike ali nije se otuda vratila, i dalje je bila na strani mačke gledajući dalje od prozora gde niko nije mogao da vidi ono što su one viđale, ono što Alana i Oziris vide kad god me gledaju u oči.
Hulio Kortasar
