Piše: Edvard Snouden
Pre šest meseci iskoračio sam iz senke Nacionalne bezbednosne agencije vlade Sjedinjenih američkih država i stao pred novinarske kamere.
Podelio sam sa svetom dokaze da neke vlade izgrađuju planetarni sistem nadzora da bi tajno pratile kako živimo, s kim pričamo i šta govorimo.
Stao sam pred tu kameru otvorenih očiju, znajući da će me odluka koštati porodice i doma, i dovesti moj život u opasnost. Bio sam motivisan uverenjem da građani sveta zaslužuju da znaju u kakvom sistemu žive.
Najviše sam strahovao da niko neće čuti moje upozorenje – i nikada mi nije bilo toliko drago da nisam u pravu. Reakcije u nekim zemljama su me posebno obradovale, a Brazil je svakako jedna od njih.
S rastućom uznemirenošću sam posmatrao kako NSA sprovodi nadzor nad čitavim narodima bez ikakve osnovane sumnje, i kako to preti da postane najveći izazov ljudskim pravima u našem dobu.
NSA i druge špijunske agencije nam govore da su opozvali naše pravo na privatnost i provalili u naše živote zbog naše vlastite „sigurnosti“ – zbog „sigurnosti“ predsednice Brazila i „sigurnosti“ brazilske naftne korporacije Petrobras. I to čine ne pitajući javnost nijedne zemlje, čak ni sopstvenih.
Ako ste danas u Sao Paolu i imate mobilni telefon, NSA može da vas locira: čini to 5 milijardi puta dnevno, ljudima širom sveta.
Kada neko u Florijanopolisu izađe na neki internet sajt, NSA beleži kada se to desilo i šta ste tamo radili. Ako majka u Porto Alegreu nazove svog sina da mu poželi sreću na ispitu, NSA može da zadrži podatke o tom pozivu pet godina i duže.
Prikupljaju čak i podatke o neverstvima ili gledanju pornografije, u slučaju da im zatreba da svojoj meti naruše reputaciju.
Američki senatori nam kažu da Brazil ne treba da brine, jer to nije „nadzor“ već „prikupljanje podataka“. Kažu da se to radi da biste bili bezbedni. Nisu u pravu.
Ogromna je razlika između legalnih programa, legitimnog špijuniranja, legitimnog sprovođenja zakona – kada se pojedinici nalaze na meti usled razumne, individualne sumnje – i ovakvih programa masovnog nadzora koji čitave narode drže pod svevidećim okom, i zauvek čuvaju kopije podataka.
Ti programi nikada nisu pokrenuti zbog terorizma: koriste se za ekonomsku špijunažu, društvenu kontrolu i diplomatsku manipulaciju. Koriste se za moć.
Mnogi brazilski senatori se slažu, i traže od mene pomoć u istrazi pretpostavljenih kršenja prava građana Brazila.
Izrazio sam spremnost da pomognem gde god je to prikladno i zakonito, ali nažalost vlada Sjedinjenih država ulaže velike napore da ograniči moje mogućnosti – bili su spremni čak i da prizemlje predsednički avion Eva Moralesa kako bi me sprečili da otputujem u Latinsku Ameriku!
Sve dok mi neka država ne odobri stalni politički azil, američka vlada će nastaviti da ometa mogućnost da govorim.
Pre šest meseci otkrio sam da NSA želi da prisluškuje čitav svet. Sada čitav svet sluša i progovara. Agenciji se ne dopada ono što čuje.
Izložena javnoj debati i stvarnim istragama na svakom kontinentu, kultura nekritičkog planetarnog nadzora je u kolapsu.
Pre samo tri nedelje, Brazil je naveo Komitet UN za ljudska prava da po prvi put u istoriji prizna da privatnost ne prestaje tamo gde počinje digitalna mreža i da masovni nadzor nevinih predstavlja kršenje ljudskih prava.
Odnosi su se promenili i konačno možemo videti budućnost u kojoj je moguće biti bezbedan bez žrtvovanja privatnosti. Tajne organizacije ne mogu ograničavati naša prava, a američki zvaničnici nikada ne bi trebalo da odlučuju o slobodama brazilskih građana.
Čak se i branitelji masovnog nadzora, koji još nisu uvereni da su naše tehnološke mogućnosti za nadzor već opasno pretekle demokratku kontrolu, sada slažu da se u demokratijama mora javno raspravljati o nadzoru javnosti.
Moj čin savesti počeo je izjavom: „Ne želim da živim u svetu u kojem se snima sve što kažem, sve što uradim, svako s kim razgovaram, svaki izraz kreativnosti ili ljubavi ili prijateljstva. Ne želim to da podržavam, ne želim to da gradim, ne želim u tome da živim.“
Nekoliko dana kasnije rečeno mi je da me je moja vlada lišila države i da želi da me uhapsi. Moje reči koštale su me pasoša, ali platio bih tu cenu ponovo: ne želim da budem ravnodušan prema kriminalu zbog političkog komfora. Radije bih bio bez države nego bez glasa.
Ako Brazil može da čuje samo jednu moju poruku, neka to bude ovo: kada se svi ujedinimo protiv nepravde i u odbranu privatnosti i osnovnih ljudskih prava, možemo se odbraniti i od najmoćnijih sistema.
Folha, 16.12.2013.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 19.12.2013.
http://pescanik.net/2013/12/pismo-gradanima-brazila/
