Piše: Božo Koprivica
Jozef Božik(1925-1978)
Mađarska
Klub: Honved
U mojoj porodici negovao se kult mađarske reprezentacije: Grosič, Buzanski, Lantoš, Božik, Lorant, Zagarijaš, Budai (Šandor), Kočiš, Hiderkuti, Puškaš, Cibor. Taj sam sastav znao u četvrtoj godini i govorio sam ga kao pesmu, a još ništa nisam znao o tim igračima. Sećam se samo da je jedan moj brat voleo Božika, drugi Puškaša, a treći Kočiša. Krajem 60-tih, pred utakmicu veterana Jugoslavija-Mađarska pitao sam svog najstarijeg brata Vojina, kako je igrao Božik. Imao je fantastičan pas, i tako dobar osećaj za prostor, da je mogao da doda loptu Puškašu i kad je on bio okružen trojicom protivničkih igrača. Ali taj Božikov pas davao je prednost njegovom saigraču, stavljao ga je u bolju poziciju. Video sam te noći na stadionu JNA tih nekoliko Božikovih dodavanja. Zapamtio sam da je oko tog lepog čoveka, gospodskog držanja, bio neki spokoj, neki mir i da su sve akcije kretale od njega. Puškaš je još od detinjstva, još iz predgrađa Budimpešte, iz Kišpešta, bio najbolji prijatelj sa Božikom. Njih dvojica su bili prijatelji i kad je Puškaš krenuo putem uzgnanstva, posle ustanka u Pešti 1956. Odigrali su poslednju utakmicu u Beču i Puškaš je krenuo da luta po Evropi, a Božik se vratio u Mađarsku. Kad su pitali Puškaša ko je najbolji igrač koga je on video, rekao j: Ne znam ko je igrao najbolje, ali znam ko je mislio najbolje. Najbolje je mislio moj prijatelj Jožef Božik.
Na utakmici stoleća u Londonu Engleska – Mađarska 1953, Božik je već u prvom minutu odigrao fantastičan pas.
U Londonu nam nije trebalo više od 50 sekundi da postignemo gol. Dobio sam loptu nekako odmah posle izvedenog početnog udarca. Potrčao sam nekoliko koraka i ugledao Hidekutija kako uleće u njihov kazneni prostor. Nisam oklevao. Ubacio sam loptu izneđu beka i centarhalfa. Nandor je to dobro razumeo. Ostalo mu je samo da učini jednu varku telom i da šutira.
Na toj utakmici Božik je postigao jedan fantastičan gol sa 25 metara. Na Svetskom prvenstvu u Švajcarskoj, 1954, Mađarska je povela sa 2:0. Nemci su izjednačili na 2:2 i tako se ušlo u sam finiš utakmice. Božik je, i tada, bio siguran da će Mađarska pobediti i zato je u 83. minutu ušao u dribling na svojoj polovini igrališta.
Nažalost, bilo je to kobno. Ran mi je ouzeo loptu. Više ni ja, ni bilo ko od naših igrača nije mogao da ga stigne. Lopta se i treći put našla u Grosičevoj mreži. Da maler bude veći, naš golman je imao slab dan.
U tih poslednjih nekoliko minuta Mađarska je stvorila nekoliko šansi. Puškaš je postigao i gol, ali ga je sudija poništio zbog ofsajda. A ofsajd nije postojao. I tako je Mađarska izgubila utakmicu, a Nemačka je postala prvak sveta. S tom ranom Božik je došao i do 100. Utakmice u reprezentaciji Mađarske.
PS:
Englezi su te 1953. otišli na revanš utakmicu u Budimpeštu. I u revanšu su izgubili od Mađarske sa 7:1. Božik je pripremio četiri gola na toj utakmici. Moj brat Vojin, onaj koji mi je pričao o Jožefu Božiku, umro je tokom operacije srca na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Jožef Božik umro je od srca..od trećeg infarkta.
A o driblingu Božik je napisao:
Dribling? Privikavam srce na tišinu.
