Jasan Pogled

Srećković

iwallfinder.com-the-first-series-of-man-and-nature-27173

Tragedija je život u krupnom planu. Komedija je život u totalu
Čaplin

Sreć­ko zna mno­go stva­ri i to i ni­je baš ne­ka sre­ća. Po­seb­no da­nas i po­seb­no ov­dje. Ali, on je sre­ćan zbog tog zna­nja iako ga ono ne či­ni sreć­nim. Te­ško je shva­tlji­vo, ali je baš ta­ko. Po­zna­jem čo­vje­ka.
Znam da je Sreć­ko tre­nut­no ne­za­po­slen i da taj tre­nu­tak pre­du­go tra­je. Znam da je i tre­nut­no ne­sreć­no za­lju­bljen i da će to po­tra­ja­ti vječ­no. I to ga či­ni sreć­nim. Pri­čao mi čo­vjek.
Sreć­ko ži­vi u gar­so­nje­ri­ci po­čiv­ših ro­di­te­lja ko­ji su stra­da­li ne­sreć­nim slu­ča­jem. Gar­so­nje­ri­ca mi­ri­še na la­van­du i bo­si­ljak i ro­di­telj­ske du­še. I to Sreć­ka či­ni sreć­nim. Znam to lič­no.
Sreć­ko istin­ski vo­li svo­ju ne­sreć­nu dr­ža­vu, ali još jed­nu ne­sreć­nu dr­ža­vu vo­li od­i­stin­ski i to ga či­ni sreć­nim. Ma­da mu mno­gi za­mje­ra­ju i sik­ta­vo mu pri­go­va­ra­ju: Ko si ti, ne­sreć­ni Sreć­ko, da imaš dvi­je dr­ža­ve, a mi, ova­kvi div-ju­na­ci, ima­mo sa­mo jed­nu?! Sreć­ko se mno­go ne oba­zi­re na bi­je­sne lju­de, on če­sto vo­li da sa­mu­je i da oslu­šku­je ša­pat tra­ve, šu­šanj li­šća, zov ne­be­sa… I to do­bro znam.
Sreć­ko vo­li da pu­tu­je ne­sreć­nim pu­te­vi­ma i to ga či­ni sreć­nim. Ni­ka­da ne pu­tu­je da­le­ko, sje­ver­no – do Pa­li­ća, ju­žno – do Su­to­mo­ra i to je to. Sreć­ko uži­va dok ga iz­mi­va je­zer­ska me­lan­ho­li­ja i tu­go­van­ka rav­ni­ce. Uži­va i dok ga za­plju­sku­ju osun­ča­ni ta­la­si si­ro­tinj­skog mo­ra. Nje­ga čak i ne­sreć­ne je­sen­ske ki­še ko­je klo­bu­ča­ju iz ne­ba i iz ze­mlje ne­ka­ko či­ne sreć­nim. Pot­pu­no sam si­gu­ran u to.
Sreć­ko je za­vr­šio ne­ka­kve ne­sreć­ne vi­so­ke ško­le i to ga či­ni sreć­nim. On i da­lje čvr­sto vje­ru­je da je zna­nje istin­ska sre­ća, a da je ima­nje pra­ši­na na vje­tru i to ga usre­ću­je. Dru­gi, na­rav­no, ne mi­sle ta­ko, ali moj pri­ja­telj Sreć­ko ne ma­ri za to. I ja mu se zbog to­ga ne­ka­ko di­vim.
Sreć­ko je po ne­sre­ći ve­o­ma ra­no shva­tio mno­ge stva­ri, ali to ne kva­ri nje­go­vu ne­kvar­lji­vu sre­ću. Shva­tio je još u pu­ber­te­tu da po­li­ti­ča­ri la­žu i kra­du i da svi la­žu, a da bi ve­ći­na kra­la kad bi bi­la u pri­li­ci. To sa­zna­nje ga či­ni po­seb­no sreć­nim.
Sreć­ko je jed­no­stav­no sre­ćan dok še­ta no­gu pred no­gu za­o­bi­la­ze­ći ba­ri­ce usta­ja­le vo­de, pre­tr­pa­ne kon­tej­ne­re i glad­ne mač­ke, pre­pu­ne pi­ja­ne ka­fa­ne i po­gle­de pu­ne po­sprd­ne za­vi­sti. Ni­šta, od­lič­no znam, ne mo­že po­kva­ri­ti nje­go­vu sre­ću.
Sreć­ko ne­ma sre­će ni u ri­bo­lo­vu ni u igra­ma na sre­ću, ali ga sve to či­ni još vi­še sreć­nim. On bi, jed­no­stav­no, bio ne­sre­ćan ako ne bi vječ­no iš­če­ki­vao sre­ću. Pri­čao mi čo­vjek.
Sreć­ko ne vo­li bar­ja­ke mr­žnje pod ko­jim se ku­pi sva­ko­vr­sna ološ, iz­bje­ga­va raz­ja­re­ne par­tij­ske bul-te­ri­je­re i ra­zno­ra­zne ne­pri­stoj­ne po­nu­de ko­je ne mo­gu po­kva­ri­ti nje­go­vu sre­ću.
Sreć­ko ured­no pla­ća ra­ču­ne i ra­te za kre­dit i to ga uve­se­lja­va i usre­ću­je iako po­če­sto ne­ma za hljeb i mli­je­ko.
Sreć­ko mno­go bo­lje ne­go mno­gi zna da je sre­ća ilu­zi­ja, ali ta ilu­zi­ja za­da­ja ga nek­ta­rom či­ste sre­će, za­sla­đu­je mu sva­ki dan i bi­stri mu sva­ki po­gled.
Sreć­ko pi­je sa či­stih iz­vo­ra-is­toč­ni­ca, po­zna­je mno­ge taj­ne pra­vih mu­dra­ca i če­sto mi po­na­vlja: Do­bri pri­ja­te­lji, do­bre knji­ge i či­sta sa­vjest: to je ide­a­lan ži­vot. Mark Tven ga, po­seb­no, usre­ću­je, a i ona mi­sao is­toč­njač­kog mu­dra­ca: Svi­jet mo­že­mo upo­zna­ti i da ne otvo­ri­mo vra­ta, smi­sao ne­ba mo­že­mo do­ku­či­ti i da ne po­gle­da­mo kroz pro­zor…
Sreć­ko još ni­je upo­znao pra­vog sreć­ko­vi­ća iako je upo­znao mno­štvo lju­di. On ne vo­li go­mi­le kao ve­ći­na ne­sreć­ni­ka jer zna da je u go­mi­la­ma to­plo, ali i da su­vi­še smr­di, pri­šap­nuo mu Kr­le­ža.
I ta­ko moj pri­ja­telj Sreć­ko ži­vu­je svo­je da­ne, sve rje­đe sa lju­di­ma, sve če­šće sa tra­vom i pti­ca­ma. Sve ma­nje u dru­štvu, sve vi­še sam.
Ima ro­đa­ke u Svi­lajn­cu. Po­ne­kad ot­pu­tu­je do njih. To ga či­ni sreć­nim. Ima svoj šu­ma­rak ne­gdje u oko­li­ni Ro­ža­ja i šu­ma­rak ga usre­ću­je. I do­vo­ljan mu je na­pr­stak vi­na i zr­no ljud­sko­sti da bi bio sre­ćan.
Znam da Sreć­ko sa­mu­je i da po­ne­kad za­pla­če.
Valj­da od sre­će.

Ostavite komentar: