1 U Indiji se razlikuju dve vrste drevne baštine.
Jedna je objavljenje. Objavljenje je nastalo zajedno sa svetom. To je Veda. Čuva je i održava Prvo Biće, Lični Brahman. Nesumnjiv, neprikosnoven i punovažan. Druga je prava baština, ona koja je znamenita od samog početka. To je zbirka koja se odnosi na slike svojstva Boga i zakoni, propisi, istorije, mišljenja i učenja koji se odnose na čoveka. Prva se naziva šruti, druga smriti.
U svom komentaru za Vedanta-sutru Šankara kaže da značaj poseduje samo šruti, a smriti tek ukoliko tumači i dopunjava. Ako baština odstupi od objavljenja, bezuslovno je treba odbaciti. Jer „šruti objavljuje uzroke bivstva“.
„Opravdanje postojanja za smriti, pak, jedino je primena, tumačenje i dopuna; na primer, ta i ta kasta, u to i to vreme kako da se ponaša, kako treba regulisati čovekov život i njegovu delatnost, kome se sme dati Veda, kada se neko smatra učenim i kakvu ulogu treba da ima učeni čovek u donošenju zakona.“
Objavljenje i baština su se u drevna vremena svuda razdvajali: Šruti se na više mesta izgubio, na primer kod Kelta, delom kod Egipćana, gde je bilo zabranjeno njegovo beleženje. U Palestini se sačuvao u uvijenom obliku, i to na taj način što je objavljenje skriveno u tekst baštine mita i zakona. Skrivanje se zbilo tako što su pojedine reči i zbivanja imali tajni smisao za koji su znali samo posvećeni. U jevrejskoj svetoj knjizi tri sloja je smešteno jedan ispod drugoga.
Gornji, vidljivi sloj nije imao naročit značaj: bio je to mit i zakon. Ispod pesničkog i društvenog sloja počivala je tajna kosmogonija; ispod nje psihologija; a ispod nje učenje o vladavini. Kosmogonija i psihologija bile su dostupne učenicima. Treći sloj poznavao je samo prvosveštenik i kralj.
Međutim, sveta knjiga je imala i četvrti sloj. Mišna piše: „Potpunu istoriju stvaranja u jednoj generaciji smeju da znaju samo dva čoveka; a Merkabu samo jedan jedini, ali tek takav koji je dovoljno oštre pameti pa će je sam otkriti na osnovu uputstava i aluzija.”
Komentar za ovaj tajni smisao iz drevnih vremena jeste Zohar, iz kasnijih vremena pak Majmonidesova knjiga, zatim delo Jakoba Bemea Mysterium Magnum. Iz ovih dela čovek može da shvati, iako ne lako, zagonetku objavljenja.
Objavljenje je svuda držano u tajnosti. I među Pitagorinim učenicima je bilo egzoterika koje je Učitelj poučavao samo napolju u dvorištu, i bilo je ezoterika koje je poučavao u prostorijama svoje kuće. Prema ova dva stepena Hijeroklo je sakupio Pitagorine izreke. Prvi stepen bio je stvaranje dobrog čoveka, to je učenje o dobrom i ispravnom ljudskom životu. Cilj drugog stepena bio je da Učitelj od dobrog čoveka stvori božanskog čoveka. To je učenje o duhovnom. Između ova dva stepena posvećenja postojale su razlike u Egiptu, Tibetu, Peruu i Kini.
Na pitanje zašto je bilo tako neophodno da se sa strahom čuva tajna Merkabe, i zašto je bila zagonetka to što su učili ezoterici, odnosno u krajnjoj liniji zašto je trebalo skrivati šruti, smisao objavljenja, odgovor je za sada sledeći: intenzitet života kojim čovek živi u materijalnoj prirodi neznatan je. Tako je neznatan da sasvim maleno znanje, sasvim mala snaga, samo malo veći intenzitet od materijalne prirode ga poremeti, čak ga i izbacuje sa životnog puta. Istina je opasna bez posvećenja: jer znanje objavljenja delom oslobađa snage stvaranja sveta i bez neophodne pripreme ove snage uništavaju neposvećene i neprobuđene.
Čuang-cea je neko jednom posetio i pitao ga za tajnu Tao. Učitelj mu je rekao svoje znanje, i kada je čovek otišao, jedan učenik mu je kazao: „Najviše tajne još nikad nisi protumačio ovako jednostavnim rečima.” Čuang-ce se zamislio i odgovorio: „Unesrećio sam ga za ceo život.“
Čudom nazivamo onu pojavu kada viši svet prodre u tešku materijalnu prirodu, prodrma prirodu, protivreči joj, dograbi je i poredak prirode za trenutak izmeni snagom sopstvenog višeg poretka. Čudo je više i neizmerno snažnije ispoljavanje sveta od materijalnog sveta, u kojem se prosto istopi grubi i teški materijalni poredak. Takav je skriveni smisao u rečima objavljenja. Za nepripremljenog čoveka jeste ispoljavanje bića ispunjenog intenzivnijim silama opasno po život. I to se može podneti samo ako učenje i praksa učine čoveka sposobnim za prijem. Inače je nepodnošljivo.
2 U učenjima koja govore o arhaičkom čoveku objavljenje je samo prvi takt: onaj što govori o duši i o čaroliji duše. To je učenje Vede. Sve što se odnosi na budhi, ahamkaru, manas, na pokrivače, samo je smriti, odnosno od početka znamenito. Tumači Vede (među ostalima najverodostojniji je Šankara), prihvataju baštinu, jer ona nije u sukobu s objavljenjem. Na ovo objavljenje naslanja se svaka baština počev od drevnih vremena pa do Platona. Istinsko biće arhaičkog čoveka jeste duša; ono što zaklanja ovu dušu, ovo istinsko biće, to je omotač, pokrivač, čarolija. Duša je postojeća; ono što je pokriva jeste prolazna čarolija.
U svakom drevnom narodu ovo objavljenje živi uvek razrešeno drugim dopunskim tumačenjem. Tradicionalno dopunsko tumačenje, bilo mit ili ne, istovetno je u krajnjoj liniji s hinduskim smriti. Svaka baština u nekom obliku mora da se vrati na metafiziku koja je izgrađena prema Vedi. Učenje o budhi, ahamkari, manas, indriji, o omotačima isto se nalazi kod Hermesa Trismegistosa kao i u tibetanskom Ben, u Kini, Iranu i u arhaičkoj Grčkoj.
Znamenite baštine različitih naroda od samog početka, međutim, ma koliko da žive s predstavama sveta koje odstupaju jedne od drugih, nikada nisu međusobno suprotstavljene. Ne samo što postoje jedna pored druge, nego na osoben način jedna drugu ističu, podupiru, osnažuju i osvetljavaju. Zašto? Jer je svuda reč o istom bivstvu, o istom potresu, o istoj promeni. Ma koliko da su peruanska i jevrejska baština međusobno udaljene u slikama i u prostoru i u vremenu, međusobno se ne razaraju. Svaka od njih govori o istom.
Onaj trenutak kada usledi preokret u misteriji besmrtne večne duše, što Veda naziva maja, narodi nazivaju: stvaranje sveta.
3 Čovek je poslednje delo stvaranja. Poslednja i sveobuhvatna tvorevina, gospodar prirode, po svome biću iznad sveta, slika i prilika tvorčeve Duše, on vlada nad svim bićima i jedino on ima neposredan dodir sa Stvoriteljem. Sve ono što se pre njega zbivalo u stvaranju: zračenje duhovnih sila, kosmičke Sile, suština neba i zemlje, misao univerzuma, osobine bića – sve ujedinjuje u sebi.
Priroda nije bila materijalna. Materijalnog stvaranja u svetu nikada nije bilo. I otuda ni prva priroda nije bila materijalna priroda. Svet je prozirno čista duhovna misao, i čovek je bio gospodar ovog sveta koji je sastavljen od sila duha. Delovi i bića sveta bili su očitovanje svojstava božanske duše i čovek je stajao na vrhuncu, iznad sveta. Drevni čovek je božanski smisao. Gospodar otvorenog, slobodnog, blistavog sveta duha: Adam Kadmon, drevni čovek, prvi čovek, Jedan, najviša sposobnost besmrtne duše, smisao.
Čovek je bio i gospodar Sila. Sile, grčki arhai ili bpgacek: bezlične sile kojima je gospodario onaj koji je znao da ih zove po imenu. Sile su neme, ali zbog toga imaju oštar njuh i instinkt; ne umeju da govore, ni da proslove, zbog toga ne mogu da vladaju, samo se pokoravaju. Nema u njima snage reči i zbog toga ne poznaju inicijativu. Moć im, pak, pripada zbog njihove snage. Moć je nema i bespomoćna bez vladavine reči. Zbog toga, mada su Sile neizmerno jače od čoveka, one se pokoravaju čovekovoj reči i čovek vlada njima.
Među Silama je bilo Zlo. Stvaranje je savršena celina, pa se i Zlo moralo tu naći. To je bilo negativno: ali i negativno je moralo biti tu. To je bila tamna tačka sjaja; ali je u sjaju morala da bude i senka, u savršenstvu je morala da bude i negacija. To je bio jedini zatvoreni atom. Ali je stvaranje bilo savršeno, i ovaj atom je morao tu da bude.
Ova nema tamna tačka, ova negacija, ovaj zatvoreni atom bio je jedino mesto izvan Stvoritelja, Stvaranja i Prirode. Ceo svet je počivao u Stvoritelju; zlo je bilo jedino negativno koje se nalazilo izvan njega. To je bilo ono što je kasnije nazvano: Zlo.
Zlo je bilo bezlično, kao i svaka sila, kao sve Sile. Duh ga je, pak, obuhvatio sobom: sebe je poistovetio s tamnom tačkom, s negacijom, sa zatvorenošću, s negativnim. A time što je obuhvatio sobom ono što je bilo izvan stvaranja, samo moguće, bezlično – načinio ga je ličnim, delatnim, pretvorio u stvaralačku silu. Tako su zlo, tama, negacija, zatvorenost postali aktivna Sila. Tako je duh dao Zlu samostalnu snagu, lik i inicijativu.
U uvodu pisanom za Vedanta-sutra Šankara snažno naglašava sposobnost duše (atman) koju naziva poistovećenjem, drugačije rečeno prenosom ili pometnjom (adhjasa). Ovaj prenos „neminovno je pogrešan… to je kada ličnost samu sebe prebacuje na predmet… postojećeg sebe prebacuje na nepostojećeg… subjekat sebe samog prebacuje na objekat”. Šankara pita: kako je moguć ovaj prenos? Odgovor: „Sećanje prebacuje na sadašnjost neki događaj koji se negde ranije zbio.“ „Dotični ne shvata razliku između događaja i vremena, i otuda prebacuje ono što se ranije zbilo.“ Šta je to? Adhjasa. Avidja. Omamljenost. Pospanost. Degradirano bivstvo. Prenos kojim neko samog sebe prebacuje sa postojećih ličnih svojstava na neki nepostojeći predmet, nije ništa drugo do nedostatak budnosti.
Duh je proživeo stvaralačku čar duše, stvaranje. I kada se svemir okončao stvaranjem čoveka, on je u svojoj omamljenosti preneo na samog sebe zbivanja koja su se ranije dogodila. Stvaranje se ogledalo u poistovećivanju duše sa svetom. Duh se sećao toga i sebe je pobrkao sa zlom. U tom trenu snaga Sila je uskipela, i one su se bacile na bezlične sile. Ko su bile ove Sile? Njihova grčka imena su: Ftora, Tanatos, Eris, Penia, Hibris, Harmatia – Prolaznost, Smrt, Razdor, Nužda, Oholost, Pobuna. Prenos je poremetio ravnotežu sveta, jedan deo stvaranja se odvojio i zatvorio u sebe. Jedinstvo je nestalo. Svet se raspolutio. To je bila katastrofa sveta, za nju znaju drevne baštine pod imenom pobune duše.
4 Mesto sunovrata palih duhova je materija. Materija nije stvorena. Materijalnu prirodu nije stvorio niko i ništa. To je ono zatvoreno mesto gde su padale Sile istisnute iz drevnog i prvog stvaranja duha. Materijalna priroda je nastala u trenutku kada se jedan deo sveta odvojio od velikog stvaranja.
Božanski smisao je ostao u svetu duha, ali on nije mogao da se odupre iskušenju palih Sila, i sunovratio se u materijalni svet. To je ona katastrofa koju drevna baština zna pod imenom sagrešenja.
Čovek je potpuno potonuo u materiju. Božanski smisao se potpuno izgubio; zaboravljena je i reč vladavina; čovek je zanemeo i nestala je čak i maglovita uspomena na njegov rang. Njegova budnost je zgasla, i potonula u teško, zamamno, tegobno stanje materije. Postao je sličan palim Silama. U središtu njegove vizije nije bila besmrtna svetlost božanskog Stvoritelja, nego sopstvena tamna tačka, zatvorena tačka koja leži izvan sveta: Ja. I čovek, budući da je bio gospodar prirode, povukao je sa sobom i prirodu. Priroda je u svom drevnom, prvom obličju bila duh; priroda se posredstvom čoveka sunovratila i postala materijalna, samo kopija iskonske.
Kratka priča o ovoj od iskona znamenitoj baštini nije važna samo zbog toga što je poznaju i znaju svi drevni narodi. Bitna je zbog toga što otkriva u dramskom obliku dvojno poreklo čoveka. Da li je čovek božanskog porekla? Da. Da li je materijalnog porekla? Da. Čovek je Adam Kadmon, Stvoriteljska Inteligencija; ali je čovek istovremeno biće materijalne prirode. Objavljenje Vede glasi: „Duša je mislila: svetove hoću da stvaram. I stvorila je svetove. One svetove koji nisu imali svoje posebno postojanje, stvarnost odvojivu od duše. Svetovi su maja duše. A čovek je iskonski stvaralački smisao; završetak, kruna i rekapitulacija celokupnog stvaranja.“ Usled pada sunovratio se, pak, u materiju. Odnosno, stropoštao se i nastala je materija.
Govoreći jezikom smriti: pri padu čovek je počinio isti onaj pogrešni prenos kao i duh kada je sebe poistovetio s negativnom, zatvorenom tamnom tačkom koja je izvan sveta. Čovek je sebe pobrkao sa Silama, čiji je gospodar bio. I to je pobrkao sebe sa čitavim mnoštvom Sila: ne s jednom jedinom tamnom tačkom, nego s mnoštvom od miliona i miliona tamnih tačaka. Na taj način postavio je iznad sebe za gospodara mnoštvo Sila: nuždu, smrt, prolaznost, razdor, sumnju, glad, bol, itd. itd. Ali je od toga mnogo bitnije: ovako je postao kopija Jedinog Tvorca. Jedini Čovek, Adam Kadmon, ili kako Indusi kažu: Manu, Kinezi: Vang, Meksikanci: Kecalkoatl – jedini, drevni, prvi, božanski čovek se na taj način pretvorio u mnoštvo. To je katastrofa koja se u srednjem veku nazivala individuacija. Jedini Jedan čovek je razdrobljen u milijarde atoma čoveka, individua, Ja. I budući da je čovek povukao za sobom i prirodu, čiji je gospodar bio, izazvao je nebrojeno mnoštvo i u prirodi. Ova množina je mnoštvo zvezda, mnoštvo životinja, bilja, mnoštvo kamenja, brojeva, slika, mnoštvo sudbina. Mnoštvo Ja.
Kada je potom čovek pao u materijalnu prirodu i probudio se, nije se probudio kao jedini čovek, nego kao čovečanstvo. Početak ovog čovečanstva nije više drevni čovek, Adam Kadmon, nego prirodni čovek, Adam. Adam je već rođen od zemlje. Stvoritelj ga je, kaže iskonski znamenita baština, načinio od ilovače i udahnuo mu dušu. Ovaj zemni čovek je prvi i samo je kopija i fragment nebeskog čoveka. Posle Adama redom su se budili svi ljudi, budila se polako množina čovečanstva.
Još jednu crtu smriti treba jasno sagledati, a to je: vreme. I u drevno vreme, a i kasnije, pojedini tumači zbivanja kosmičke metafizike objašnjavaju da se ona nisu odigrala za minut ili trenutak, nego za vreme od stotina hiljada godina. Vreme pada je trajalo milionima godina; tonjenje u materiju takođe stotinama hiljada godina, ali buđenje traje više stotina godina.
Veda se ne izjašnjava u odnosu na vreme. Objavljenje saopštava, kao što kaže Šankara, uzroke bivstva. Ništa drugo. Da li je stvaranje, pobuna duše, sagrešenje, materijalizacija, potrajala dugo ili kratko, to je konačno svejedno. Zašto svejedno? Zašto treba da bude svejedno? Čak zbog čega je stvarno svejedno?
Odgovor je jednostavan: od sagrešenja čovek sebe samog brka s tamnim, nepostojećim tačkama koje leže izvan sveta, s takozvanim Ja. To je pogrešni prenos (adhjasa); što je čovek dublje padao, sve je jači i sve komplikovaniji. U sebe projektovano Ja čovek ponovo projektuje nazad na svet i time omogućava i obezbeđuje personifikovanim silama sve veću moć nad sobom. Ovaj pogrešni prenos može se odigrati i u vremenu i izvan vremena: i za vreme nezamislivo dugih hiljada godina, ali i za delić sekunde. Istina je da je reč o prenosu, o grešci; šta je greška? Nedostatak budnosti. Omama. Nema mnogo Ja, nema milion godina. Jer je čovek i izvan i unutar svakog poistovećenja, u svom istinskom biću Duša i Jedno. Množina čovečanstva je opsena, isto kao i hiljade godina istorije sveta: Maja, čarolija. Budnik koji vidi stvarnost zna, ako govori o tome da li se drama odigrala za kratko ili dugo vreme, da samo pojačava komplikacije života proživljenog u opseni. Dugo vreme je isto tako maja kao i kratko vreme. Zbog toga za probuđenu ljudsku dušu mora biti svejedno kako i za koje vreme i koliko vremena je trajalo stvaranje, pobuna duše, sagrešenje.
5 Prema učenju jevrejske svete knjige, Stvoritelj je prvog materijalnog čoveka načinio od zemlje i udahnuo mu dušu. U Peruu kažu da je Pačakamak prošetao zemljom, oživeo kamenje i od oživljenog kamenja su nastali ljudi. Po manihejcima Mani je ponovo probudio čoveka koji je potonuo u materiju. Ali to već nije prvi čovek. Prvi je drevni čovek, Adam Kadmon, nebeski čovek. Drugi je biće potonulo u materiju, omamljeno biće. Treći je čovek onaj koji je probuđen iz materije: Adam.
U ovom čoveku zajedno su bili stepeni i pokrivači o kojima uči baština: duša, prvi pokrivač duše (anandamaja), intelektualna intuicija (budhi), Ja (ahamkara), razdvajanje spoljnjeg i unutarnjeg (manas), čula (indrija) i teško materijalno telo (anamaja).
Baština drevnih naroda, pak, zna za dve vrste ljudi: za čoveka koji je došao odozdo i za čoveka koji je stigao odozgo. Za Kaina i Avelja: za čoveka koji je na začetku vremena, u doba sagrešenja, pao i sada se s mukom uzdiže, iz tame, iz materije, i za čoveka koji je, kao Adam Kadmon, došao odozgo i koji je objavljenje božanskog smisla. I nijedno učenje drevnih baština, ono koje je od iskona znamenito, nije tako presudno kao upravo ovo. Poredak sveta zavisi od vladavine nebeskog čoveka, čoveka duha, Tota, Zaratustre, brahmana – Enoh ga naziva Nadglednikom. Dok ovaj čovek ume da primenjuje na zemlji zračenje koje stiže odozgo, dotle je život čovečanstva sređen, jasan i zakonit. Ako čovek koji je došao odozdo primenjuje donje zračenje materije, čovečanstvo postaje plen tame. Baština zna za više ovakvih potresa koji su izazvali sudbonosne katastrofe u zemnom životu kao posledica prevlasti čovečanstva koje je došlo odozdo. Među ovim katastrofama je najznamenitiji potop. Za potop zna isto tako Papuanac s Uskršnjih ostrva kao i Čimu iz Perua, Toltek iz Meksika, jevrejska sveta knjiga, Manu ili Bundahišn.
Učenje o dve vrste čoveka bilo je jedno od najzagonetnijih i najtajanstvenijih učenja baštine. Centralna misao posvećenja u svakoj baštini jeste ova: čovek koji dolazi odozgo je Nebeski Adam sa svojom kraljevskom prirodom. On stoji na jednoj strani, a na drugoj: čovek koji dolazi odozdo pokvaren posredstvom sila i zabludelog bivstva. Čovek odozgo je zagonetnog soja, kao što piše Evola, „savršen čovek koga su poznavali svi drevni narodi“ kome se materijalni čovek uvek klanjao. Tajna nebeskog čoveka je mnogo veća nego što bi joj se moglo prići i razumeti je s dosadašnjim saznanjima. Za sada i za informaciju neka bude dovoljno ovoliko: pali čovek nije prekinuo sve veze s nebeskim čovekom. Nebeski čovek i prirodni čovek su ostali Jedno, samo što se njihovo Jedinstvo tako nisko srozalo da nikada ne izlazi na videlo kod većine materijalnih ljudi. Svest o jedinstvu je uvek jasna čoveku koji dolazi odozgo. Čovek koji dolazi odozgo stanica je na putu Večnog Čoveka koji sile koje dolaze odozgo zrači u donje slojeve i uzdiže donji svet. To je tajna drevnog sakralnog subjekta, svetog kralja, pesnika, prvosveštenika, vrača, proroka i askete. To je onaj čovek koji se može zapaziti na pragu istorije, ali njegovo potpuno biće ne može dosegnuti istorijski čovek: Orfej, Pitagora, Empedokle, Zaratustra, Tot, Buda, Lao-ce, Konfučije i poslednji, već u izbledelom obličju: Platon.
6 Baština pravi razliku između primarnog i primitivnog čoveka. Primarni čovek je drevni čovek čija se priroda može prepoznati po obličju sakralnog subjekta: on je duhovno biće, kralj, sveštenik, pesnik, prorok. Božanski čovek. Nasuprot tome, primitivnog čoveka više baština naziva šumskim čovekom; druge ga baštine označavaju imenima životinja. Istorijsko doba, naročito moderno razdoblje, ovde će opet počiniti onu viparjaju, kao i drugde: preobrće iskonski smisao i veruje da je predak duhovnog čoveka primitivni divlji čovek, a predak divljeg čoveka, pak, životinja. Prava situacija je ona koju kazuje Evola. „Primitivac nije predak današnjeg čoveka, nego degenerisani ostatak veoma davnog duhovnog stanja.“ To je kasnije „stropoštano“ bivstvo. Valas kaže: „Praistorijski i drevni čovek nisu životinje, čovek nije bio biće na nižem stepenu razvoja, nego biće sjaja, a u današnjem primitivcu je ovaj sjaj zgasnuo.” A. Bader: „Primarno stanje čoveka nije životinjska divljina, stanje podivljalosti je karakteristika zaostalog i sunovraćenog čoveka“. „Ne postoje po prirodi divlji ljudi, već samo podivljali”. Konačno: „Svemir je prepun takvih bića koja su zaostala i nisu u stanju da produže putem”. „Primitivnost nije drevno stanje čoveka; što se danas naziva primitivcem, kasniji je sunovrat i posledica unazađenja duše“.
Dosta je citata. Baština ovakva drevna znanja koja se odnose na duševna unazađenja i zaostalost katkada čuva sasvim jasno. U iranskoj baštini je lako videti kako postoje kolektivne katastrofe kada se otkidaju cela „čovečanstva“ i stropoštavaju ponovo u materiju. Ne mogu da podnesu svetlost buđenja iz materije, iz tame zaborava, uzmaknu na jednom mestu, i proces suprotan buđenju, lagano zatamnjenje ponovo unazađuje čovečanstvo. Iranske svete knjige smatraju da su države mrava ovakva unazađena čovečanstva. Mravinjak je ljudska duša koja se zaustavila u apsolutno racionalnom i praktičnom državnom poretku i krenula unazad. To je ona situacija kada rad potpuno gubi svoje duhovno obeležje, pretvara se u puku mehaniku. Postoji red, ali je on uništio sve duhovno u čoveku.
Sveta knjiga veli da postoji i individualni razvoj unazad: individualna materijalizacija. Zmija je takav individualno podivljali i sunovraćeni čovek — drugačije rečeno: božanska inteligencija koja se stropoštala. Egipatska baština vidi u majmunima, naročito pavijanima, kako tonu razne, danas bismo rekli rase, nacije. I pavijan je bio čovek, ali je zaostao na putu budnosti i ponovo je izgubio svetlost. Danas u njemu svetluca tek jedna jedina iskrica, i znak te iskrice jeste, kad se rađa sunce, on se okreće prema svetlosti i pokazuje dlanove suncu.
Čovek može da zaostane kolektivno kao celo čovečanstvo (mravi), kao rasa i nacija i klasa (pavijani), kao individualno biće (zmija). Zaostajanje ne znači zaustavljanje i stajanje na jednoj tački, nego kretanje unazad. Ovakvo unazađeno, zaostalo biće koje lagano gasne jeste primitivan divlji čovek, crnac iz prašuma ili Papuanac, Indijanac iz Severne Amerike ili s Amazona. Egipatski felah, Maja s Jukatana, peruanski Čimu i Čibaha s visoravni bili su još pre pamtiveka ljudi i narodi koji su živeli u svetlosti i od onda su opet utonuli u divljinu i u šume. Svi danas znani primitivni narodi unazađeni su katastrofom sličnom onoj koja je zadesila Egipćane i Maje. Ali ovakvo unazađivanje preti i individualnim sudbinama pojedinih ljudi. Separacija i privatizam nedvosmisleno vode u degeneraciju. Čak i u životu svakog čoveka ono što religije nazivaju grehom nije ništa drugo do „izopačenja u tamnu neodgovornost pukog materijalnog bivstvovanja“. Grešnik sebe samo smešta izvan zračenja svetlosti i budući da je sebe izuzeo iz univerzalnog čovečanstva, stropoštava se u tamu. To je spoljna tama, a njena posledica je degeneracija i pomračenje duše i unazađivanje. Baština najveći broj oblika bivstvovanja životinja smatra dekadencijom ranih oblika ljudskih bivstvovanja. Ko se zaustavi, sunovraćuje se. U natprirodnom svetu ovakva sunovraćena bića su aveti, demonske nemani, dakini (Tibet), gandharve (Indija).
Bela Hamvaš
