Srbija je naše delo, a ne naš Bog
Naše državolike tvorevine ne samo da ne podstiču lični razvoj svojih građana, već su konstruisane tako da koče, unakarađuju, sakate i na sve moguće načine zlostavljaju ljude koji u njima žive. Korupcija, partokratija, nasilje, kolektivizam, neprijateljstvo prema svakoj nezavisnijoj ličnosti i apartnijoj pojavi – to su temelji našeg društvenog poretka. Nije ni čudo što mladi ljudi jatimice beže iz naših zemalja, jer im one ne daju nikakvu perspektivu za budućnost, pogotovo ako su pametni, obrazovani i talentovani. Pošto naše političke i intelektualne nazovi elite nemaju šta da ponude svojim građanima, pošto niti su u stanju, niti ih zanima da stvore ambijent koji bi pogodovao razvitku sposobnosti svakog pojedinca, one nam nude razne oveštale mitove poput kosovskog, državotvornog ili pansrpskog
Poslednjih godina objavljen je čitav niz prevoda Vitolda Gombroviča na naš zajednički raznoimeni jezik. Zagrebačka Fraktura objavila je zbirku priča Bakakaj, roman Trans-Atlantik, te brevijar Bestijarij i antologiju autobiografskih fragmenata Posmrtna autobiografija. Beogradska Paideia objavila je nove prevode romana Pornografija i Transantlantik, kao i novinske članke Naša erotska drama, novosadski Prometej roman Kosmos, a Službeni glasnik Dnevnik u jednom tomu, dopunjen beleškama nastalim između 1967. i 1969. godine. U posvećeničkim čitalačkim krugovima jedan od najvećih poljskih i evropskih pisaca XX veka dobio je kultni status; pokazalo se da domaća publika itekako ima sluha za bufonerije i groteske tog plemića-avangardiste i revolucionarnog šljahtića.
Jedan aspekt Gombrovičevog dela za nas bi danas mogao biti posebno bitan i životvoran, jer živimo u vremenu kad su narod, država i nacija uzdignuti na božanski tron, odakle pristiskaju kao mora svakog čoveka slobodnijeg duha koji nije sklon zatvaranju u zagušljive nacionalne torove. Gombrovičev jeretički, subverzivni, ismevački, relaksirajući odnos prema Poljskoj i poljaštvu, prema narodu i nacionalnom kiču, prema nekritičkom obožavanju svega poljskog, neobično je lekovit i primenljiv na našu neveselu situaciju u kojoj smo sa svih strana pritisnuti imperativom služenja fikciji nacije i Molohu države. Dovoljno je u nekim Gombrovičevim rečenicama samo zameniti po jednu reč, umesto “Poljska” staviti, na primer, “Srbija” ili “Hrvatska”, pa ćemo videti da je njegova misao življa i aktuelnija nego ikad, te da je stari majstor, pišući o svojim Poljacima, mislio i na nas.
Protiv države u ime individualnog razvitka
Gombrovič svoju pobunu protiv Poljske podiže “u ime sasvim običnog našeg čoveštva, naših ljudskih nužnosti i našeg univerzalizma” i jasno određuje oko čega se vodi ta naizgled neravnopravna borba između pojedinca i države: “Ako bih s nečim želeo da se bijem, onda je to sa Otadžbinom – za svoju ljudsku vrednost”. U našem kontekstu ove reči zvuče lekovito, pogotovo ako se setimo da je ovde devedesetih godina na oltar boginje nacije prineto na desetine hiljada ljudskih života, te da se nastavilo sa masovnim širenjem nacionalističkih floskula da nijedna žrtva za Srbiju nije prevelika, da je Hrvatska ostvarenje “tisućljetnog sna” i da je država uvek važnija od pojedinca.
Čime može nesrećna, slabašna jedinka da se suprotstavi moćnim silama koje joj neprestano rade o glavi? Kako usamljeni pojedinac da se izbori sa sveopštim obožavanjem naroda, koje ga guši sa svih strana? Gombrovič ima jasan odgovor: “Načelni zaokret u našim odnosima s narodom mogao je biti izvršen samo u ime individualnog dostojanstva, individualnog razvitka. Ali taj stav bio je neizmerno jak i pravovremen, kako među emigrantima, tako i u zemlji, i uopšte u celom svetu – jer sve više sazreva neophodnost odbrane onoga što se nekad zvalo naprosto dušom, pred deformišućim i neljudskim kolektivnim silama”.
O kakvom je zaokretu reč? Gombrovič uvodi dihotomiju između Poljaka i Poljske, unosi zdravu skepsu u njihovu međusobnu zavisnost, te ruši prividnu harmoniju koja vlada između njih, obrćući čitav problem naglavce. Četiri godine pre nego što će Džon Kenedi u inauguracionom govoru izreći čuvenu rečenicu “Ne pitajte šta vaša zemlja može da učini za vas – pitajte šta vi možete da učinite za svoju zemlju”, Gombrovič u svom Dnevniku iz 1957. godine polazi sa dijametralno suprotne pozicije i ovako postavlja odnos Poljaka prema Poljskoj, u formi zamišljenog dijaloga:
“Prilazim Poljaku i kažem mu: – Ti si ceo život padao pred Njom na kolena. Pokušaj sad nešto potpuno suprotno. Ustani. Pomisli da ne treba samo ti Njoj da služiš – da i Ona treba da služi tebi, tvom razvitku. Oslobodi se zato prekomerne ljubavi i časti, koje te sputavaju, pokušaj da se oslobodiš od naroda. Na šta bi mi taj Poljak besno odgovorio: – Poludeo si? Šta bih vredeo kad bih to učinio? A na to ću ja: – Moraš (jer je to danas već neizbežno) utvrditi šta je za tebe najviša vrednost: Poljska ili ti sam. Moramo najzad znati šta je tvoja krajnja istina. Izaberi šta je za tebe načelnije: da li to što si čovek u svetu, ili Poljak. Ako priznaš prvenstvo svome čoveštvu, moraš priznati da Ona može da ti bude korisna utoliko, ukoliko tome doprinosi – ali, ako te koči ili unakazuje, mora biti prevladana.”
Jeretički pogled na istoriju
Ako iz ove iskošene perspektive osmotrimo naše državice, bojim se da ćemo ugledati mrkli mrak. Jer naše državolike tvorevine ne samo da ne podstiču lični razvoj svojih građana, već su konstruisane tako da koče, unakarađuju, sakate i na sve moguće načine zlostavljaju ljude koji u njima žive. Korupcija, partokratija, nasilje, kolektivizam, neprijateljstvo prema svakoj nezavisnijoj ličnosti i apartnijoj pojavi – to su temelji našeg društvenog poretka. Nije ni čudo što mladi ljudi jatimice beže iz naših zemalja, jer im one ne daju nikakvu perspektivu za budućnost, pogotovo ako su pametni, obrazovani i talentovani. Pošto naše političke i intelektualne nazovi elite nemaju šta da ponude svojim građanima, pošto niti su u stanju, niti ih zanima da stvore ambijent koji bi pogodovao razvitku sposobnosti svakog pojedinca, one nam nude razne oveštale mitove poput kosovskog, državotvornog ili pansrpskog. Nadovezujući se na Gombrovičevu misao, mogli bismo se zapitati čemu služe ovakve države. I da li se njihovo stvaranje uopšte isplatilo?
Da bismo došli do odgovora na ova nasušna pitanja, neophodno je da zavirimo u prošlost. Gombrovič se zalagao za reviziju poljske istorije, koja se proučava sa stanovišta postojanja Poljske – “priznajući za pozitivno ono što tom postojanju pogoduje, a za negativno ono što mu smeta”. On nije za ukidanje istorijske škole državotvornog odnosa prema prošlosti, već predlaže da se ona dopuni školom gde bi se “razmatrala istorija sa gledišta razvitka čoveka u Poljskoj – i tada bi se moglo pokazati da ta dva razvitka, države i jedinke, nisu išla u par, i da razdoblja najuspešnija za narod možda nisu bila najsrećnija za jedinku”.
Otrežnjujuće razmišljanje koje baca drugačiju svetlost i na istoriju naših naroda. Mogli bismo se zapitati, na primer, da li je Srbinu ili Hrvatu pojedincu bilo bolje u okviru Austro-Ugarske ili nakon oslobođenja. Milan Kašanin u knjizi “Sudbine i ljudi” navodi da su srpski pisci iz XIX veka, poput Branka Radičevića ili Laze Kostića, radije odlazili u Beč, u okruženje koje odiše kulturom, nego u Srbiju, uprkos tome što je bila oslobođena od osmanlijskog ropstva. Naš najuspešniji pozorišni delatnik bio je glumac i reditelj Joca Savić, rođen 1847. godine u Novom Bečeju, dakle u Habzburškoj monarhiji, koji je igrao u Burgteatru i vajmarskom pozorištu, da bi kasnije postao upravnik pozorišta u Manhajmu, a potom u Minhenu, gde je osnovao Šekspirovu pozornicu i revolucionisao izvođenje Šekspira na evropskoj sceni.
Država je naše delo, a ne naš Bog
Gombrovičevo shvatanje istorije zaista otvara nove perspektive, a evo i malog uputstva kako pogled na povest sopstvenog naroda može da bude oslobađajući: “Kad više ne budemo umorni od voljenja i obožavanja poljaštva, nećemo imati potrebe da volimo ni svoju istoriju. Videći svoju vrednost ne u onome što jesmo, već u tome što smo sposobni da sebe prevladamo, da prevladamo naš sadašnji oblik, mogli bismo prema istoriji da se ponesemo kao prema neprijatelju. Ja sam rezultat svoje istorije. Ali taj rezultat me uopšte ne zadovoljava. Znam, osećam da sam dostojan nečeg boljeg, i ne nameravam da odustajem od tih svojih ovlašćenja”.
I naša istorija i naša država su tvorevine, naših ruku dela, a ne kumiri ili bogovi pred kojima treba da se klanjamo i metanišemo: “Meni nije do uništavanja našeg osjećaja zajedništva s narodom, već samo do toga da Poljak prestane padati na koljena pred Poljskom – da se prema njoj odnosi ‘odozgo’, stvaralački, kao prema nečemu što on mora stvarati. Kao prema svome djelu, a ne svome Bogu.”
Pritom i Poljsku, Srbiju, Hrvatsku, koju god državu, treba posmatrati kao nešto nedovršeno, kao delo u nastajanju, iz prostog razloga što ona to i jeste: “Moramo se osećajno i intelektualno otrgnuti od Poljske, kako bismo u odnosu prema njoj mogli dobiti veću slobodu delatnosti da bismo je mogli stvarati”.
Paraliza koja je zavladala našim državicama dobrim delom potiče i od pogubnog pridavanja božanskih prerogativa nečemu što bi trebalo da bude najobičniji, banalni, činovnički servis građana. Birokratski aparat i organizacija društva nekako se i mogu preinačavati, ali kako stvaralački menjati svetinju, majčicu Srbiju ili ostvarenje hiljadugodišnjeg sna? To bi bila čista blasfemija.
Zašto je važno čitati velike pisce
Dodatni problem s istorijom naroda koji su imali tu nesreću da budu često poroboljavani je taj što je njihova današnja država upravo plod te i takve prošlosti, što dovodi do čitavog niza problema koje Gomborvič nepogrešivo detektuje:
“Poljska je naš zajednički život, onakav kakav se izgradio tijekom stoljeća. Ali nisu li to bila stoljeća stalnoga očajničkoga koprcanja i borbe s nadmoćnim, neprijateljskim silama, stoljeća nezdravoga, grčevitog postojanja, stoljeća zaostajanja? Zar dakle ‘Poljska’ nije bila nesavršena tvorevina, slaba i izjedana svekolikim otrovima slabosti, neuobličena i silovana? Zar Poljak nije nasljedno opterećen Poljskom, odnosno bolesnom prošlošću naroda i njegovim neprestanim umiranjem? Ne bi li stoga Poljak, ako želi biti punovrijedan čovjek, sposoban za maksimalno naprezanje svih svojih energija u tako prijelomnom trenutku kakav je sadašnji, trebao otkazati službu takvoj ‘poljskosti’ kakva ga određuje danas?”
Citiranje Gombroviča lako može da se pretvori u celodnevan posao, ali mislim da je i ovaj mali kompendijum citata iz Dnevnika i Posmrtne autobiografije dovoljan da se jasno vidi koliko su misli velikog pisca žive i danas, i koliko se tiču svakoga od nas. Šta balkanski narodi mogu da nauče od Gombroviča? Narodi – ništa, Gombrovič nije pisao za kolektive i mase, on je svoja dela stvarao iz strogo lične, privatne perspektive, obraćajući se pojedinačnim ličnostima. Zato pojedinci koji sačinjavaju naše narode mogu mnogo da nauče od njega, pre svega kako da se slobodno ophode prema nacionalnoj istoriji, narodu i državi, te kako da se oslobode nacionalne mitomanije koja nam svima zagorčava život.
Za početak, Gombrovič će im pomoći da se otrgnu od zlehudog uticaja raznih profesora i doktora koji im pune glave “duhom samoporicanja”, “autošovinizmom” i sličnim pseudointelektualnim konceptima. Umesto da posmatraju svet kroz pojmove sklepane za duhovnu služinčad, bolje je da pročitaju jednu jedinu Gombrovičevu rečenicu koja odmah deluje oslobađajuće: “Idealiziranje domovine kukavički je oblik domoljublja”, ili “Onaj ko govori da samo Poljska može da mu osigura razum ili plemenitost, odustaje od svog razuma, od svoje plemenitosti”.
Što nas podseća zašto je važno čitati velike pisce: klasici utvrđuju prave razmere stvari i pojava, svodeći na realnu meru ono što nam se prikazuje kao jedino bitno, razvejavajući magle opštih mesta, rušeći oltare lažnih bogova koji traže da im žrtvujemo naš duh i našu krv. U mračnom dobu koje nastoji da nas porobi kolektivnim opsenama, Gombrovičevo delo je moćno oružje za “odbranu onoga što se nekad zvalo naprosto dušom”.
Tomislav Marković
*Tekst prenosimo s portala Al Jazeera Balkans
