Presečeno je leto: što maglama, što kišom.
(U detinjstvu: kvasac su tako sekli u
kolonijalnoj radnji.)
Čuj: šušti sad oko nas kao da neko nam priča
krišom
Šta nas sve čeka u magli tek kad list padne
zadnji.
Pijaca kisne. Kraj tezge: žena sa mišlju
najtišom.
Kako se nismo nadali da će sve biti tako
Kao što je bilo i zadnji put čim iščileše sa
kože
Pigmenti sunca i mora što skupljasmo polako.
Zar i pomisliti smo mogli da će da se roje i
množe
Prelepi čaši života u kojima živesmo lako?
U zavesu uvijeni, kraj okna, zurimo pomno u
vreme:
Kap, svetla, u tramvajskoj šini – jedini je sad
blesak.
List se otkida, strepimo: kao da će pasti na
teme!
O šta li smo sve to hteli dok hodasmo bosi niz
pesak
Žutom padinom leta što spuštala se blago niz
vreme?
Stevan Raičković
