1
Posle svega rečenog o praslikama, bila bi neoprostiva greška da se i dalje brka učenje o čoveku s antropologijama koje su zamišljene u istorijskim vremenima. Baština najpre i iznad svega vidi u čoveku ljudsku prasliku, božansku inteligenciju; u pojedinim ljudskim ličnostima, pak, bića ove božanske inteligencije obeležena su pečatom Sila, moći, bogova, bića koja se nalaze u graničnom položaju bivstva. Tako je čovek uhvaćen iz tri ugla: prvo kao besmrtna duša u velikom biću, drugo kao tip i konačno kao karakter.
Sva ona naivna fantastika o učenjima baštine na koju misli istorijski, naročito današnji Evropljanin, time otpada bez ostatka. U raznim beleškama, čuvenim od samog početka, slike nisu takozvana pesnička poređenja, nisu bajkovita snoviđenja, ali ni doslovno uzete tvrdnje. A zašto nisu, o tome je upravo maločas bilo reči: čovek je na svom drevnom stepenu raspolagao sposobnošću da stvari imenuje egzaktnim imenima.
Međutim, tu je sposobnost proigrao tokom materijalizacije, i od tada reči umeju da imenuju stvari samo u prenesenom smislu i simbolično. Upravo zbog toga što je čovek izgubio svoju sposobnost egzaktnog i neposrednog imenovanja, izgubio je i sposobnost stvaranja posredstvom reči, čak i dar da se njegovim rečima pokoravaju moći i Sile sveta. Tako je ljudski jezik postao simboličan.
Savremeni čovek doslovno prihvata učenje o seobi duša i to je najveća zabluda modernog čoveka o drevnom dobu. Slika seobe duša ne znači da se individualna ljudska duša, đivatma, u Vedi – rađa, umire, ponovo rađa, da kruži iz zemnog života u život na drugom svetu, da se iz života s drugog sveta vrti, kreće, seli i luta u život na zemlji. Tako nešto može da tvrdi samo mišljenje koje je mehanističko zbog preopterećenosti smislom i zato je zaslepljeno.
Seoba duša je praslika koja se ne odnosi na ljudsku individuu, nego na večnog čoveka. A smisao joj nije da đivatma, malo ljudsko Ja, umire danas, a možda se već sutra opet rađa na drugom kraju sveta i u drugom biću, nego da se drevni čovek iz duhovnog stvaranja stropoštao u materiju, i iz te materije se čovečanstvo budi, kao mnoštvo rastureno na individue, i svako pojedino Ja ovoga mnoštva po jedna je stanica drevnog čoveka, po jedno njegovo „ponovno rađanje” – reinkarnacija. Nije reč o automatskom tonjenju i izronjavanju.
Za individualno ponovno rađanje nije znalo ni drevno doba, ni Istok, to nikada nije učila ni Veda, ni budizam, niti egipatska, pitagorejska, platonska metafizika. Seoba duša je praslika kolosalne dubine o večnoj sudbini čoveka, praslika koja sudbinu individualnog ljudskog ja vidi smeštenu u sudbini Večnog čoveka, i podrazumeva sebe u uzajamnom odnosu univerzalnog čovečanstva kao novorođeno biće. Ponovo rođena duša: s pečatom tiposa, kao tipičan oblik; ponovo rođena duša: s karakterom, kao ekstremni granični slučaj koji se javlja u vremenu, kao oličenje, kao individualno biće.
Ako se čovek susretne u baštini s ovakvom slikom velikog značaja, kakva je i seoba duša, može je shvatiti samo ako je proživi, naknadno ispita i razreši u duhu drevne metafizike. U svakom slučaju, pri rešavanju treba uzeti za osnovu drevno stanje.
U drevnom stanju čovek je Adam Kadmon: Sjajni čovek. Reč Adam doslovno znači gospodar. Drevni, prvi čovek je duhovni kralj prirode, koju je dobio od Stvoritelja. Sa snagom reči, sa živim plamenom, s logosom – s vatrom ljubavi, vlada svim bićima i svim svetovima. Njemu se pokoravaju atomi, životinje, Sile.
Inkarnacije praslike Adama Kadmona su veliki kraljevi i zakonodavci i mudraci čovečanstva. To je onaj „zagonetni ljudski rod“ o kojem govori baština: Manu, Menes, Minos, kako kaže indijsko, egipatsko, grčko znanje. Ehekatl, kaže meksičko znanje; Kecalkoatl, kaže toltečko znanje; Manko Kapak, kaže peruansko znanje.
Ovaj čovek je „vazdušno“ biće, odnosno čisto duhovno biće, sjajni kralj koji deli plamen, kao što govori toltečka baština, daje narodima pesme, jezike, odeću, jela, pića i razlikuje ih — danas bismo rekli: budi njihovu samosvest. Po Melhisedekovom poretku, to je pravi vladalac, kralj istine, mira, ljubavi. To je drevni čovek o kome govori Tao Te Đing i koga Konfučije vidi kao Srednjeg Gospodara; to je onaj koji će zadržati aleteju, kao što uči Platon, i zbog toga je glava zajednice, politeje.
Ovaj čovek poseduje svojstva iznad rasa, nacija, vera, razdoblja: univerzalni duh. A univerzalni duh, pak, znači da on nema materijalnu Ja-svest, nego duhovnu prasvest – božansku svest. Ko u tome živi, misli, radi, govori, vlada, taj nije označeni tip i nije karakter, Ja-fizionomija, nego natprirodna božanska duša, božanska inteligencija. Ovi ljudi su „Božji sinovi“ – Brahmanovi sinovi – Totovi sinovi – oni su „sedam mudraca“, „sedam rišija” – koji esencije božansko-duhovne praprirode podižu i prenose u zemaljsko-materijalno bivstvo.
Druga baština ove ljude naziva Nadglednicima ili Čuvarima ili Budnicima: egregoroi, phylakes. U Meksiku: tlapian – što znači filaks, Nadglednik. Baština za ove ljude kaže da im je moć bezgranična. Zašto? Jer ovakav čovek živi neposredno u duhu božanske budnosti, i kao što iranska sveta knjiga veli: „Svemoćnu silu Boga predao je ljubavi.” Melhisedek je zbog toga svemoćan što je kralj ljubavi i mira. On je objavljenje onoga bića koje je Bog stvorio šestog dana: Adam Kadmon, gospodar.
Za istorijskog čoveka prastanje se može proživeti samo sasvim izuzetno, u kratkim trenutnim bleskovima kada su u njemu stopljeni znanje i ljubav. Posvećenje u ovo prastanje bilo je učenje Pitagore; iz nekoliko Empedokleovih misli ova činjenica se jasno može uspostaviti. Platonov filozofski eros već je njegov bledi oblik; zbog toga je Platon bio nesavršeno posvećen čovek.
Kasnije, u aleksandrijskom razdoblju, jedinstvo saznanja i ljubavi označavano je simbolom logosa, plamenim srcem. U najnovije vreme u ovo prastanje je bio posvećen Ramakrišna. To je ono stanje kada toplina ljubavi raspali viđenje i kada svetlost misli prosvetli ljubav. Plameno srce je očigledno viđenje, božanstveno spajanje razgorele ljubavi, bez pristrasnosti, partikularnosti, slabosti, pod blistavom svetlošću duha-smisla: jedinstvo znanja i osećanja, uma i srca, misli i osećaja. Drevni čovek ne greši ni srcem, ni umom. Svet ujedinjuje ljubavlju i znanjem. To znači da je prvi čovek božanska inteligencija.
2
Druga stanica jeste: sagrešenje.
Posledica sagrešenja je čovekov pad u carstvo smrti. Izgubio je svoju budnost; oslepeo je, zanemeo, svetlost mu je zgasla, prekinula se njegova veza s duhovnom prirodom. Potonuo je u materiju i tamo se okamenio, potpuno nesvestan sebe i sveta. Mrtav. Ukočen, ohlađen, potamneo. Ovo stanje nije simbolično. Nije simbol onesvešćenosti.
Baština u praslici sagrešenja vidi situaciju koja je na pretposlednjem stepenu pre potpunog uništenja. Ako pada stepen niže: rasprsnuće se i pretvoriti u ništa. Čovek sagrešenja, kada se pretvorio u materiju, pao je do praga potpunog uništenja i tu se ukočen zaustavio.
O ovoj stanici nema šta da se kaže. Nju od ništa razdvaja samo jedna malena nijansa; pretposlednja stepenica. To je stanica ispred granice nebića: bez svesti, bez svetlosti, bez smisla, bez ljubavi, bez srca, bez duha, bez tela, bez oblika, bez suštine, bez misli.
Greh koji je drevni čovek počinio danas ne razumemo. Baader kaže da je to zbog toga što već ne umemo da ga počinimo. Egipatska i jevrejska baština uspomenu na ovo sagrešenje čuvaju u ritualu obrezivanja. A šta to znači, niko nije razrešio. Poneki delovi Pert em herua kao da izdaleka upućuju na to: na pragreh duše koja se pogledala spolja, i tim pokretom je obrnula prema spolja ljubav-znanje Stvoritelja — spolja, što znači umesto od središta ka periferiji,
3
Treća stanica jeste: buđenje.
Buđenje je onaj stepen za koji istorijsko doba smatra da je razdoblje nastanka čoveka. Kada se stropoštao, pao je na granicu nebivstva, zaustavio se ispred uništenja i ukočio se, pokorio se pozivima zemnog zaborava, carstva tame i smrti, i probudio se. Prvi se probudio Adam, potom Eva, i zatim se budimo redom mi ostali. Proigrali smo mesto gospodara svemira, sada smo pozvani na zemni život.
Usled pada čovek je izgubio drevno znanje i ljubav, i sada, posle rađanja iz zemlje, mora da pribavi ponovo onoliko koliko može. U ovom obličju čovek već nosi na sebi pečat Sila (tipos) i poseduje individualan karakter (Ja). Živi u prostoru i vremenu život koji je ograničen i odmeren.
Tip, karakter, prostor i vreme nisu samo granice: to su one sposobnosti i mogućnosti koje su date čoveku kako bi se mogao vratiti. U tipu su skrivene one sile koje čovek može da iskoristi; Ja je sredstvo kojim duša može razviti sile; prostor je područje gde može da živi i koje je otvoreno za njegovu delatnost; vreme je najveća milost: kad bi čovek smesta, odjednom i neopozivo trebalo da odluči, iscrpljeno bi se stropoštao opet u materiju; vreme je produžena mogućnost za buđenje — jer je za povratak duše neophodno vreme.
U svom zemnom bivstvu čovek živi pod uslovima koje su pokvarile Sile. Ali, kao što kaže baština hermetičara i alhemičara, one nisu iskvarena bića, nego esencija bivstva, drugačije rečeno: tinkture. Bića, odnosno množina bića, javlja se kao posledica iskvarenih esencija. Individualizacija, raspad na individualno Ja, oblik je iskvarenog bivstva. U materijalnoj prirodi duša se tek sasvim izuzetno, a i tada maglovito, seća svetlosti prastanja. Ono što njome vlada jeste omamljujuća pospanost dospela iz zaborava materije. Da je samo malo sačuvala u sebi od svetlosti, otkrila bi da buđenje iz smrti nije prirodna okolnost, nego u doslovnom značenju neprirodna, natprirodna. I kad se duša sve više razbuđuje, počinje jasnije da uviđa da je njeno rađanje u materijalnoj prirodi zapravo već ponovno rađanje, čak vaskrsavanje.
Mit ovaj događaj obeležava kada kaže da je Gospod razdvojio svetlost od tame. U Palestini je Jehova stvorio svetlost, u Peruu Virakoča — svetlost u kojoj se opet mogao probuditi okamenjeni čovek, čovek pretvoren u zemlju. Bog ga je ponovo stvorio od zemnog praha i udahnuo mu dušu. U Aleksandriji se automatsko rođenje nazivalo genezis, a ime pravog buđenja bilo je palingenezia. Jer zemno rađanje samo po sebi ne znači ništa ako istovremeno nije i buđenje duše.
U svom stanju buđenja duša se ponovo može otvoriti posle samrtnog potresa. Tamo gde pronađe sebe više nije bivstvo, tek život. Baština ne ume jednom rečju da izrazi stanje života zato što ne ume ni prastanje. Sposobnost egzaktnog imenovanja izgubljena je za čoveka zajedno sa njegovim sagrešenjem; ono što je ostalo jeste simbolično imenovanje; ali s drevnim dobom nestali su i simboli, a istorijski čovek gotovo isključivo živi s nemim i slepim pojmovima. Prastanje bivstva moglo se dokučiti pojmovima približno ovako: jedinstvo znanja i ljubavi, simbol plamenog srca. U doba buđenja više nema bivstva, samo život.
I stanje ovog života može se opet izraziti samo plastično, dvostrano, s dve reči. A one su: strah i patnja. Sjedinjenje ove dve reči je nemoguće. Zašto? Jer gde se ove dve reči susreću, daleko je iznad izražajnog kruga današnjeg jezika. Ali se nalazi i izvan izražajnih sposobnosti svih poznatih jezika prosto zato što izraz želi da obuhvati život u korenu i bez ostatka, a u stanju života, pak, jezik ne ume više ništa da obuhvati u korenu i bez ostatka.
Svoje učenje sankhja počinje time što kaže da je život patnja. Budizam tvrdi isto. Ali patnjom i sankhja i Buda žele da izraze jedinstvo straha i patnje, a time kako reč patnja stalno koriste, to se i ispostavlja.
Jedan dijalog Hermesa Trismegistosa, kada govori o prastanju i trećem momentu koji sledi posle pada, kaže da je Stvoritelja zahvatio phobos — strepnja. Ovaj strah je tako drevno i tako primarno stanje u životu da prema više indijskih zapisa, čuvenih od iskona, Atman stvara svet zato što se „sam plaši”. Beme (Boehme), čija je mistična intuicija gotovo nepogrešiva, u svom komentaru Postanju piše o podsticaju Stvoritelja. Dva podsticaja su „kamena volja” i „nesputana radost”. Dva su podsticaja, veli Beme, strasno planula jedan ka drugom, i u trenutku kada su se dodirnuli „sevnu užasna strava” (Schreck), kao kad bljesne munja.
„U ovoj stravi je planula prva vatra. Jer kamena volja nije bila ništa drugo do tama i skočanjeni mraz, i sada se prestravila od svetlosti i navrele blagosti nesputane radosti. U okamenjenoj volji, kada je u sebi samoj prigušila hladnu i ledenu sebičnost i smrtno zatvorila sebe, bljesnula je strava smrti. Jer je biće tame strava; tako ona povlači sebe u sebe, kao strah od svetlosti, kao neprijatelja svetla. I to je prastanje zatamnjenog sveta; to je sam tamni svet.”
Strah (phobos, Schreck), o čemu govore hindusko smriti, Hermes i Beme, strah je od patnje; patnja, o kojoj govore Buda i sankhja, patnja je u strahu. To dvoje je jedno, strah je patnja i patnja je strah. To je stanje života. Tako čovek drhti i muči se, užasava se i strahuje dospevajući iz tame u stanje probuđenosti, u prve zrake svetlosti. „Strah je“, kaže Beme, „jedna vrsta osetljivosti, budilnik ćudi, ono nešto što osećanja podstiče na delatnost.“
Strah i patnja su zapravo već prvi bledi znak budnosti. I patnja i strah postoje zato da čovek ne bi ponovo potonuo u tamu, u smrt i u zaborav: svako treba da pati i da se plaši kako bi se probudio. To je stanje buđenja. Smrznuta, zatamnjena, okamenjena duša koja je postala noć i zatvorena strahom i patnjom sazreva i lomi se lagano kako bi se ponovo otvorila za bivstvo.
Strah i patnja su dvosmisleni i dvostrani; jer isto tako mogu da zatvaraju, kao što mogu da otvaraju: mogu pružiti slobodu isto kao i mračnu tamnicu. Zbog toga se duša može pratiti u buđenju. Ova pratnja ima dvostruki smer: svetlost — povratak u prastanje, ili tama — tonjenje u materiju. Ali u svetu u kojem ona živi, situacija je mnogo lakša: svetlost i tama su odvojeni, jang i jin, kao što vele Kinezi, dan i noć, zima i leto, budnost i omamljenost. Strah i patnja služe da ljudska duša određuje, odlučuje i prione za tragom elementarne osetljivosti.
Čovek ne razume strah i patnju. Zatvara se od njih i ne primećuje da onda kad se zatvara od straha i patnje zapravo sebe samog zatvara u strah i patnju. Ko se boji i ko pati, istovremeno poziva svetlost prastanja i tamno carstvo zaborava. Onaj ko u sebi sačuva osetljivost straha i patnje, kreće prema svetlosti; ko sebe zatvori, taj popušta pozivu materije i obavija se tamom. Treba se bojati i patiti: time se prihvata sudbina duše i time se preuzima na sebe reč poziva prema gore.
Neiscrpne su psihološke posledice straha i patnje: život čoveka koji živi u materijalnoj prirodi potpuno određuju strah i patnja. Svi motivi skrivanja, otvaranja, iskrenosti, laži, sigurnosti, odlučnosti, odvažnosti, kukavičluka, rešenosti, povlačenja, zavise i počivaju na strahu i patnji i nikada se ne mogu pobediti bez ostatka.
Četvrta stanica jeste: ponavljanje.
Savremeni čovek dobro poznaje ponavljanje sa spoljne strane. Zna da ljudsko biće u materici prolazi kroz zagonetne metamorfoze, i zna šta je smisao toga: pojedinac ponavlja put celog ljudskog roda. On ponavljanje naziva razvitkom, kao da čovek prevaljuje put usavršavanja i da postaje sve viši. Razume se, nema ni reči o razvoju. Čovek preživljava stupnjeve buđenja, i kada se rodi, ne postaje samostalan, nego nastavlja da ponavlja. Toliko nastavlja da život ogromne većine čovečanstva ne znači novu stepenicu, novi stupanj ni nov momenat, i nije ništa drugo osim još jedno ponavljanje stupnjeva koji su mu prethodili.
Međutim, ponavljanje nije samo spoljašnje. Posredstvom nekoliko novih psiholoških uviđanja moderan čovek počinje da shvata da stupnjeve koji su pre njega proživljeni ne treba da ponovi samo u biološkom obliku, i da je zagonetna metamorfoza unutarnji proces. Čovek u materici prolazi kroz stanice omamljenog života koji je proživeo u otupelom, maglovitom snu — kroz organizme životinjskog bivstva koji su simboli ovih promena.
Trenutak rađanja i buđenja: kada ljudska duša stupa na svetlost sunca pokoravajući se pozivu. Postanak Adama. Kada se čovek rodi, ume da razlikuje svetlost od tame. Ali čovek dalje samo ponavlja. U detinjstvu ponavlja pokrete, navike, zanimanja drevnih pokolenja: dečak se igra vojnika, očeva, divljaka, razbojnika, pustolova; devojčica kuva, oblači lutku, šije, vuče dečja kolica. Igra nije priprema za ozbiljne poslove života, kao što su to neki mislili; duša nesvesno ponavlja delatnosti koje su zapečene u duši ljudskog bivstva.
Individualno ljudsko biće na putu večitog čoveka kopira delatnosti večitog čoveka. I ljudski rod, sem retkih izuzetaka, nikada ne postaje subjekat, nikada ne istupa iz ponavljanja, nikada ne čini drugo do što ponavlja, još jednom odigrava ideje, misli, osećanja, ponašanja, shvatanja generacija koje su živele pre njega.
U drevnim vremenima se raspolagalo delotvornim postupcima buđenja kako bi se čovek preplašio i uzdigao u autonomno bivstvo. To su bila različita posvećenja. Istorijsko čovečanstvo nije raspolagalo ovakvim postupcima. Od vremena nestanka drevnosti čovečanstvo stoji u mestu: ne čini ništa drugo osim što ponavlja. Ponavlja narodne, rasne, polne, nacionalne, jezičke, misaone stanice; nikada ne misli drugo, ne oseća, ne kazuje, do ono što je pre njega već na stotine generacija reklo, osećalo, mislilo.
U njemu se ni jedan jedini put nije ispoljila individualna duša, ni jednog jedinog trenutka nije razumeo makar jedan jedini zadatak koji se nalazio izvan ponavljanja. Apsolutna individua, večni čovek stvoren prema slici Boga, opet prolazi kroz kapiju smrti. Mnogi ljudi ne mogu da domaše stupnjeve univerzalnog čovečanstva — ne umeju do kraja ni sasvim da ponove ceo put i ne proživljavaju celokupnu metamorfozu.
Velike parabole Novog zaveta prilično jasno govore: o čoveku koji je sakrio i sačuvao novac koji mu je poveren — to je čovek koji do kraja života nije činio ništa drugo osim što je ponavljao ono što je dobio od čovečanstva; i o čoveku koji je dvostruko umnožio povereni mu novac — to je čovek koji je život čovečanstva obogatio, proširio, prosvetlio i uzdigao sopstvenim bivstvom, koji je u činu, ili u delu, razvio večni subjekat.
„Čovek“, kaže Baader, „treba da bude prava slika Boga, kao što je priroda simbolična slika Boga. Svaka prolazna stvar, predmet, ličnost, biće treba da se ponavlja dotle dok je večni čoveka u samom sebi ne realizuje.” Čovek se nije probudio da bi bio puko ponavljanje univerzalnog bivstva, nego da bi u nekom obliku realizovao drevnog Nebeskog Čoveka.
Posle buđenja pred čovekom se otvaraju dva puta: lutanje i seoba. Lutalica je bez smera; u njemu je tako snažna omamljenost koju je doneo iz tame zaborava da on ne može ništa osim da dobro ili loše i na jadan način ponavlja napeve koji su se odigrali pre bivstva. Lutanje je nezakonito stanje. Lutalica je zalutao. Ovo lutanje Veda naziva sansara. Luta čovek koji živi u omami: tetura se u besmislenoj zbrci, u polusnu, uskomešan, nemoćan, slep, i ne ume ništa osim da iznova živi stotinama hiljada puta preživljene stupnjeve bivstva.
Seljenje je drugi put, put buđenja. To je staza svetlosti, zakonito stanje. To je vidja. Čovek budno zna da treba da proživi sve metamorfoze čovečanstva, i to uzima na sebe. Proživi do kraja strah i propati do kraja patnju, kako bi se oslobodio i kako bi konačno i sam došao do reči. Kada je okončao s nizom ponavljanja, izišao je iz sansare. Još je na zemlji, još je čovek; ali više nije lutalica, nego je putnik, hodočasnik na putu ka Nebeskom Čoveku.
5
Peta stanica jeste: spoljna tama.
Sen-Marten kaže: „Strogo uzev, nikada ne napuštamo drugi svet.” Ni kod koga se nikada potpuno ne prekida veza s Nebeskim Čovekom. Svaki čovek je stanica na putu Večnog Čoveka, s nalogom koji se ne može rečju iskazati, niti slikom obuhvatiti. Do ponavljanja je svačija sudbina jedna i istovetna: svačija bez izuzetka, kao što je proživeo prastanje i kao što je proživeo pad i kao što je proživeo buđenje, mora da ponovi put Večnog Čoveka.
Ali se sada put račva. U Pitagorinoj školi Heraklov mit je označavan slovom Y (ipsilon). Donji krak slova je zajednički put, za svakoga istovetan. Tačka gde se račvaju dva gornja kraka predstavlja Herakla na raskršću. Treba izabrati između lutanja i seobe. Između „uske“ i „široke“ staze. „Uska“ staza odbacuje sa sebe maja omotače, obračunava se s osećanjima, s manas, s Ja, s budhi, i vraća se u Atman. „Široka“ staza napreduje drugim putem: tone u osećanju, u Ja, u strasti, u snoviđenja, u opsene. To je tonjenje u spoljnu tamu: konačna zabluda, sudbonosna omama, neopoziva presuda duše same nad sobom. Zbog toga Sveta knjiga kaže da onaj koji je bačen u spoljnu tamu ispašta u najdubljem paklu: duša više nikada neće naći svoje mesto rođenja u svetlosti, u Nebeskom Čoveku.
Na ovom mestu nemoguće je izbeći da se skrene pažnja na presudnu i osnovnu zabludu istorijskog vremena, ali naročito današnjeg, poznatog istorijskog razdoblja. Ova zabluda je primarno viparjaja: viparjaja znači obrtanje shvatanja izvornog smisla. Istorijski čovek obrće shvatanje izvornog smisla kada veruje da je prvo i prirodno viđenje usmereno „napolje” i da čovek tek kasno, samo pod dejstvom spoljnih zapreka, počinje da se okreće prema unutra.
Raspršivanje zablude nije prosto. Zapravo treba započeti time što razdvajanje spoljnjeg i unutarnjeg sveta nije ništa drugo do najgrublja konstrukcija slike u ogledalu. Intelektualno slepilo istorijskog čoveka jeste ekstremni granični slučaj kada on, potpuno izgubivši orijentaciju prema „unutarnjem“ svetu, može da je shvati samo kao „spoljnu“ suprotnost. U ovom smislu uopšte ne postoji spoljnje i unutarnje. Istorijski čovek na bedan način želi da imenuje čulni svet i nevidljivi svet koji je izvan čula, u uverenju da se nevidljivi svet duše-duha nalazi unutra u čoveku poput jednog organa ili žlezde, a da je vidljivi svet njegova suprotnost.
Tamo gde baština pravi ovakvo razlikovanje, čini to u svakom slučaju simbolično, i pod „unutarnjim“ svetom podrazumeva predeo sveta koji pripada Nebeskom Čoveku, nebeskom Ja (Atman), nadčulni i natprirodni svet duše i duha — a pod „spoljnim“ podrazumeva materijalni, teški, grubi predeo sveta koji je na suprotnoj strani od Atmana.
Iz ovog razlikovanja drevne baštine prirodno sledi da „unutarnji“, odnosno svet duše i duha, ne samo da je primaran, iskonski i vremenski i prostorno raniji, nego i da je on svet svetlosti, božanski svet, božansko Ja, svet drevnog stvaranja. Iz čega prirodno sledi da je primarno shvatanje i viđenje ljudske duše usmereno „unutra“ i da je bilo „unutarnje“. Obrtanje prema spolja poklapa se sa „sagrešenjem“, s materijalizacijom, s ispadanjem iz duhovnog sveta.
Čovek je prema spolja počeo da gleda veoma kasno i ovo viđenje je usledilo kao posledica katastrofalnih prepreka viđenju usmerenom „unutra“. Kada je ljudska duša počela da gleda napolje, zapravo je gledala u suprotnom smeru od duha: prema materijalnoj prirodi, prema teškom i grubom svetu — prema tami.
Ako je čovek već stigao dovde, treba pomenuti da ovde nije samo reč o viđenju. Pod praviđenjem baština u svakom slučaju razume prastanje duše, blistavi mir, raj, jedinstvo ljubavi i znanja, Adama Kadmona, sjajnog kralja prirode. Kada se pak čovek okrenuo prema spolja, rezultat toga jeste potamnjenje njegovog bića; unutarnje zatamnjenje se javlja u okretanju prema spolja; duša gubi svoje samoozarenje, potamni, i pipkanje u ovoj tami se naziva „spoljni“ pogled. Videti spolja nije ništa drugo do udaljavanje od Nebeskog Čoveka. „Ljudski razum bez božanske svetlosti ne vidi ništa drugo do stvari spoljnjeg sveta, i što se više zatvara od visina, sve se više zatvara prema viđenju i poznavanju sveta i prema sebi.“ Znači, „spoljašnje“ nije ni duša, nije ni priroda, nije ni materija, nije ni stvarnost — spoljašnje je: tama.
Na Tibetu se granica između spoljnje i unutarnje svetlosti naziva Čosnjid-maba. Spoljnje svetlo nije ništa drugo do simbol unutarnjeg. Ako se prekine čovekova veza s unutarnjim svetom, spoljni svet prekriva tama. Veza se, pak, prekida ako čovek odvoji sebe od svog božanskog bića i usmeri se putem prema spolja. Znak za to je što u njemu zgasne uspomena na božansko poreklo. Vladavinu nad čovekom preuzima Ja. To je ponavljanje pragreha. To je oholost. „U onome ko je ohol, nastupa Sila koja odvaja od porekla, Sila koja preseca korene čoveka”. I kada čovek sebe odseče, nemoćno pada.
U Egiptu je ime Aton: Unutarnje Sunce. Ime Set: spoljnja tama. Smisao mita o Ozirisu: ko se okrene prema spolja, ubiće ga tama. Hermetičari znaju za malu i veliku noć. Mala noć je ona iz koje se rodio čovek, mala je zato što postoji mogućnost da se iz nje iziđe: rađanje. Velika noć je ona u koju tone duša posle smrti, duša koja je svoj život rasula u ništa. To je spoljnja tama gde se prekida svaka veza s unutarnjim, odnosno drugim svetom, s prastanjem. I duša postaje spoljašnja: stvar, predmet, i postaje ono što naučnici vide: funkcionisanje mozga, refleksa, nerava. Sablasti.
„Ona vrsta saznanja koja ne ide izvan životinjskih čula revolucionisala je ljudsko bivstvo: naniže… to je najniže srozavanje inteligencije stvorenja.“ Čovek živi potpuno u „slikama svog tamnog uma“. Više nije božansko, nego puko Ja.
U Iranu je knez tame Ahriman, nasuprot drevnom svetu svetlosti, stvorio tamni antisvet. Žitelji ovog tamnog sveta zovu se drug; drug znači „drugi“, odnosno onaj koji „nije ovaj“. Tama nije ništa drugo do „nasilna bespomoćnost“ — neprekidan napor da se čovekova delatnost smrtno skočanji usred neotklonjivih zapreka. Spoljna tama je konačna situacija čovekovog puta. Kada „zatamnjeni um smatra spoljni svet za jedinu stvarnost”, živi u spoljnoj tami. Položaj istorijskog čoveka je zbog toga koban što je spoljnu tamu pretvorio u opšte stanje. „Jer spoljni čovek propada dok se unutarnji obnovi i ponovo rodi.“ Ko svoje biće stavi u spoljni svet, stavio ga je u prolaznost i tamu smrti. To znači spoljna tama.
6
Šesta stanica jeste: oslobođenje.
Za svakog čoveka koji se probudio iz zaborava materije, oslobođenje je otvorena misterija. Jer put nazad ka Nebeskom Čoveku nije istovetan s putem odvajanja od njega; i duša, kada se oslobodila i vratila, ne stiže nazad na isto ono mesto. Put oslobođenja istovetan je s putem odvajanja, pa ipak nije istovetan; duša, kada stigne na svoje izvorno mesto, ista je, pa ipak nije ista.
To je misterija po kojoj izgleda da je duša kraljević koga stari kralj šalje u svet da uči, i kada on završi školu života, vraća se da preuzme tron vladara (Veda). Međutim, to je simbol. Oslobođenje posle putovanja izgleda kao stizanje na cilj; posle učenja i ispita izgleda kao oslobođenje; istovremeno izgleda kao da se ništa nije dogodilo, samo su dušu zaslepile njene opsene, ona je sanjala: svet, Ja, čovečanstvo, život, istoriju, rađanje, ljubav, bolest, smrt — ali su se snoviđenja raspršila, i duša se oslobođena probudila ispod čari teških i divotnih slika.
Oslobođenje je otvorena misterija u kojoj je ostalo skriveno otkuda se i od čega oslobodio čovek i kakav je plod njegovog oslobođenja. Treba to nazvati oslobođenjem, jer ga baština u svakom slučaju smatra za to: oslobođenje od tela u čijoj tamnici duša živi životom straha i patnje u materijalnoj prirodi; oslobođenje od opsene koju je izazvala njena omamljenost i koju smatra stvarnošću.
Oslobođenje je poslednja stanica metamorfoze ljudske duše: ako ispravno iskoristi buđenje i ne potone u spoljnoj tami — oslobodiće se.
Cilj: Nebeski Čovek — Atman — prastanje duše.
Put: Prosvećenje.
Bela Hamvaš
