Piše: Momčilo Đorgović
Stanislav Krakov
Život čoveka na Balkanu
Naš dom, 1997.
Ne može se obeležavati stogodišnjica početka Prvog svetskog rata bez Stanislava Krakova. Rat je stvorio i remek-dela. U njemu se stvara i ljubav. I remek-dela i ljubav su pobeda nad ništavilom, rat su protiv rata.
Srbija ima, a da dugo nije znala, svog Hemingveja. U srpsku književnost je uneo moderan zvuk: fijuk metka, klokotanje mitraljeza, tresak avionskih bombi, grmljavinu topova, urlanje haubica, rasprskavanje granata, vrištanje kamena, pogrebna zvona ašova. Prvi Srbin koji je opisao let ondašnjim avionom nad rovovima: “Motor je urlao u penama, a vazduh jurio iz napetih svemirskih grudi”. Krakov okončava markokraljevićevsku epsku pesmu junaka, moderna sredstva masovnog uništavanja raznose gusle. Pred artiljerijom, automatima, avionima, bacačima plamena, otrovnim gasovima i zarazama, epska reč pesnika nestaje u mitraljeskom štektanju kratkih rečenica reportaže, strovaljuje se u urlik.
Kada pred očima osamnaestogodišnjeg Krakova snop piskavih gelera malom nasmejanom ordonansu Bakiću odnese ne samo šlem, nego i glavu, i on, među crnim jezicima sa kojima se isplazila zemlja pod detonacijama, vidi da još uvek na ordonansovom vratu ima nečega – vilica koja se klati i malo kose, onda mu je iščilila nacionalnoratna patetika, jer razarajući besmisao oko njega ukida svako ljudsko zašto i u ime čega. Golo telo-meso i užasom paralizovan mozak u grotlu rasprskavajućeg čelika, u sumpornim gasovima pakla.
Stanislav Krakov, rođen na samom kraju 19. veka, svoj aktivni život počinje u Balkanskim ratovima, a završava ga u bekstvu po austrijskim Alpima, po čijim su ga dolinama, klancima, glečerima i pećinama gonili vojni islednici Nove Jugoslavije. Nisu ga uhvatili, kao što ga ni ratni vatreni tornado i zaraze nisu uništile. U “herojskoj simfoniji podviga i stradanja” bio je ranjavan i kidan šarpnelima i bodljikavim žicama, davljen otrovima i neprijateljskim rukama, obarale su ga sve ratne bolesti, ali njemu smrt sve do njegovog prirodnog kraja nije dolazila na sastanak. U predgovoru svoje poslednje knjige “Život čoveka na Balkanu” napisao je:
“Četiri velika rata, kroz koje sam imao prilike da provučem svoj život, iako tu dosta oštećen, nekoliko revolucija, državnih udara, atentata, građanskih ratova, dali su tom mom životu jedan dramatičan dekor I, još više, jedno opšte obeležje. Jer to što ja hoću da evociram – to nije samo moj život, to je – otklonivši detalje – uglavnom život miliona ljudi sa jednog istog geografskog područja i iz jedne iste istorijske epohe, često nerazumljive i neverovatne za one koji su bili izvan tog prostora i izvan toga vremena”.
Dobio je 18 odlikovanja, polovina je bila ratna, ali je dobio i tri smrtne presude. U enciklopediji prve Jugoslavije zabeležen je kao “veliki junak iz ratova”, a u drugoj Jugoslaviji je nazvan “narodnim neprijateljem”. Apis, Crna ruka, general Petar Živković, ni zavere nisu ga impresionirale, mladobosance je smatrao fanaticima opijenim nihilizmom. Sedeo je za bogatim trpezama mnogih kraljeva, ali je doživeo i da je presrećan kada je mogao kao jedinu hranu da ispeče šaku kukuruznih zrna na vatri koja je izdisala. Njegova ratna, književna, novinarska, filmska biografija ga je između dva rata visoko etablirala na pijedestal javnosti kakvo je recimo do sada zauzimao Dobrica Ćosić, a zatim je, on – prijatelj Crnjanskog, Vinavera, Rastka Petrovića, Marka Ristića, Deroka, te Frica Langa, nestao u tami javnog zaborava. Njegov život i delo bili su izbrisani kao gumicom, kao da nikada nije postojao.
Svoje memoare-roman “Život čoveka na Balkanu” završio je kao emigrant 1968. u Parizu, prvi put su u Beogradu štampani 1997. godine, izdavač je L’Age de homme Vladimira Dimitrijevića. Napisani su pedeset godina od Prvog svetskog rata, a publikovani gotovo sto godina posle njega. I Krakov i memoari su izbili kao ponornica, nedovoljno primećeni, u okolnostima razbucanog individualnog i kolektivnog identiteta, anesteziranog državnim raspadom i muljem društva koji je preplavio institucije i javnost, nesposobnog da uspostavi i nastavi kontinuitet svoje istorije. U siromašnom stvarnom životu ponovo se izvodi hipnoza lokalnim mitovima i kultovima, političari se pretvaraju u popove beznađa i od ličnog rasističkog misticizma i primitivnog mentaliteta trude se da nam skroje novu ideologiju. Kao da nam se nisu dogodile tragedije koje je upravo Krakov opisao. A one su bile toliko strašne, da su žrtve mislile da se sam Bog zaverio protiv njih. Evo jednog odlomka:
“Zimski dan se gasi i u prvom sutonu čujem iza leđa jedan urlik:
-Gospode, zašto nas ovako mučiš?
To nije poza, to nije gnjev, to je krik, poslednji poziv za spasenje.
Nekoliko pucnjeva razdiru suton. Da li se ljudi ubijaju? Pucnjevi su iz naših redova, ispred i iza mena. Vidim jednog svog vojnika sa puškom uperenom u nebo.
-Šta radiš to?
-Pucam na Boga – odgovara mi, pomućenog pogleda i poluludačkog izraza.
-Strpljenja, samo strpljenja, i ovome će brzo biti kraj – pokušavam da ga umirim.
Puške i dalje pucaju i kao da njihov prasak umiruje ljude, bar su ovako dali oduška svome strašnome očajanju.”
Scena se odigrava pred očima mladog srpskog potporučnika Stanislava Krakova u močvarama Kastrate pored Skadarskog jezera. Posle sloma srpske države, u bataljonima, pukovima, ljudi posrću, koprcaju se, spasavaju se od blata tako što skaču sa kamena na mrtvaca i sa leševa na stenje, preko mosta mrtvaca, od iznemoglosti su se tu udavili, regruti Srbije, ispod punoletstva, oni čiji je život počeo i završio se u ratu. U velikom hotelu u Skadru je predsednik vlade, iz vizite oficiri se vraćaju nasmejani – Nikola Pašić je pun nade, kaže da je najgore prošlo, blizu su saveznici. Krakov ne deli njihov optimizam jer ga je upravo u ogromnom redu uniformi pred piljarom neko izdžepario. Ima džeparoša, ali ima i velikodušnih i prostodušnih Srba koji nalaze i daju mu dva sjajna zlatnika da bi ipak kupio pregršt suve ribe.
Ovo su događaji od pre sto godina. Mogli su nam se ponoviti pre petnaest godina, 1999. godine, da je vrh NATO prihvatio gorljivo zalaganje Tonija Blera na samitu u Vašingtonu da kopnene trupe upadnu u Srbiju. Da se to dogodilo, danas bi nam se ili vratila sudbina iz Prvog svetskog rata, ili bi ovaj prostor ličio na onaj koji se nekad zvao Irak.
Rat se u nacionalnim istorijama glanca, pretvara u herojstvo i slavu, političari manipulišu njime za trenutne interese i rejtinge, a ima pisaca koji žele da sebi stvore nacionalnu slavu tražeći u ratnim razaranjima nacionalni trijumf. Dela Stanislava Krakova upravo suzbijaju tu nekrofiliju. Otac Zigmund je bio Poljak, revolucionarnog rodoslova, koji je iz ljubavi prema Srbima napustio i Pariz i porodicu i postao trupni lekar.
Krakov je u životu prošao kroz šest vremenskih kapija. Prvo je rastao u garnizonima u Kragujevcu, Knjaževcu, Kladovu, Beogradu. Kao klinac pratio je kako kod knjaževačkog komšije kapetana Cvetkovića apisovci drže sastanke i spremaju ubistvo kralja. Čak je druge noći posle prevrata čuo detalje te majske dramatične noći koje je kapetan šaputao njegovom ocu. Preko majke je poticao iz ustaničke porodice, bio je i u srodstvu sa Aleksandrom Karađorđevićem, a ujak mu je bio general Milan Nedić. Druga kapija mu se otvorila kada je još nepunoletan, uleteo kao dobrovoljac, pa kasnije kao vojni akademac u sve ratove srpskog nacionalnog zanosa i odbrane na početku dvadesetog veka. Kroz treću kapiju je prošao kada je iz rata izašao kao antiratni pisac i postao ugledna jugoslovenska ličnost. Četvrta kapija ga je odvela u kolaboraciju sa okupatorima. Kroz petu je morao da beži, jer su se balkanski narodi opredelili za oslobodioce i komuniste, kosti ostavlja za navek u Švajcarskoj. Šesta vremenska kapija se otvara dvadeset pet godina posle smrti i on se kroz svoja dela vraća u domovinu.
U srpski nacionalni patriotski milje, ocenio je Gojko Tešić, Krakov je uneo antiratni roman, bez otadžbinske epske patetike, bez ponosa što je nacija u ratnoj apokalipsi. Tešić drži da je to defetizam, meni se čini konačno pacifizam, koji nam otvara oči da je rat za nas poguban i da bi svoje mesto pod suncem trebalo da tražimo mudrom i veštom politikom i kulturom. Nažalost, romani Krakova su se ponovo pojavili kada je ratno huškačka atmosfera bila već uzavrela, kada se nezaustavivo ulazilo u najnoviji građanski rat u Jugoslaviji, kasno, dakle, da bi uticali na urazumljivanje bilo koga.
Iz zaborava je Krakova izvukao Gojko Tešić. On je 1991. godine priredio za izdavanje u “Filipu Višnjiću” Jagoša Đuretića Krakovljeva dela: Kroz buru, Krila i Crveni Pjero. Prošle nedelje se nalazim sa Tešićem u jednom kafiću na Lekinom brdu, gde zajedno stanujemo. Blizu nas, do Narodne biblioteke, na neimarskoj padini, je živeo i Stanislav Krakov sa porodicom u stambenoj zgradi u prostranom, salonskom stanu sve do 1944. godine. Tu negde je u početku rata beogradska policija uhapsila Aleksandra Rankovića, čiji je nadimak Leka postao toponim za ceo kraj. U svom stanu Krakov je imao najveći privatni muzej u staroj Jugoslaviji. Bile su tu, pored ostalih predmeta, neprocenjive bibliofilske, numizmatičke i filatelističke zbirke. U brzini bežanja pred oslobodiocima Beograda Krakov je sve to ostavio za sobom. Govorka se, mada nije potvrđeno, da je te zbirke kao ratni plen prisvojio čuveni partizanski komandant crnogorskog porekla. Savršena pljačka, ni do danas im se nije ušlo u trag. Zbirke nisu ušle u državni muzej, već su postale temelj porodičnog blaga. Ako je sve to tako, režim je efikasno zaštitio lopova i od kazne i od pokradenog. Kažem Tešiću dok ulazimo da ovaj kafić bije glas da je mesto okupljanja dilera drogom. Da, čuo je i on da je tu pre dva dana na sred ulice izvedeno spektakularno hapšenje dvojice dilera sa saobraćajnim karambolom. Ceo kraj je bio sat vremena blokiran. Ako policija napravi sada raciju može da se desi i da nas dvojicu uhapse, dodajem. Mladić koji je čuo naš razgovor, nasmejan dobacuje – Može, može, to su danas u Srbiji uobičajene stvari. Oko nas za stolovima vrlo mladi ljudi i devojke već samim svojim izgledom i ponašanjem našu priču o Krakovu čine bezveznom i anahronom.
Sa ekrana tuče prenos svetskog prvenstva u fudbalu, isto kao i kada smo se pre dve godine našli ispred Mažestika da pričamo o jednom drugom Stanislavu, Vinaveru, takođe poljskog porekla. Tada je bilo evropsko prvenstvo. Pitam Tešića kako je napipao Krakova, da li je čuo ranije za njega, da li se o njemu pričalo u beogradskim književnim krugovima? Ne. Tutta muta. Nikada nije čuo da ga spominju ni najčuveniji kritičari za koje se smatralo da sve znaju, niti književnici. Krakov je bio terra incognita. Meni je zanimljiva vremenska podudarnost: iste godine kada je Krakov završio knjigu nazvanu “Život čoveka na Balkanu” (a “Krila” su bila napisana dok je rat trajao), Dobrica Ćosić je već pisao, ili počeo da piše “Vreme smrti”. Tema ista. Stil, moderan, sličan, zadihan. Jedino što je Krakov taj rat doživeo, a Ćosić ga je iz obilja arhivskog materijala, svedočenja preživelih naknadno rekonstruisao i interpretirao. Kako su tako umetnički vredni tekstovi mogli da budu bez traga zameteni, uporan sam. Bio je optužen za kolaboraciju, kaže Tešić. Heil Hitler i Milan Nedić. Bio je glavni urednik udarnih novina okupacionog režima, Novo vreme, Obnova. Veličale su nacističko oružje i podrugivale se savezničkom, uvećavale nemačke pobede i savezničke gubitke, podržavale antisemitski pogrom. Demoralisale i manipulisale javnost. Ipak, pred kraj rata bio je pozvan da dođe u partizane, odbio je, nije voleo komuniste. Za kolaboraciju u okupiranoj Jugoslaviji, na Zapadu ga nisu procesuirali. Verovatno ga je činilo slobodnim to što su ga gonili komunisti. Ovde je bio zaboravljen. Živ, a mrtav.
Tešić je početkom sedamdesetih, mirno i sabrano kako samo on ume, prelistavao međuratne časopise u zagrebačkoj biblioteci i u jednom (Misao, iz 1922.) naleteo na erotsku priču “Alhimičar”. Potpuno ludačka priča o ljubavi, zavođenju, seksu, vernosti i paranoji ljubomore pisana u fantazmagoričnom stilu dostojnom Borhesa. Čisti magični realizam. Kada je Tešić tu priču pokazao tada mladim beogradskim autorima, bili su zapanjeni i zatečeni: “Pa ovaj je postmodernistički pisao 60 godina pre nas, a mi nikada ni čuli za njega. Ko ti je ovaj, Gojko?” Erotika se kao požar širi delima Krakova, i u ratnim romanima, posebno u erotskim pričama. U autobiografiji se pohod srpske vojske sa Kajmakčalana zaustavlja jedva kod Zagreba i Rijeke, i dok se konstituiše zajednička država, Krakov sa ratnih bolničarki i luksuznih prostitutki iz solunskih bordela nezadrživo pada dalje iz jednog ženskog naručja u drugi, od plave do crne, od riječke studentkinje filozofije do zagrebačke operske dive (“svaka njena arija je vrtlog ljubavni u koji upadam, i dok u kancelariji ređam grupe cifara da bih javio Beogradu kako Radić sprema nove peticije Konferenciji mira, Majdine plave oči su prava sirimpresija šifre a njen glas struji kroz moj krvotok”).
Od beogradske operske dive do druge zagrebačke primadone, od sarajevske Jevrejke iz Rume do sekretarice u zagrebačkom vojnom štabu… Jednu ostavlja, druga ga otima, treća ga fascinira, četvrtoj ne može da kaže ne, peta ga hvata na delu sa sestrom i isteruje ga kao kuče iz zagrebačkog stana, njena prijateljica ga prihvata i vodi u svoj stan, jedna mu se podaje u vozu, druga ga baca na jastuke u svom raskošnom stanu, muž je na frontu a ona je usamljena… Zapisao je: “Izgleda da sam baš ovde na Rijeci našao životnu formulu balkanskog čoveka, ako se životna formula može otkriti u dvadeset trećoj godini. Moje dosadašnje iskustvo pokazalo mi je da postoji hronično rat i uvek ljubav. Ništa drugo nije važno. Uostalom, ništa drugo više i ne znam… Zašto je život samo jedna povorka rastanka? Moji su dani iscepkani između tolikih imena i tolikih usana. Gde je taj životni kontinuitet i jedna trajna nepromenjiva radost?”. Na Banjici je ponosan što je preoteo ljubavnicu kolegi oficiru, posle izvesnog vremena ona se vraća prethodnom. Krakov puca u sebe, samoubistvo ne uspeva. U bolnici ga posećuje i Isidora Sekulić, talentovan je književnik. On se zaljubljuje u bolničarku.
Njemu je nešto falilo, mišljenja je Tešić, ko zna, bio je ranjavan, a bio je i mali rastom. Možda ga je bolelo što mu je voljena supruga prelepa Ivanka Ivanić, poetesa i zubarka, bila devojka njegovog najboljeg druga i pesnika Rastka Petrovića? Meni se čini, mrnđam, da je to u njemu snaga života, urođena snaga Erosa koja ga je i odbranila u toliko prilika od sila Tanatosa. Njemu je, a kako opisuje i drugima, ceo rat prošao između eksplozivnog vibriranja bombi i neprestanih zemljotresa seksa. O kratkom ratnom predahu u Solunu u “Krilima” piše: “Šampanjac se proliva. Sve se natapa, zaliva i opija. Po brodu mnogo malih ugodnih kabina. Mnogo tajni. Što više šampanjca u telu, žene su sve lakše. Inače spleen, cafard, dosada. Kao i na frontu. Noć je topla i pijana. Zvezde se vesele. Plešu Veliki i Mali Medved. Skakuću Aldebaran i Andromeda. More je zapaljeno i blista. Varoš je u tami. Grad se sav spaja, pari, sav je u ljubavnom grču. Sve vile, kuće, brodovi, šatori i barake. Čak i muhamedanska groblja”.
Da li to seksualni nagon vodi rat? Muškarci čim osvoje koje selo bacaju se na seks. Prljavi vojnici sa prljavim seljankama. Ujutru je srpska jedinica osvojila selo i taman je svako sebi bezecovao ženu, naleću Bugari izbacuju ih i siluju sve žene. Uveče Srbi proteruju Bugare, vraćaju se svojim izabranicama. Noću, zbog opasnosti od prepada se povlače, prepuštaju selo pljačkašima i skitnicama. Cele se noći iz zapaljenog sela čuju jauci i psovke. Prethodnog dana su tu bili grčki vojnici sa istim ritualom. Ratuju, a svi love ženu.
Krakov je veliki pisac, tvrdi Tešić, da vidiš samo njegove putopise. Ponavljam da su meni Krila remek-delo srpske književnosti, a autobiografija uzbudljivo i autentično svedočanstvo o nama u dvadesetom veku. Ali, izdaja? Kolaboracija? Kako ga onda vrednovati? Prepričavam Gojku nedavni lucidni razgovor sa dr Žarkom Vidovićem koji ima 94 godina. Opomenuo me je da “istorija umetnosti” ne postoji, postoji samo umetnost, jedna i večna, jer umetnost je van istorije, van politike. Neka dakle Stanislav Krakov primi stigmu za jedan deo svog života, bio je prolazan, ali njegova umetnost je iznad toga, večna i neuništiva, potrebna nama. On nju nije okaljao ni jednom ideologijom, niti svojim ličnim promašajima.
U nekoj vrsti testamenta, u uvodnoj reči za autobiografiju, Stanislav Krakov sebe naziva “putujućom tragedijom”, a do toga nas je, smatra on, doveo Zapad svojim nerazumevanjem i nepoznavanjem. Na svojoj koži je osetio i uvideo da mali narodi na Balkanu samo vade kestenje iz vatre za velike sile. Lako se opijaju nacionalizmom, a ne primećuju da nestaju kao ljudi. Nestali smo i kao fudbalska sila, tužno klima glavom Tešić gledajući u prenos utakmice na ekranu.
Ustajemo, racije nije bilo, dilere nismo videli ili nismo znali da ih prepoznamo. Kada je pre sedamdeset godina Krakov sa porodicom, upravo ovde bežao preko Lekinog brda za Zagreb i Austriju, kroz svoju petu vremensku kapiju, ni slutiti nije mogao da će neka dvojica još tada nerođenih zapaliti vatru sećanja na njega i ozariti se njenom toplotom. A za nama su ostali mladi u smehu i ćeretanju pred svojim vremenskim kapijama. Neće im one, nadajmo se, biti kao Stanislavu Krakovu – putujuće tragedije.
http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/stanislav_krakov_srpski_hemingvej.26.html?news_id=283885
