Crni sluga ptica
Dođi u travu visoku da ti cvetovi poljube kolena.
Cvetovi lepo ljube kao jedina žena.
Tu ležim i ja i provodim svoje leto kako umem.
Trava koju preko dana ulegnem
Za malu noć se ispravi
I vlati opet kao šuma šume.
I ponovo se, u jutro, pri dnu pokrenu mravi.
U svako jutro ovde je dobro kao i u svako veče.
U podne: crnim od sunca, zažednim, pa pijem.
Posle, senka počinje da raste i da me tiho krije.
Kad je suton:
Ja ležim nauznak i čekam da prva zvezda poteče.
Ja, naivni gospodar i crni sluga ptica,
Voleo bih i ne bih voleo da neko svrati.
Možda se ispod drugih stopala neće ispraviti vlati?
Livada
U ovoj livadi poznajem ja već mnoge vlati.
Juče je ova, u suton, bila travka svijena.
Sad ima žute ivice i suve kad ih dirnem.
Kad gledam iz daljine u zeleno: ona se sama zlati.
Iznad usana mi je već miris sena:
Sutra ću i druge izbrojati.
U ovoj livadi do žbuna ima devet mravinjaka.
Prođem i gurnem nogom a zemlja se zacrni.
Onda podignem glavu i gledam igru oblaka.
Ja znam kolika je livada:
Kada se raskoračim pređem je u dvanaest koraka.
Na žbun mogu da stanu tri ptice najviše.
Kad pođem prema njemu: prvo jedna poleti.
Pogledam za njom u nebo:
I dve se izgubiše.
Onda razbijam glavu na šta me to podseti.
I najbolje je u suton kad počne mrak da pada:
Onda mi se učini da šapuće livada.
Napregnem uho i slušam.
Meni je sasvim dobro u livadi.
Sednem na vlati
I puna mi je duša.
Posle kiše
Nisi sam:
Pored tebe rastu travke i savijaju se.
Tri šiljata lista nešto čudno šume.
Skakavac je skočio sa busena na cvet.
Otkinut rep guštera je novi stanovnik:
Niko sem tebe ne zna da se umnožio svet.
Nisi sam.
Gaziš trulo lišće bosim nogama.
Pod petom si prelomio prut:
Jedna ptica prhnu preko tvoga ramena.
Prislonio si uho dole:
Ti bi sad da čuješ pesmu kamena.
Nisi sam.
Kome li se tvoje oči smeškaju?
Možda misliš da te ostavio um?
Opet gledaš crnu zemlju što se puši.
Nešto se dešava sad u tvojoj duši.
Možda ti već čuješ zlatni žitni šum?
Tako je dobro biti sam
Pođem kroz trave do najbliže padine.
Pronađem obli kamen, sednem, pa ćutim.
Tako je dobro biti sam: u daljini neko čeka.
Zagledam se u sunce i polako žutim.
(U glavi dodam:
Ispod nogu se igraju ribe, teče reka.)
Tako je dobro biti sam:
U zamršenom korovu iza kamena
Dve ptice se hlade od sunca.
Dve male ptice!
Jedna prhne u sunce i senkom mi išara lice.
Drugu zovem da mi sleti na ramena.
Tako je dobro biti sam: neko te voli.
Potrčiš pet koraka i staneš kao kamen.
Prav, visok, ispod sunca: ti ličiš jedino topoli!
Stojim.
Tako je dobro biti sam: u daljim neko čeka.
Ispod nogu se igraju ribe, teče reka.
BALADA O PREDVEČERJU
Lirika o vodi
Kad vode osete da prilazim one postaju mirne,
Izjednače se sa mnom i ja postajem kao one.
(Znam: to mi se tako samo učini. Ali to je duboko
u meni,
Toliko duboko da poverujem da je tako.)
Evo ih: sada imaju moje oči i zamišljeno gledaju,
Imaju moje ruke i ne znaju šta će s dubinama.
I moje noge imaju: i stoje zapanjeno
Sa ohladnelim stopalima ukočenim na dnu
Gde raste mali kamen, zemlja, spirala trave
I dva okrugla sjaja potonula iz mene.
Sad: idu mi u susret dve ribe i belasaju snegom
slabina
I baš kod prstiju se lome i grade pravi ugao.
… Meka je mahovina vode i guta moj potiljak
Dok mirno otplovljujem kao stablo tišine.
Jedan prst svetlosti, pružen iz daljine sunca,
Pokušava da mi obnaži oči i pronađe gledanje.
Dole, ispod mene, sad već nevidljive ribe
Stvaraju geometriju koja se za tren rastura.
Balada o predvečerju
Pošli ste izvan grada u predvečerje da umirite
oči
I ostali ste sasvim sami.
Niste ni znali kako tišina voli nepoznate da
rani iz nevidljive puške
I dugo ste uzalud naprezali oči
Da protumačite arhitekturu ptica koje su letele.
Predugo ste uzalud bili svijeni prema zemlji
Kao polomljen luk:
Hteli ste naivno da uhvatite baš onu kap
vremena
Kad se nedirnuta travka popela u vis za novi
milimetar.
Pošli ste u predvečerje:
Niste ni znali
Da vas ramena bole od nevidljivih krovova
Da su vam ruke teške od ne sasvim prirodnih
ljubavi
Pomislili ste da vam se u sluhu nešto događa
A zaboravili ste da ste za sobom povukli zidove
jedne jako navikle ulice.
Pošli ste u predvečerje:
Išli ste polako
I tek ste odjedanput shvatili da to nije vaš
korak iako su noge sasvim vaše.
Išli ste polako:
Samo sad još laganije
Skoro kao da ne idete.
Stali ste
A učinilo vam se kao da i dalje idete korakom
koji nije vaš korak.
Pošli ste izvan grada u predvečerje da umirite oči
I sada ležite u travi
Iako znate da ste hteli samo da sednete.
Pored vašeg uha
Jedna travka je prilično šumno porasla za
milimetar
– Vi ništa niste čuli.
U vazduhu su dve ptice obeležile krilima
skromnu umetnost
– Vi ništa niste videli.
Pošli ste u predvečerje
I sada iz trave krišom otvarate oči
I čini vam se da vas još uvek neko nišani iz
nevidljive puške.
Ljudi se bude bez oružja
Ljudi ulaze u kuće. Otvaraju kutiju sećanja.
Zatvaraju svoje prozore.
Onda još malo
Kao krišom
Gledaju kroz zavesu na asfalt u zaklaćeni krug
Bačen sa neke lampe.
Iza reke
Ljudi ulaze u kolibe od blata
Malo povijenih leđa.
Slušaju
Tu negde iznad čela
Sad već samo
Pomalo
Igru vazduha i trske.
Na utabanoj travi
Između naselja i grada čija su imena zagonetke
Koje neko postavlja
Vojnici
Tamni od sna
Slažu oštre piramide od pušaka.
Onda uhodaju u šator pognutih glava kao da se
klanjaju.
Inače
Svuda okolo
Ptice se pretvaraju u lišće.
Zmije sasvim uspešno imitiraju pukotine na kori.
Vode i ribe se mimoilaze
Svako ka svome snu.
Vetar je svoju providnu kožu razapeo o padinu brda
Čiji se profil topi u tamnom vazduhu.
Pod nebom
Počinje da traje iz korena
Jedno prekinuto sećanje svako na svome uzglavlju.
Onda polako
Zvezde naviklim znakom najavljuju metamorfozu
I nevidljivo
Tiho se iza kulisa menjaju uloge.
Lišće se pretvara u ptice.
Zmije i pukotine se pomiču svaka ka svome cvetu
Svaki cvet ka svom suncu.
Sad se već zna šta je vazduh
Šta nije.
To je već brdo u svojoj očiglednoj sigurnosti.
Vetar se odlepio i mili svoj prvi korak
Svoj nesigurni milimetar.
Inače
Svuda okolo
Pod krovom od lima
Pod krovom od trave ili od barske trske koja
zviždi
Iza providnog stakla koje se osvetljava
U kamenim grudima zidova tako šarenim pola od
sna i pola od kreča
Otvaraju se oči svih živih.
Mali
Ponovo nevini krugovi.
Trenutak je kratak i treba ga naprečac uhvatiti
za uzde.
Ljudi se bude bez oružja.
Pesma trave
Imaju trave jednu misao tešku kao kamen
Jer one meni kažu: “Ne treba tvoja pesma.
Lezi u nama. I sklopi ruke, gde bilo, pod glavu.
I ćuti. Dugo ćuti dok ne zaboraviš govor.
I posmatraj mirno breg sasvim udaljen, i plav,
Što duboko ćuti. I digni oči polako sa brega
U oblak, tako nemiran i beo, nezaustavljen u nebu.
I spusti oči sa oblaka u sebe. I zaustavljen sam
u sebi,
Leži. I ćuti sa očima u sebi pod oblakom kraj brega.
Zbunjen od mraka u sebi, pogledaj, i obično shvati
(Obično, kao što nas vetar slučajno zaklati):
Nad bregom nema oblaka. Breg ćuti sam, malo crn
od sutona.”
Ležim u travi visokoj i neodređeno mislim.
Mrav jedan na mom kolenu kao na bregu čovek.
Nemiran, mrav stoji. Ja ćutim. I to je moja pesma.
Sasvim zamišljen, ležim u travi. Trave šume
teško kao kamen.
Novembar
Jesen ulazi u grad sa one strane gde je voda
I gde je trava i stablo. Tamo postoji i klupa
Sa koje su ljubavnici otišli.
Za ljubav više krova nema.
To su jednostavne stvari i one se ponavljaju.
Postale su sasvim obične u našoj navici,
Kao kad skidamo šešir
Ili kao “Dobro jutro, kako ste”
Ili “Dajte mi novine”
Ili tako nešto, samo tužni je.
Kad jesen ulazi u grad, ona zakuca i na vrata
moje pesme,
Prođe kroz pusti hodnik i nastani se u srcu.
Prvo tiho po odajama razmešta stvari koje je
donela
(Ona je stroga i savesna na poslu).
Zatim prekrsti ruke i gleda u moje oči.
Posle se već učini da to i nije tako jednostavno
kao “Dajte mi novine”
Ili tako nešto, samo tužni je.
Obućar stoji u vratima male radnje i misli na
promašeni život.
Iza poslednjih zidova, na ledini,
Vojnici kopaju manevarski rov
I prevrnuta zemlja se crni od vlage. Neprimetno
udaljen
I sasvim primetno zamišljen
Oficir malog čina, a već sed: seća se legende o
vojskovođi.
Žena u dvospratnici preko puta gleda u
crvenkasti list kako plovi
I pokušava da se seti detalja:
Tako se peo uz stepenice
I slično odlazio u ponoć.
(Inače: ceo nameštaj tone u maglu
klimakterijuma.)
Pesnik koji nije hteo više da bude nežan
Ponovo je prekršio zakletvu
I radi na ciklusu o lišću.
Inače je sasvim obično.
Ljudi skidaju šešir i govore “Dobro jutro”.
Pijaca se seli u korpice od tankog pruća koje
krstare.
Niko nije primetio kad se to zavesa odškrinula
Ali se sada dobro vidi da neko kroz staklo gleda.
Po trotoarima čistači vuku kamen za uvenulu
zlatnu piramidu
I deca pale kadionicu od lišća.
Balada o ucvetalom bademu
Iz blizine sam hteo da vidim ucvetali badem.
Bio je lep i lilav u golom brdu, i neobičan.
Bio je kao okrugla kap pene. Kap daljine.
(Inače: bio je to čitav krug od lišća
Sa razbacanim tačkama tek probuđenim za oko.)
Daljina je ostala daljina od bogzna kojeg proleća.
Postala je možda još samo sećanje
Kao pruga selica kad se slomije i neprimetno udvoji.
Na polovini blizine podigle su se oči
Baš kad je u vazduhu umirala ptica od starosti:
Ta mala smrt i ja i ucvetali badem
Zašto smo zaklopili trougao crn tako usred svetlosti?
Ruke su od toga bile nesređene.
Kosa se učinila da počinje da tamni.
I uzalud su oči tražile petu stranu.
Stopala su se tiho ukopavala.
Trenutak
Eto
I to baš sada
Kad smo do grla siti pesme
I ležimo tako prirodno svako na svojoj postelji
svako u svojoj travi
Skoro kao mrtvi što leže nekoliko spratova pod nama
Ili čak još dublje jednostavni
Otprilike
Kao oni mrtvi koji leže za nekoliko spratova pod
njima
Eto
Dolazi stara kiša
(Slučajno baš ja kažem)
Obična kiša
O
Kiša koja se cedi niz koncentrični list
preko puta
Niz pobrkanu krljušt jednog krova
Takođe preko puta
Niz staklo
Niz jedan šešir preko puta
I mi prestajemo da budemo baš sasvim prirodni
Ili bar neki prestaju
A i to je dovoljno
Čak premnogo
Čujemo neki mali šum koji se provlači kroz
prozor ili kroz iglene uši
Šum koji zvoni kao razapeta žica
Šum koji bruji
Koji se produžava i vraća čas tamo čas ovamo
Mali šum
Pa veliki
Šum mali
Jedna grdna nesloga
Čas u ulici
Čas u nama
Nesporazum koji samo bruji a ima daleko veću
ambiciju
(Mogli smo ležati svako u svojoj travi)
Eto
Tu možda leži poreklo naše zabune
(Slučajno baš ja kažem)
Tu
Ili negde oko toga
Tu možda leži poreklo naše zabune.
Uspavanka za školjku
Spavaj
U kolevci od peska spavaj
Pod strašnim svetom vode spavaj
U algama u spirali mahovine spavaj
Spavaj na uzglavlju belutka što sam
ga hitnuo
Spavaj snom belim od kamenja i zvuka
Bez žute pesme sunca spavaj
Potonulo zrno tišine spavaj
Noć je spavaj
Spavaj uspavanku uspavaj
Dan je
Spavaj
Ja sam
Spa-
Vaj.
Balkon
U ovom sutonu
Jedan čovek stoji na balkonu
I posmatra u plavičast prostor ispod sebe
I na početku
Rasejano nabraja stvari koje mu ulaze u oči
I stvari koje samo kucaju na neka njegova vrata
I ne ulaze.
I evo
Čovek već dobro razlikuje u svojoj glavi
Zatamnjene površine iskošenih krovova
Od razbacanih kvadrata svetlosti
Koja obnavlja svoj limunasti život u prozorima
I desno
I levo.
Smešta pod svoje čelo
Malo okrnjenu sliku jednog zdepastog drveta
I sliku visokog dima
Koji se na putu do zasvetlucale zvezde pomešao sa
vazduhom.
Čovek na balkonu predoseća
I to upečatljivo
I neke detalje
Koji se uporno dešavaju iza neprovidnih zidova
U tek zatvorenim kockama.
Vidi jednu smračenu pticu kako nestaje iza ivice
I još mnogo
I još bezbroj drugih stvari koje se skoro
i očigledno prelivaju preko ruba pamćenja.
I njegova glava
Postaje mala već za sve te stvari
I njegova samoća
Postaje velika za njega samog u njoj
I neodrživa.
On gleda sa balkona
I plavičast prostor ispod njega otkriva jedan
zamršen svet asocijacija
I čovek oseća da su
Možda sve dotad nespojive stvari
Prebacile nevidljive mostove između svojih i
tuđih namera.
Čovek je raširio jedine ruke koje ima
Hteo bi da objasni svom gradu zagonetku koja je
još iz dubine vremena postavljena
Ali se u trenutku
U tankoj pukotini između odluke i dela
Setio nekih stvari
Između ostalih i Ikara
I njegov mu se lik sad širi pred očima
Brzo i okruglo
Kao trag bačenog kamena u vodi
I čovek steže ogradu ispred sebe
I oseća hladovinu od gvožđa
I naslanja se na zid.
Čovek zatvara oči.
Hteo bi bar nekoliko reči da kaže
Ali ih pesnici još nisu izmislili.
U jednoj ulici
Postoji jedan čovek u jednoj ulici
Koji svakoga jutra u određeno vreme
Otvara svoja vrata sa pohabanim lukom
u vrhu
I zatvara ih jednim naglim pokretom
I odvaja se od njih i odlazi
Sa takvim izrazom na licu i u svemu
Kao da su to bila tuđa slučajna vrata
Iza kojih je nekom greškom ili zabunom
Samo za jednu noć zalutao.
Čovek s kišobranom
Reč je o čoveku koji tek s vremena na vreme
I to naročito onda kada je nebo u mozaiku
od oblaka
Prolazi ispod naših prozora
Kraj naših vrata
I drži u ruci kišobran sa izlizanom
braonkastom drškom
Jedan sasvim zatvoren tamni kišobran
Kao uvijeno crno jedro.
Čovek se ne osvrće na one koji ga gledaju iza
zatvorenih prozora, iza otvorenih vrata
On gleda u dno ulice
Daleko
U jedini otvor koji raste
I poštapa se o kišobran koji ravnomerno “tup”
odjekuje.
Čovek ide polako
Kao da plovi sa uvijenim crnim jedrom
Na nekom neosetnom tihom vetru
Malo preterano uspravljen kao da je sa ukočenom
kičmom
I gleda u svoju nevidljivu tačku koja počinje
Tek malo docnije da se širi
Kao neko naglo pomeranje prečnika
U plodu koji se neprirodno raskrupnjava.
I na svom kraju
Još malo docnije od toga
Horizont se bešumno otvara kao raspolućen nar
u daljini
I čovek vidi i to reljefno
Sa najsitnijim detaljima
Kao da se baš sad dešava cela ta fino izrezbarena
slika:
Daleka putovanja
I svoj veliki život.
Vidi sebe
Oslonjenog pomalo
O čupavu mahovinu jednog stabla na levoj obali
Eufrata:
Maslinasta voda usporeno otiče
I rani se sumrak meša s krikom ptice
I glasom visoke divljači koja nevidljivo
krstari.
O beduini
I kristalni pucanj nad peskom
I pad
I malo olovo koje se rascvetava u leđima kao
topla ruža…
Na kraju grada
Čovek prolazi ispod poslednjih prozora
Pritiska izlizanu dršku i poštapa se još
upornije
I onda staje
I gleda u poslednji oblak
I čuje utišano kako ožiljak u kičmi pevuši
O velikom životu koji se naglo zatvara u svoju
daleku tačku
U svoj nar.
Evo ga opet kako ide ispod naših prozora kraj
naših vrata
Vraća se
I kišobran “tup” odjekuje
Sad neravnomerno i malo tiše nego ranije.
Ljudi se iza prozora tiho osmehuju:
Čovek je opet izmišljao svoju istoriju
Daleka putovanja i uvenulu ružu u leđima.
Pred jednom trošnom se kućom zaustavlja
Pred zidom
Iza koga je boravio sve svoje prohujale godine u
nedogled
Krišom se osvrće u trenutku
Gleda u čisto nebo bez i jednog oblaka
Gleda u kišobran
I nestaje zbunjen u vratima.
Zakasneli čun
Uvek na jednoj te istoj klupi
U zakržljalom parku tačno na raskrsnici aleja
U vreme baš kada se ljudi sa posla vraćaju
Seda jedan te isti čovek polako na ivicu
Kao da je samo za trenutak seo da se odmori
Ili da budan prosanja nešto iz svog života
Koji se dan po dan daleko odmače od obale
I sada kao mali trošni čun
Stoji tako bez pokreta usidren na pučini parka
Dok lađe u zvižduku pune mornara
Prolaze šumno kraj njegovog boka
I nestaju u toplim lukama.
Podne
Po svemu onome kako izgleda
Ovo podne je sasvim obično
Kao jedna stara pesma:
Mali užareni trenutak tačno u sredini između
izlaska i zalaska
I ništa više.
(Ili još samo
Pa i to već uzgred:
Jedna svakodnevna slika ovde pred očima
Koju ostvaruje okrugao život časovnika na
tornju
Sklapanjem svojih ruku
Na molitvu
U sunce.)
Tu bi stvar eto mogla da se i završi
I to lepo,
(Ne možda baš najlepše i najpunije
Kao što dolikuje to pesmi koja se kao prva
budi
Ispod debelih naslaga ćutanja i tišine
Ali ipak.)
Ovo podne je sasvim obično
I tu počinje pesma.
Treba skrenuti par koraka samo iza ugla
U mršavo zelenilo
Ulevo gde su stabla.
Čovek neki
Po svemu onome kako izgleda
Sasvim običan
U jednostavnom šeširu malo nakrivljenom
U prugastom kaputu
Sedi na klupi i štapom ispred sebe ovlaš
ispisuje krugove u pesku
Malo nepravilne
Ali ipak dovoljne da u njih stanu sve
prohujale godine bez ostatka:
Tri male istinske ljubavi
I dva velika rata
Jedna ptica mladosti koja neće poleteti o nikad
više iz kruga
Ni preko tanke crte.
Čovek malo iskreće glavu i sluša: ptica peva.
“Gde peva ptica” pita čovek i naginje uho nad
svoje dno
I osluškuje prema grani.
Izgleda da je to rekao malo glasnije
Zaboravio se
I sad se uplašen kao u ljubavničkom stidu diže
sa klupe
I polazi
Ali se naglo vraća
I briše nogom svoje krugove u pesku
I smeši se još više uzbunjen ovom slučajnom
školskom igrom
I odlazi
Ovog puta u sasvim drugom pravcu nego što je
to prethodno naumio.
Inače
Po svemu onome kako izgleda
Ovo podne je sasvim obično
Kao jedna stara pesma.
U sasvim utišaloj
U sasvim utišaloj i skoro smračenoj ulici
Pred vratima tek nešto uzdignutijim
Ne više od pet-šest stepenika
Ali ipak visoko
Stoji jedan čovek malo ukošeno okrenut
Ni tamo ni ovamo
Kao da zagonetku postavlja nekom opalom
listu
Ili zgužvanoj hartiji
Koji šušte polako niz poliveni asfalt
Kao da nekuda zajedno idu uporedo
A čovek
Ne zna se da li je izišao
Ili se tek sprema ili razmišlja da li da uđe
Skoro isto onako kao što se ne zna
Barem na prvi pogled
Ili napamet
Da li je to vreme
Samo vreme duboko iza ponoći
Ili vreme noći već sasvim blizu jutra.
Jedne nedelje u podne
Jedne nedelje u podne
U gradu
Koji je toliko susedan tvojoj varoši
Kao što su oko i oko blizi na jednom istom
licu
Stojiš na njegovoj jesenskoj obali.
Slatko i tužno ti se pričinja da si nepoznat
Svemu oko sebe
I da je sve okolo i tebi nepoznato
Toliko
Kao da nikada i nigde
I ništa
Nije baš sasvim istinski ni postojalo.
Stojiš na jesenskoj obali.
Ni slatko ni tužno već:
O nikog da pronađeš
Da izbudiš
Da zalutalog otkriješ u svojim mislima bar
nekog
Koga bi voleo da te krišom ugleda tajanstveno
kako stojiš
Kao nekada što si voleo da te ugleda
Gde bilo.
(Ni sujetan već
Znači
Ni gorak!)
Udaljen podjednako i od tuge si
I od sreće
Kao treća neka tačka
Suvišna
Al tako:
Kao i prve dve da su u nekoj tuđoj samo glavi tek
jedva izmišljene.
Stojiš na jesenskoj obali.
Jedino ono oko tebe što je:
Da li je više dan
Il više kiša
Ili najviše ta nesigurnost – da li jedno je ili drugo.
Stojiš na jesenskoj obali.
I više ne smeš
Više ne smeš nego li što ne umeš da pomisliš:
Kako to
Da ti odistinski baš stojiš
Na nekoj jesenskoj
Nekoj obali
Kad oko tebe sve je toliko nesigurno
Kao ni istinsko da nije.
Dan je
Već više magla nego kiša
A magla:
Više veče
Nego li dan il kiša.
Stojiš na jesenskoj obali
U gradu
Najsusednijem tvojoj varoši
U kojoj si do maločas mislio da život je nešto
sasvim deseto.
Stojiš na jesenskoj.
Pas da zalaje bar.
List padne.
O ne bi loše bilo da si pio
Pa onda da bar sutra bude nekako sve drugačije.
Stevan Raičković
