Razgovarao: Nikola Dragomirović
Dilan Dog, jedan od najpopularnijih serijala na prostoru bivše Jugoslavije, ove godine puni 30 godina. Paola Barbato autorka je mnogih scenarija o ovom strip-junaku otkako je 1999. godine postala deo redakcije izdavačke kuće “Serđo Boneli”, i jedan je od neskrivenih favorita Ticijana Sklavija, tvorca Dilana Doga. Razgovarali smo sa Paolom Barbato prilikom njenog gostovanja na kragujevačkom festivalu ComicCon, o promenama u Dilanovom kursu, novom projektu, uticaju Brexita na serijal i drugim aktuelnim temama.
“VREME”: Vi ste jedan od stubova Dilana Doga tokom njegovih 30 godina.Napisali ste oko 46 priča o njemu i učestvovali u stvaranju brojnih drugih. Na koji način se Dilan promenio tokom ovih godina? Da li je ostario na dobar način?
PAOLA BARBATO: Dilan je porastao, ako se posmatra sa određenog stanovišta. Kada je serijal započet, Ticijano (Sklavi, prim. aut.) je samo oslikao osnovnog junaka, a svi ostali detalji su polako isplivavali na površinu tokom prvih pedeset brojeva. Nakon tog vremena, Dilan je postao ličnost, ne samo lik iz stripa: imao je osobenosti koje ga definišu, narav, način da reaguje na stvari koje su bile lične i koje su u potpunosti pripadale njemu i nikome drugom. To ga je izdvojilo između ostalih glavnih junaka, koji su uvek pozitivni, uvek sigurni u sebe, uvek jaki, bez nesigurnosti. Dilan Dog je u potpunosti čovek, ima slabosti i mane, pa čak i loše aspekte. Posle pedeset, pa potom i stotinu brojeva, stvari su postajale daleko stabilnije, precizne. Ali nakon dvestotog broja svi smo postali suviše sigurni u sebe – publika ga je volela, bio je jasno definisan, i nije bilo ništa što bi se moglo dodati. I to je počelo da paralizuje serijal. Sledećih sto naslova, do broja trista, Dilan je postao kopija samog sebe. I to je bilo pogrešno. Nismo više bili stimulisani, pa Dilan više nije sazrevao – počeo je da stari. Jedan junak ne bi trebao da postane kopija samog sebe, jer time gubi identitet.
Zato je morao da se razdrma, i to je poteklo prvo od Ticijana, koji je rekao: “Ne, ne, mora da se vrati unazad”, tako da njegov put sazrevanja zapravo postane podmlađivanje. Morali smo da uradimo korak unazad, pa još jedan, sve do početka serijala. Do prvih sto brojeva. Morao je da ponovo postane svež i da prati teme. Ključ je bio da ne menjamo njega, već okolinu. Da učinimo da se stvari oko njega menjaju. I prva velika promena, koja je meni i najvažnija, jeste nov položaj inspektora Bloka. On je bio zakucan u svom svetu, nije mogao ništa da radi. Ali, iznenada je otišao u penziju, i sad više nije policajac. Postao je Dilanov pratilac, partner, deo avanture.
Vi ste napisali upravo tu epizodu.
Da, baš u toj epizodi (“Mai piu, ispettore Bloch”, Dilan Dog 338), započeta je ta promena koja nam je omogućila da stvorimo dva nova lika, Karpentera i Raniju, nove policajce koji nisu prijatelji Dilanu; koji nisu njegovi pomagači. Ranija pomalo jeste, ali Karpenter nikako. I oni su nove ličnosti nasuprot Dilanu, pa stvari više nisu tako lake. Pojavljuje se još jedan veoma važan lik – njegov mobilni telefon, smartfon Irma, koji je dobio na poklon i nespretno ga koristi. Irma ima vokalne komande, i kada god Dilan nešto zatraži, Irma uradi nešto potpuno suprotno. Jedini koga Irma sluša je Gručo. Tako da Gručo čuva telefon.
Potom je uveden i novi neprijatelj, Džon Goust, koji se zasad pojavio samo nekoliko puta, ali će biti sve snažniji lik kako budemo odmicali sa pričom, jer zasad se trudimo da ove novine postanu nova rutina. One moraju da se useku u umove čitalaca. A kada se svi ovi noviteti ustale, ponovo ćemo ih promeniti. Jer smatram da je to dobar recept da se spreči da lik ponovo izbledi i nestane u magli.
Kada je uspostavljen pre trideset godina, Dilan je predstavljao kritiku našeg okruženja. Za Ticijana Sklavija stvaran svet je bio horor, više nego čudovišta.
Da. Naravno.
Već neko vreme pratimo porast vidljive ksenofobije u Britaniji, posebno nakon referenduma. S obzirom na to da se radnja Dilana Doga odvija mahom u Londonu, uz veoma retke izlete van granica Britanije, koliko će se ova novonastala situacija reflektovati u serijalu?
Mi u redakciji smo mislili da će Britanija ostati i da se ništa neće promeniti, i nismo mogli da znamo koliko je u Britaniji zapravo prisutna ksenofobija. Naravno, mislim da će u pričama koje dolaze biti sučeljavanja sa tim stvarima, kao i sagledavanje činjenice da je naš glavni neprijatelj – strah. Jer, plašimo se raznih aspekata našeg svakodnevnog života. Bojimo se jedni drugih, i, naravno, bojimo se stranaca; i bojimo se ljudi koji mogu ušetati u vaš omiljeni restoran dok večeramo i ubiti nas jer ne poznajemo Kuran. I to nisu samo ljudi iz ID, već i osobe koje ustanu iz kreveta jednog dana i ponašaju se poput Majkla Daglasa u filmu Pad, ono kada se našao u saobraćajnoj gužvi, izašao iz auta i počeo da ubija redom svakoga ko ga izluđuje. To više nije izuzetak, već postaje naša svakodnevica. Više nije čudno kada u novinama pročitate da je neko izašao iz kuće i počinio masakr jer mu se nije dopadalo šta radi druga grupa ljudi. Mi se navikavamo na to, i navići ćemo se da smo stalno uplašeni. I to je pogrešno, jer je strah naš pravi neprijatelj.
Jedan od najnovijih projekata izdavačke kuće “Serđo Boneli” je Ut, koji radite sa Koradom Roijem. Roija smo zavoleli u Dilanu Dogu, posebno zahvaljujući njegovom mračnom stilu koji mnogo podseća na Dina Batalju. Šta je Ut i šta predstavlja taj naslov?
Ut znači nekoliko stvari. Na latinskom znači “kraj”, ili okončanje nečega, ne sećam se dobro. Ali, kada je reč o ovom serijalu, Ut je stari naziv za muzičku notu Do.
To je priča na kojoj je Korado Roi počeo da radi kada je imao šesnaest godina. Celog života je pisao beleške i ideje, i stvorio je ogromnu količinu materijala. Ali nije mogao da uspostavi red i bio je pretrpan svim tim materijalom. Godinama je pričao sa brojnim ljudima o toj ideji i svi su ga nagovarali da je napiše. Ali nije bio u stanju. Konačno, i meni je prepričavao delove priče, da bi jednog dana otvoreno pitao da mu pomognem da zajedno uvedemo red u sav taj materijal. Radili smo dve godine na tome. Na početku, kada sam tražila od njega da mi pošalje sve svoje zabeleške, stigao mi je fajl od dvesta stranica prepunih svega. Kada smo sve sredili, odneli smo materijal u “Boneli”. Rekli su nam: “Okej, ovo je klasičan autorski strip. Drugačiji je od svega što mi izdajemo.” I jeste drugačiji. Ako pitate da li je SF, horor, fantastika, drama… Ne, to je Ut. To je potpuno novi početak. Ili kraj. Zato mnogi čitaoci kažu da ga ne razumeju u potpunosti. I u redu je ako ga ne razumete. On je novi ukus, potrebno je navikavanje. Zapravo, mnogi kažu da bi nakon drugog čitanja počeli da ga shvataju, a da bi nakon trećeg počeli da razmišljaju o njemu. Ut se odvija na više nivoa – literarnom, muzičkom, slikarskom… Korado je smestio u Ut sva iskustva iz svog života, uključio je i dosta internih šala i easter eggova. Ukoliko ih ne shvatate, nema veze – jer imate priču. A ako ih shvatate, imate sreće, jer ćete naići na mnogo stvari.
Ut je mini serija, kakve sve češće srećemo u “Boneliju” – obuhvata šest brojeva i završava se u avgustu.
Bio je to veoma interesantan posao, morala sam da zakoračim u Koradov um. On je želeo da priču ispričam na određen način, i ja sam ga pratila.
Često ističete da ne volite da vas posmatraju kao ženskog autora.
Tačno, jer ja ne pišem svojim polom.
Molim vas da se ipak osvrnemo na problem ovogodišnjih nominacija festivala stripa u Angulemu. Na spisku nominacija se isprva nije našlo nijedno žensko ime. Kao vid protesta brojni autori su tražili da se i njihovo ime ukloni iz nominacija, poput Bila Sjenkeviča, Žoana Sfara i Brajana Majkla Bendisa. Kako gledate na sve to?
Za mene je to problem lične prirode. Ja se ne osećam kao žena dok pišem. Kada predstavljam svoj rad ili plasiram neku ideju, ja to ne činim kao žena, već kao autor. Mislim da je to problem percepcije, i to kod žena koliko i kod muškaraca. Svako ko u tome vidi problem učestvuje i u njegovom stvaranju.
Što se tiče Angulema, ako imamo stotinu sjajnih autora, i svi su muškarci, to je okej – ako su najbolji. Mi, žene, nismo pande. Mi ne zaslužujemo nešto samo zbog našeg pola, jer kad bi tako bilo – stvorile bismo ono protiv čega se treba boriti. Tako da je zapravo pitanje: da li su u Angulemu bili pošteni? Da li su svi najbolji autori slučajno bili muškarci? Ako je odgovor potvrdan, onda je sve u redu. Ali, ako je neka autorka bila bolja od nekog muškarca, onda je to pogrešno.
Mada, mislim da sve ovo počinje u našim umovima. Znam da sam fizički slabija od vas. Ukoliko me sada udarite, teško bih se odbranila. I to je jedina stvar – žene su uglavnom fizički slabije od većine muškaraca, i to bez preduslova poput sporta i borilačkih veština. To je jedini faktor. Sve ostalo su gluposti.
Možda povodom pitanja ženskih autora postoji još jedan problem kada je reč o stripu. Zašto se žene ne nameću u većoj meri? Recite mi. Žene se ređe bave stripom, i to je realnost. Znam mnogo mlađih autorki, ispod trideset godina, koje rade u SAD ili Francuskoj. Ali ranije, zašto se žene nisu time bavile? Zato što stripovi nisu dovoljno intelektualni za njih? Onda je to problem gledišta. Ako strip nije za tebe, onda ni ti nisi za stripove, i pritom nije važno da li si žena ili muškarac.
Nekada jeste važno, posebno u vezi sa narastajućim problemom nasilja nad ženama koji je primetan u Srbiji.
I u Italiji je slično. Nekada smo mogli da naiđemo u novinama na jedan članak mesečno gde muškarac ubije ili napadne ženu. Danas je to svaki dan. Država priča o osvešćivanju socijalne sredine, strategiji od pet godina… Ali ženama treba pomoć sada, ne za pet godina. Moraju da se odupru kada ih neko napadne, i pritom ne govorim o tome da uzmu pištolj. Prosečan kurs samoodbrane traje dve godine. To je dug period. Svaka žena može u roku od nekoliko dana da nauči makar da se fizički odbrani od napadača, ukoliko ima hrabrost i volju da to učini. Tako neće čekati da država, policija ili sudstvo reši njihove probleme. Makar neke od njih.
Da li se Kragujevac promenio od vaše prethodne posete ovom festivalu pre pet godina?
Nije. Znam da su imali nekih problema sa prethodnim prostorom i finansijama. Ali duh je isti i pristup je isti. I najvažnije, poštovanje upućeno autorima i gostima je isto. Veoma lepo iskustvo.
Fanovi mnogo cene Paolu Barbato…
Ne svi, mnogi me mrze.
Nakon reforme serijala i dolaska Roberta Rekionija na čelo redakcije primetno je da posle dužeg vremena redovnije pišete scenarije. Sada ste deo stalne redakcijske postavke. Da li imate nameru da tako i ostane?
Da. Zašto bih išta menjala. Volim Dilana Doga. Mnogi me pitaju, kada pišem roman ili druge stripove, da li napuštam Dilana Doga. A ja uvek pitam: zašto? Nema razloga. To je kao kad bih rekla da volim picu i pastu, a vi me pitate da izaberem samo jedno. Zašto bih? Jedem i jedno i drugo. Zato nemam nameru da napustim Dilana Doga, sem ukoliko on ne odluči da napusti mene.
