IV
Sadržaj „Dosadne priče“ se na taj način svodi na to da profesor, baveći se svojim „novim“ mislima, u suštini izjavljuje da ne nalazi mogućnost da prizna nad sobom vlast „ideja“ i savesno ispuni ono što ljudi nazivaju najvišim ciljem i u služenju kome se vidi nagoveštaj (predodređenost), sveti nagoveštaj čoveka. „Neka mi sudi Bog, ali meni nedostaje hrabrost da postupim po savesti“, evo jedinog odgovora koji nalazi u svojoj duši Čehov na sve zahteve „pogleda na svet“. I ovakav odnos prema pogledu na svet postaje Čehovljeva druga priroda. Pogled na svet zahteva, a čovek priznaje opravdanost zahteva i metodično ne ispunjava nijedan od njih. Pri tome, priznavanje opravdanosti zahteva se postepeno smanjuje. U „Dosadnoj priči“ ideja još sudi čoveku i muči ga sa onom bespoštednošću koja je svojstvena svemu neživom i neoduhotvorenom.
Kao trn zariven u živo meso, tuđ i neprijateljski prema organizmu, ideja nemilosrdno ostvaruje svoju visoku misiju – sve dok u čoveku ne sazri čvrsta odlučnost da je izbaci iz sebe, ma koliko bila bolna ova teška operacija. Već u „Ivanovu“ se menja uloga ideje. Glas žive prirode nadjačava ustaljene kulturne navike. Istina, borba se još nastavlja, ali se vodi s promenljivom srećom. Međutim, nema pređašnje pokornosti.
Sve više i više se Čehov emancipuje od pređašnjih predrasuda i ide – kuda? Na ovo pitanje, jedva da bi umeo da odgovori. Ali on radije ostaje bez ikakvog nego li da da neki tradicionalan odgovor. „Meni je dobro poznato da ću živeti još ne više od pola godine; čini se, mene bi sada trebalo da više od svega zanimaju pitanja o zagrobnom mraku i o onim vizijama koje će posetiti moj zagrobni san. Međutim, zbog nečega moja duša ne želi da zna za ova pitanja, iako je um svestan njihove važnosti“. Um se ponovo, suprotno onome što je bilo ranije, s poštovanjem gura iza vrata, i njegova prava se predaju „duši“, tamnom, nejasnom stremljenju, kome Čehov sada, kada stoji pred kobnom crtom koja razdvaja čoveka od večne tajne, instinktivno veruje više nego svetlom, jasnom saznanju, koje unapred predodređuje čak i zagrobne perspektive. Hoće li se pobuniti naučna filozofija? Da li se Čehov potkopava pod njene nepromenjive principe? Pa zar Čehov nije iscrpljen, nenormalan čovek? On se može ne slušati, ali ako ste se odlučili da ga slušate, onda morate biti unapred spremni na sve. Normalan čovek, ako je on čak metafizičar najnerealnije usmerenosti, uvek će prilagođavati svoje teorije potrebama trenutka; on ruši samo da bi potom opet gradio od pređašnjeg materijala. Zato kod njega nikad ne nedostaje materijala. Pokoran osnovnom ljudskom zakonu, već odavno označenom i formulisanom od mudraca, on se ograničava i zadovoljava skromnom ulogom tražioca forme. Od gvožđa, koje on nalazi u prirodi spremno, on kuje mač ili plug, koplje ili srp.
Misao da stvara ni iz čega jedva da mu pada na pamet. A Čehovljev personal predstavljaju ljudi nenormalni par excellance4, postavljeni u protivprirodnu, i zato strašnu neophodnost stvaranja iz ničega. Pred njima je uvek beznadežnost, bezizlaznost, apsolutna nemogućnost za bilo kakvo delo. I pored toga, oni žive, ne umiru…
Ovde se javlja interesantno i vrlo važno pitanje. Rekao sam da je stvaranje ni iz čega u suprotnosti s ljudskom prirodom. Međutim, istovremeno s tim priroda često oduzima od čoveka gotov materijal i zajedno s tim zapovednički zahteva od njega stvaralaštvo. Znači li to da priroda protivreči sebi? Da li ona izopačuje svoja stvorenja? Nije li pravilnije dopustiti da pojam o izopačenju ima čisto ljudsko poreklo?
Možda je priroda mnogo ekonomičnija i mudrija od naših mudraca i možda bismo doznali mnogo više ako bismo, umesto da delimo ljude na suvišne i potrebne, korisne i štetne, dobre i zle, mi prigušili u sebi privremeno sklonost za subjektivnim ocenama i potrudili se da se poverljivije odnosimo prema njenim stvorenjima? A sada ono „rđave iskrice“, lovac na blago, mag, vrač – i među ljudima će se podići zid, koji ne samo logičkim zaključcima, nego i topovima ne možeš razbiti. Ja se jedva nadam da će se navedeno shvatanje pokazati ubedljivim za one koji su navikli da se drže norme. Da, verovatno i nije potrebno da bi se izgladila postojeća među ljudima predstava o principijelnoj suprotnosti dobra i zla, kao što i nije potrebno da se mladi rađaju sa životnim iskustvom odraslih da bi nestali sa zemlje rumenilo i crne kovrdže. U svakom slučaju to je nemoguće. Mnogo milenijuma ima svet, mnogo je naroda živelo i umrlo na zemlji, ali koliko mi znamo po sačuvanim knjigama i predanjima, spor dobra sa zlom se nikada nije prekidao. I uvek je bilo tako da se dobro nije bojalo dnevne svetlosti, da su dobri živeli zajednički, objedinjeni život, dok se zlo krilo u mraku, i zli svagda bili usamljeni. Drukčije i ne može biti.
Svi Čehovljevi junaci se boje svetlosti, usamljeni su. Oni se stide svoje beznadežnosti, i znaju da im ljudi ne mogu pomoći. Oni idu nekud, možda i napred, ali nikoga ne zovu za sobom. Njima je sve oduzeto, i oni moraju sve sazdati. Verovatno otuda onaj neskriveni prezir s kojim se oni odnose prema najcenjenijim proizvodima uobičajenog ljudskog stvaralaštva. O čemu god vi poveli razgovor s Čehovljevim junakom, on na sve ima jedan isti odgovor: mene niko ne može ničemu naučiti.
Vi mu predlažete novi pogled na svet, ali on od prvih vaših reči već oseća da se on svodi na pokušaj da se na novi način premeštaju cigle i kamenje, i netrpeljivo se, često grubo, okreće od vas. Čehov je krajnje oprezan pisac. On se boji javnog mnjenja i uzima ga u obzir. Ipak, kakvu neskrivenu odvratnost on pokazuje prema prihvaćenim idejama i pogledima na svet. U „Dosadnoj priči“ on se u krajnjoj meri drži odmerenog tona i poze. No kasnije odbacuje sve predostrožnosti i, umesto da prekoreva sebe zbog nesposobnosti pokoravanja opštoj ideji, otvoreno se ljuti i čak je ismejava. Već u „Ivanovu“ je to izraženo u dovoljnoj meri – nije slučajno ova drama izazvala u svoje vreme onoliku buru negodovanja. Ivanov je, kao što sam već rekao, istrošen čovek. Sve što s njim može umetnik da učini – jeste da ga dolično sahrani, to jest pohvali njegovu prošlost, sažali se na sadašnjost i zatim, da bi razblažio žalostan utisak izazvan smrću, pozove na sahranu opštu ideju. Može se podsetiti na svetske zadatke čovečanstva u bilo kakvoj gotovoj formi – i težak, prividno nerešiv slučaj je odstranjen. Uporedo sa umirućim Ivanovom trebalo bi naslikati svetao, mlad, mnogoobećavajući život, i utisak od smrti i raspadanja bi izgubio svu svoju oštrinu i gorčinu.
Međutim, Čehov postupa upravo suprotno: umesto da mladosti i ideji da vlast nad raspadanjem i smrću, kao što se činilo u svim filozofskim sistemima i u mnogim umetničkim delima, on demonstrativno dovodi u centar svih događaja ni za šta upotrebljivu razvalinu Ivanova. Pored Ivanova postoje i mladi životi, a i ideji je dat njen pred- stavnik. No mlada Saša, divna i zanosna devojka, koja je svom dušom zavolela razbijenog junaka, ne samo da ne spasava svog ljubljenog nego i sama propada pod teretom zadatka koji prevazilazi njenu snagu. A ideja?
Dovoljno je podsetiti se samo figure doktora Lavova, kome je Čehov poverio odgovornu ulogu predstavnika svemoguće gospodarice, i vi ćete odmah shvatiti da on ne smatra sebe njenim podanikom i obveznikom, već najljućim neprijateljem. Dovoljno je doktoru Lavovu otvoriti usta, i svi učesnici drame, kao po dogovoru, žure da ga najuvredljivijim načinom ućutkaju – podsmesima, pretnjama, ako ne i udarcima po zatiljku. Međutim, mladi doktor ispunjava svoje obaveze predstavnika velike vlasti ne manje vešto i savesno nego njegovi prethodnici – Starodumi i drugi poštovani junaci starinske drame. On se zalaže za uvređene, hoće da obnovi pogažena prava, žesti se zbog nepravde i dr. Zar je on prekoračio svoja punomoćja? Svakako ne. No, tamo gde caruju Ivanovi i beznadežnost nema i ne može biti mesta za ideju.
Oni ne mogu živeti zajedno. I pred očima zaprepašćenog čitaoca, koji je navikao da misli da sva carstva mogu pasti i propasti, a da je samo moć carstva ideja nepobediva in saecula saeculorum5 – odigrava se nečuvena scena: ideja se svrgava sa trona od strane bespomoćnog, razbijenog, ni za šta upotrebljivog čoveka! Šta sve nije napričao Ivanov!
Već od prvog čina on ispaljuje takvu tiradu i to ne pred prvim koga susreće, već pred oličenom idejom Starodumom Lavovim: „Ja imam pravo da vas savetujem. Ne ženite se ni Jevrejkom, ni psihopatkinjom, ni plavom čarapom6, već birajte za sebe nešto prosečno, sivo, bez jakih boja, bez suvišnih zvukova. Uopšte, sav život gradite po šablonu. Što bleđi i monotoniji fon, to bolje. Druškane, ne ratujte sam sa hiljadama, ne borite se sa vetrenjačama, ne udarajte glavom o zid. Neka vas čuva Bog od svemogućih racionalnih ekonomija, neobičnih škola, vatrenih reči… Zatvorite se u svoju ljušturu i delajte svoje maleno Bogom dato delo… To je toplije, poštenije i zdravije“. Doktor Lavov, predstavnik svemoguće, samovlasne ideje, oseća da je njegova zapovednica uvređena u svojim moćnim pravima i da podnošenje ovakvih uvreda znači faktički se odreći njenog suvereniteta. Jer Ivanov je bio i morao ostati vazal. Kako se pokrenuo njegov jezik da savetuje, kako je on smeo podići svoj glas tamo gde je morao da sluša sa strahopoštovanjem i ćutke, i bez roptanja se povinuje?! Jer ovo je zapravo bunt! Lavov pokušava da se uspravi čitavom svojom visinom i dostojanstveno odgovori drskom buntovniku. Međutim, on ništa ne preduzima. Drhtavim, neodlučnim glasom mrmlja uobičajene reči, koje su još donedavno imale pobedničku silu. No one ne pokazuju uobičajeno dejstvo. Njihova sila je nekuda otišla. Kuda? Lavov čak i ne sme to da prizna Ivanovu. I ovo nije više ni za koga tajna. Kakve sve podlosti i gadosti nije učinio Ivanov – a Čehov se ne usteže u ovom pogledu, i u biografskom spisku njegovog junaka nalaze se svemogući prestupi, sve do skoro svesnog ubistva žene koja mu je odana – ipak njemu se, a ne Lavovu priklanja javno mnjenje.
Ivanov – duh rušenja, grubi, oštri, nemilosrdni, koji se ni pred čim ne zaustavlja. A reč „podlac“, koju mu s mučnim naporom istrže i šalje doktor, ne privija se za njega. On je nekako ispravan svojom osobenom, nikome razumljivom, ali neospornom, ako je verovati Čehovu, ispravnošću. Saša, mlado, osećajno, darovito biće, ide da mu se pokloni, mimoilazeći ravnodušno figuru Staroduma Lavova. Sva drama je na ovome izgrađena. Istina, Ivanov se pred kraj ubija – i ovo, ako hoćete, može dati formalni razlog da se misli da je konačna pobeda ipak ostala Lavovu. I Čehov je dobro učinio što je tako završio komad – ne odugovlačeći ga u beskonačnost. A doreći priču o Ivanovu nije lak posao. Čehov je potom pisao još petnaest godina, jednako dopunjujući nedorečeno, ipak je morao da prekine, ne došavši do kraja.
Onaj ko bi nameravao da upućene reči Ivanova Lavovu protumači u tom smislu da je Čehov kao Tolstoj (iz vremena pisanja „Rata i mira“) video u svakodnevnom poretku života svoj „ideal“ – pogrešno bi shvatio autora. Čehov se samo ostrvio protiv „ideje“ i govorio joj je ono što mu je padalo na pamet kao najuvredljivije. Jer šta može biti uvredljivije za ideju nego da sluša pohvalu svakodnevice?! Ali kad se ukaže slučaj, Čehov je umeo ništa manje zajedljivo da naslika svakodnevicu. Na primer, u priči „Profesor književnosti“. Profesor u potpunosti živi po receptu navedenom od Ivanova. I posao, i žena Manjusa – nije ni Jevrejka, ni psihopatkinja, ni plava čarapa – dom je ljuštura i dr., i sve ovo ne ometa Čehova da polagano i malo-pomalo nagna sirotog profesora u klopku-mišolovku i dovede ga do takvog stanja da mu ostaje samo da „padne na pod, viče i udara glavom o patos“. Kod Čehova nije bilo „ideala“, čak ideala svakidašnjice, koji je sa onakvim originalnim, neuporedivim majstorstvom opevao u svojim ranim delima grof Tolstoj. Ideal pretpostavlja potčinjenost, dobrovoljno odricanje od svojih prava na nezavisnost, slobodu i silu – a zahtevi takve vrste, čak sami njihovi nagoveštaji, pobuđivali su u Čehovu svom snagom odvratnost i omrazu za koje je samo on bio kadar.
V
Dakle, stvarni i jedini junak Čehova je beznadežni čovek. Takav čovek ne može da „čini“ ništa u životu – osim da udara glavom o kamen. Nije za čuđenje što je taj čovek nepodnošljiv za okolinu. On svuda unosi umiranje i razaranje. I sam je svestan toga, ali nema snage da se otuđi od ljudi. On svom svojom dušom pokušava da se iščupa iz takvog užasnog položaja. Više od svega njega privlače sveža, mlada, nedirnuta bića: on se nada da će uz njihovu pomoć povratiti svoje iz- gubljeno pravo na život. Uzaludna nada! Načelo rušenja se svagda pokazuje pobedničkim, i Čehovljev junak na kraju ostaje prepušten sam sebi. On ništa nema, on sve mora stvoriti sam. I evo „stvaralaštva ni iz čega“, tačnije mogućnosti stvaranja iz ničega – jedinog problema koji je kadar da zaokupi i nadahne Čehova. Kada on „ogoli“ svog junaka do kraja, kada junaku ostaje samo da udara glavom o zid, Čehov počinje da oseća nešto poput zadovoljenja, i u njegovim zgaslim očima pojavljuje se čudnovat oganj, koji se nije bez razloga učinio Mihajlovskom rđavim. Stvaranje ni iz čega! Ne zalazi li ovaj zadatak iza granica ljudskih moći i prava? Za Mihajlovskog, očigledno, nije bilo dva odgovora na ovo pitanje. A što se tiče Čehova, kada bi njemu postavili ovo pitanje u tako namerno oštroj formi – on, verovatno, ne bi umeo da odgovori na njega, iako je stalno bio suočen s njim. Moglo bi se reći, bez bojazni od greške, da ljudi koji bez kolebanja odgovaraju na njega u ovom ili onom smislu nisu mu nikada ni blizu prišli, kao i svim ostalim tzv. poslednjim pitanjima postojanja. Kolebanje je neophodni sastavni element u rasuđivanjima čoveka koga je sudba dovodila do sudbinskih zadataka.
Kako je drhtala ruka Čehovu kada je pisao zaključne redove „Dosadne priče“! Vaspitanica profesora – najbliže i najdraže mu, ali isto tako slomljeno, lišeno nade, iako još mlado biće – došla je kod njega po savet u Harkov. „– Nikolaju Stepanoviču! – govori ona, pobledevši i stežući ruke na grudima. – Nikolaju Stepanoviču! Ja dalje ne mogu tako da živim! Ne mogu! U ime Boga, recite brže, odmah: šta da radim? Govorite, šta da radim?
– Šta ja mogu da kažem? – premišljam ja. – Ništa ja ne mogu.
– Pa govorite, molim vas! – nastavlja ona, gubeći dah i dršćući celim telom. – Kunem vam se da dalje ne mogu tako da živim! Nemam snage!
Ona pada na stolicu i počinje gorko da plače. Zabacila je unazad glavu, krši ruke, udara nogama; šešir joj je pao s glave i visi na uzici, kosa se razbarušila.
– Pomozite mi, pomozite! – moli ona. – Ja ne mogu dalje!
– Ništa ja ne mogu da ti kažem, Kaća – kažem.
– Pomozite! – jeca ona, hvatajući me za ruku i celivajući je. – Pa, vi ste moj otac, moj jedini prijatelj. Pa vi ste mudri, obrazovani, dugo ste živeli! Bili ste učitelj! Onda recite: šta da radim?
– Pošteno govoreći, Kaća: ne znam…
Ja sam se zbunio, u konfuziji sam, dirnut sam njenim plačem i jedva stojim na nogama.
– Hajde, Kaća, da doručkujemo – kažem, usiljeno se osmehujući. – Dosta si plakala!
I istog časa dodajem iznemoglim glasom:
– Uskoro će me nestati, Kaća…
– Makar jednu reč, makar jednu reč! – plače ona, pružajući ruke k meni…“
Ali ta reč se nije našla kod profesora. On prebacuje razgovor na vreme, Harkov i druge nezanimljive stvari. Kaća ustaje i, ne gledajući u njega, pruža mu ruku. „Hteo bih da upitam“, završava on svoju priču: „znači, na mojoj sahrani nećeš biti?“ No, ona me ne gleda, njena ruka je hladna, kao tuđa. Ja je ćutke ispraćam do vrata… Evo, ona je izašla od mene, ide dugim hodnikom, ne okrećući se. Ona zna da ja gledam za njom i verovatno će se na zavoju okrenuti.
Ne, nije se osvrnula. Crna haljina je poslednji put promakla, izgubili se koraci. Zbogom, blago moje!“… „Ne znam“, samo ovim rečima ume odgovoriti na Kaćino pitanje umni, obrazovani, prestareli, čitavog svog života bivši učitelj Nikolaj Stepanovič! U svom ogromnom iskustvu prošlih leta ne nalazi se nijedan način, pravilo ili savet koji bi makar unekoliko odgovarao gruboj apsurdnosti novih uslova njegovog sopstvenog i Kaćinog postojanja. Kaća ne može više tako da živi, a ni on sam ne može da dalje podnese svoju odvratnu i sramnu bespomoćnost. Oni bi oboje – on star, ona mlada – hteli svom dušom da podrže jedno drugo, i oboje ne umeju ništa da smisle. Na njeno „šta da radim“ on odgovara: „ja ću uskoro nestati“, to jest takođe pitanjem; a na njegovo „ja ću uskoro nestati“ ona odgovara bezumnim ridanjem, kršenjem ruku i besmislenim ponavljanjem jednih te istih reči. Bolje je bilo ništa ne pitati, ne započinjati „duševni“, otvoreni razgovor. Međutim, oni još nisu sebi položili račun o ovom. U njihovom pređašnjem životu razgovor ih je olakšavao i otvorena priznanja zbližavala. Sada je obratno: posle ovakvog susreta ljudi više nisu u stanju da podnose jedni druge. Kaća odlazi od starog profesora, od svoga poočima i prijatelja sa saznanjem da joj je on postao tuđ. Ona se, odlazeći, čak nije ni okrenula ka njemu. Oboje su osetili da im je ostalo samo da udaraju glavom o zid. U ovom zanimanju svako deluje za svoj račun, i o utešnom jedinstvu duša više se ne može ni pomisliti.
Lav Šestov
nastaviće se
4 Prvenstveno (fr.)
5 U vekove vekova (Prim. prev.)
6 Ironičan naziv za učene žene (Prim. prev.)
