Šulc je moj Bog [Tema: Kiš]

Kiš je je­dan od naj­ve­ćih evrop­skih pi­sa­ca po­sle­rat­nog pe­ri­o­da, ali nje­go­va reputaci­ja u ze­mlja­ma en­gle­skog go­vor­nog pod­ruč­ja ni­je ona­kva ka­kvu za­slu­žu­je. Ki­šo­vo de­lo cr­pi ogrom­nu sna­gu iz po­ku­ša­ja da osvo­ji stvar­nost pre­pra­vlja­njem doku­men­tar­ne isti­ne.

U obimnoj ese­jističkoj knjizi Čas ana­to­mi­je (1978) Da­ni­lo Kiš je raz­voj krat­ke priče po­de­lio na dva raz­do­blja: pre i posle Borhesa. U tom smi­slu, po­sled­nje dve od tri Ki­šo­ve zbir­ke pri­ča ko­je je Kiš ob­ja­vio za ži­vo­ta, Grob­ni­ca za Bo­ri­sa Davidoviča (1976) i En­ci­klo­pe­di­ja mr­tvih (1983), pred­sta­vlja­ju zna­čajan do­pri­nos ovoj vr­sti pro­ze, obi­ta­va­ju­ći ne­gde iz­me­đu ma­šte i kon­kret­ne stvar­no­sti do­ku­men­ta. Baš kao što Bor­he­so­ve pri­če uspe­va­ju na uskoj gra­nici ko­ja de­li či­nje­ni­cu od fantazi­je, i Kišo­vo de­lo cr­pi ogrom­nu sna­gu iz po­ku­ša­ja da osvo­ji stvar­nost prepravlja­njem do­ku­men­tar­ne isti­ne.
Taj po­stu­pak mo­žda iz­gle­da pa­ra­dok­sal­no, ali on sa­mo svr­sta­va Ki­ša me­đu one pisce či­ja se per­cep­ci­ja stvar­no­sti, kao što je pri­me­tio Bran­ko Gor­jup, raz­li­ku­je od per­cep­ci­je „onih re­a­li­sta či­ja na­ra­tiv­na teh­ni­ka za­vi­si is­klju­či­vo od upo­tre­be mimezi­sa”. U tom smi­slu se on ne raz­li­ku­je od Džej­msa Džoj­sa, Bru­na Šul­ca ili Kaf­ke, ko­ji su znat­no uti­ca­li na nje­go­vo de­lo. Uko­li­ko je Ki­šov pro­je­kat mestimično proble­ma­tič­ni­ji od nji­ho­vih, to je zbog eks­pli­cit­no isto­rij­skih te­ma ko­je provocira, kao što su ho­lo­ka­ust ili Sta­lji­no­ve čist­ke. Či­ta­lac vo­li da zna, pi­še on, da li se „sve to do­go­di­lo” baš kao što vi opi­su­je­te, da li ste bi­lo šta iz­me­ni­li u aktuelnom to­ku do­ga­đa­ja; re­dak je či­ta­lac ko­ji zna da se „sve to” ni­je ni­ka­da dogodi­lo bi­lo gde do u sa­mom de­lu, bi­lo ono bi­o­graf­sko ili auto­bi­o­graf­sko, ro­man ili pri­ča. Me­mo­a­ri su po­sled­nji ža­nr ko­ji će pru­ži­ti ilu­zi­ju stvar­no­sti.
Grob­ni­ca za Bo­ri­sa Da­vi­do­vi­ča (u engleskom pre­vo­du Du­ške Mi­kić-Mi­čel), ci­klus pri­ča ko­je opi­su­ju ka­ko su je­zo­vi­to skon­ča­li broj­ni za­bo­ra­vlje­ni (za­pra­vo, izmišljeni) je­vrej­ski re­vo­lu­ci­o­na­ri Ko­min­ter­ne, upra­vo i ukršta fik­ci­ju i činjenice na naj­pro­vo­ka­tiv­ni­ji na­čin. Ove pri­če su kon­stru­i­sa­ne ta­ko da li­če na neo­bič­no majstor­ske pa­sa­že iz isto­rij­skih knji­ga, ili na od­lom­ke iz bi­o­graf­skih lek­si­ko­na, na tek­sto­ve pre­tr­pa­ne fu­sno­ta­ma i pri­med­ba­ma u sti­lu „ne­ki iz­vo­ri tvr­de”, „upr­kos oskud­nim po­da­ci­ma ko­je ob­ra­đu­ju naj­ra­ni­je raz­do­blje nje­go­vog ži­vo­ta”, „svedočan­stva o nje­mu su pro­tiv­reč­na”. Za­jed­no s Ki­šom, i mi se po­vi­ja­mo, poniru­ći u mrač­ne du­bi­ne sva­ke pri­če, po­ku­ša­va­ju­ći da de­ši­fru­je­mo po­je­di­no­sti. Ovo je ta­ko ube­dlji­vo iz­ve­de­no da ne tre­ba ni da nas pod­se­ća­ju, što re­če Met F. Oja, da se Kiš „za­pra­vo uop­šte i ne ogra­ni­ča­va na do­slov­nu isti­nu: sva ta me­sta, datu­me i či­nje­ni­ce on dr­ži u ma­lom pr­stu do naj­sit­ni­jih de­ta­lja, jer da­je se­bi slo­bo­du da ih, uko­li­ko mu se svi­di, i iz­mi­sli. Ali, ume­sto to­ga, on bi­ra da iz­mi­sli i sa­ma ogra­ni­če­nja s ko­ji­ma se isto­ri­ča­ri su­o­ča­va­ju: ne­pot­pu­ne pi­sa­ne iz­vo­re, pro­tiv­reč­ne is­ka­ze sve­do­ka, vi­še mo­gu­ćih tu­ma­če­nja jed­nog do­ga­đa­ja.”
Pre­pli­ću­ći stvar­no i fik­tiv­no na ova­kav na­čin, Kiš se ne po­i­gra­va nji­ma tek igre radi. Otac i mno­gi čla­no­vi po­ro­di­ce ovog pi­sca, Sr­bi­na po­lu­je­vrej­skog po­re­kla (1935, Su­bo­ti­ca), ubi­je­ni su u Aušvi­cu. Kao što je u jed­nom in­ter­vjuu iz 1985. izjavio, ve­ro­vao je da knji­žev­nost mo­ra da is­pra­vlja isto­ri­ju. „Isto­ri­ja je uop­šte­na, a knji­žev­nost je kon­kret­na. Isto­ri­ja je mnoštvo­, knji­žev­nost – in­di­vi­du­al­no. Istorija je bez strasti, bez zločina i bez obzira na brojke: šta zna­či šest mi­li­o­na mr­tvih (!) ako ne vi­di­mo jed­nog jedinog čoveka i njegovo lice, njegovo te­lo, godine i njegovu ličnu povest.” Pre ne­go što će se la­ti­ti por­tre­ti­sa­nja ho­mi­cid­ne alo­gi­ke sta­lji­ni­zma, po­za­ba­vio se ho­lo­ka­u­stom, u iz­u­zet­noj tri­lo­gi­ji ko­ju či­ne ci­klus krat­kih pri­ča Ra­ni ja­di (1969) i ro­ma­ni Ba­šta, pe­peo (1965) i Pe­šča­nik (1972), pi­sa­noj na tra­gu očarava­ju­ćih po­stu­pa­ka „mi­ti­za­ci­je stvar­no­sti” Bru­na Šul­ca. „Šulc je moj Bog”, pove­rio se Kiš Ap­daj­ku jed­nom pri­li­kom.
Me­đu­tim, Kiš ni­je bio mo­no­te­i­sta. Jed­na od ključ­nih cr­ta nje­go­vog opu­sa je utabava­nje sta­za ko­ji­ma je pret­hod­no pro­šlo mno­štvo raz­li­či­tih pi­sa­ca. U svom skora­šnjem ogle­du, „Re­miks tran­smi­si­o­nog i in­di­vi­du­al­nog”, Tom Ma­kar­ti razmatra ovaj vid „pri­ma­nja ko­ji zna­či po­dr­ža­va­nje, po­na­vlja­nje”, a sam Kiš će ustvr­di­ti da je od svih uti­ca­ja ko­ji su bi­li u op­ti­ca­ju u isto­ri­ji knji­žev­no­sti naj­vi­še vo­leo onaj „de­lom na de­lo”. Dru­gim re­či­ma, ka­ko is­ti­če Alek­san­dar He­mon, „Kiš ne po­zajm­lju­je od dru­gih pi­sa­ca, on ko­mu­ni­ci­ra s nji­ma”. Dve nje­go­ve glav­ne te­me – hva­ta­nje u ko­štac sa isto­ri­jom i oču­va­nje se­ća­nja (što je za nje­ga ta­ko­re­ći isto) – s pra­vom naj­bli­ski­je od­je­ku­ju i kod naj­ve­ćeg ko­mu­ni­ka­to­ra tog ko­va, Džej­msa Džojsa. Za Sti­ve­na De­da­lu­sa u Ulik­su, isto­ri­ja je noć­na mo­ra iz ko­je po­ku­ša­va da se iz­ba­vi, i Kiš de­li nje­go­vo ube­đe­nje da je umet­nost je­di­ni le­gi­ti­man na­čin da se to­me pri­da ne­ki smi­sao. Isto ta­ko, na Dig­ma­no­voj sa­hra­ni u Ulik­su, Le­o­pold Blum zu­ri u gro­bo­ve i su­mor­no se pi­ta mo­že­mo li se iole na­da­ti da će­mo se bez­broj­nih mr­tvih se­ća­ti du­že od, re­ci­mo, pet­na­est go­di­na. Grob­ni­ca za Bo­ri­sa Da­vi­do­vi­ča je ke­no­taf – do­slov­no, pra­zan grob – skri­ve­nih žr­tava Sta­lji­no­vih čist­ki. En­ci­klo­pe­di­ja mr­tvih (u engleskom pre­vo­du Maj­kla Hen­ri­ja Haj­ma) ta­ko­đe je isto­vet­ni pro­je­kat ko­ji se na­do­ve­zu­je po znat­no upe­ča­tlji­vi­jim me­ta­fi­zič­kim linija­ma. Kao svo­je­vr­stan od­go­vor na Blu­mo­vu ank­si­o­znost, ova pri­ča opi­su­je bor­he­sov­sko kri­lo Šved­ske kra­ljev­ske aka­de­mi­je u ko­me je po­hra­nje­na knji­ga ko­ja sa­dr­ži opise sva­kog pojedinač­nog ži­vo­ta obič­nih lju­di po­čev od 1789.
Is­pod sa­me po­vr­ši­ne Ki­šo­vog pi­sa­nja na­la­zi se te­o­ri­ja, ali je ta­kvo pi­sa­nje, kao što pri­me­ću­je Jo­sif Brod­ski, „u su­šti­ni po­e­tič­ka ope­ra­ci­ja”. Upr­kos gla­zu­ri objektivnosti ko­ju su iz­i­ski­va­le nje­go­ve po­zni­je pri­če, či­ta­lac ni­ka­da ni­je da­le­ko od de­ta­lja ko­ji pro­iz­vo­de dis­pro­por­ci­o­nal­nu ko­li­či­nu de­skrip­tiv­ne sve­tlo­sti. U „Si­mo­nu Čudotvorcu” ne­pred­vi­dlji­vost ra­no­hri­šćan­ske cr­kve pro­is­ti­če iz pred­sta­ve apo­sto­la ko­ji pro­po­ve­da­ju po se­li­ma na­sa­đe­ni na kli­ma­vim bu­ri­ći­ma. U „Ma­gij­skom kruženju ka­ra­ta”, dok ubi­ca pro­la­zi po­red bol­nič­kog por­ti­ra, „biv­šeg ko­za­ka ko­ji je, na­li­ven vot­kom i kla­te­ći se sa­svim ne­znat­no, spa­vao us­prav­no, kao u se­dlu” – nasilje sta­lji­ni­stič­ke ere ide ru­ku pod ru­ku sa onim cr­ve­ne ko­nji­ce za vre­me ra­ta izme­đu So­vjet­skog Sa­ve­za i Polj­ske, i se­že du­bo­ko u pro­šlost.
Kiš je je­dan od naj­ve­ćih evrop­skih pi­sa­ca po­sle­rat­nog pe­ri­o­da, ali nje­go­va reputacija u ze­mlja­ma en­gle­skog go­vor­nog pod­ruč­ja ni­je ona­kva ka­kvu za­slu­žu­je. Nje­go­vo de­lo po­če­lo je da bi­va po­zna­ti­je na Za­pa­du tek 1989, ka­da je pre­mi­nuo od ra­ka u Pa­ri­zu, u 54. go­di­ni, ali on sam ni­je do­ži­veo post­hum­no pri­zna­nje kao Rober­to Bo­la­njo. Kao i ovaj Či­le­a­nac, či­je de­lo ta­ko­đe ob­ra­đu­je bi­o­gra­fi­ju i istoriju, Kiš tvr­di da fik­ci­ja mo­že da do­seg­ne ni­vo isti­ne ka­kav isto­rij­sko pam­će­nje ne mo­že ni­ka­ko da do­stig­ne. Kiš je če­sto na­vo­dio stav Do­sto­jev­skog da ni­šta ni­je fan­ta­stič­ni­je od sa­me stvar­no­sti, a u svom ese­ju „Sa­ve­ti mla­dom pi­scu” (1984) poru­čio im je da ne ve­ru­ju u sta­ti­sti­ku, bro­je­ve, ni­ti u zva­nič­na sa­op­šte­nja, jer je isto­ri­ja ne­što što se ne mo­že sa­gle­da­ti go­lim okom. Dve go­di­ne ra­ni­je, u pri­či „Ju­rij Go­lec”, još je bo­lje to for­mu­li­sao, na­pi­sav­ši da ni­šta ne mo­že da op­sta­ne iz­van velike ilu­zi­je stva­ra­nja, gde ne­ma iz­gu­blje­ne ener­gi­je, a sva­ka na­pi­sa­na reč je po­put Po­sta­nja.

Kris Pauer

Prevod sa engleskog: Vesna Roganović

http://www.arhipelag.rs/arhipelag-magazin/kris-pauer-esej/