I
Posle prvog susreta sa Beketom, u Parizu, u stanu holandske književnice Jakobe van Velde, zapisao sam uzgredno, ali s dubokim uverenjem, da je Beket kao čovek, puna potvrda, čak afirmacija svoje literature. Sad, u trenutku kad se na našem jeziku pojavljuje prvi njegov roman (dosad smo ga znali samo kao dramskog pisca), čini mi se ne bih imao šta drugo da napišem. Možda tek još jednom ovo isto da ponovim, tu tvrdnju u kojoj leži sav smisao, tako poseban, koji Beketova literatura ima za mene.
Sećam ga se, malo pognutog za stolom, tog Irca, brđanina koščatog, tog čoveka od same kosti i kože, spečenog lica, ukočenog fascinantnog pogleda, ćutljivog, ali strahovito prisutnog, teškog kao zemlja, rekao bih: iskonskog, bibliskog. Kad sam tu skoro pročitao negde da je Beketov Fin de partie, ustvari moderna varijanta legende o Jobu, razumeo sam ponovo da je to biblijsko, iskonsko zaista najbitnije u Beketu, da savremenost za njega ima smisla i značenja samo kao povod za afirmaciju onoga što je duboko, staro kao zemlja, ćutljivo i tajanstveno.
Neodređen, neizvestan, on i kao pisac i kao čovek izaziva vašu pažnju, nagoni vas da ga dešifrujete, da mu nađete pravo lice. Spor u pokretu, čak skoro nepokretan, on ustvari sve vreme igra s nama jednu veliku igru, najveću koja postoji – igru žmurke. Za sve koji ga znaju, verujem, ostao je skriven. Zagonetka što ne prestaje da privlači. Tek malo osvetljen jednom velikom stonom lampom – tog prvog susreta – sa senkom na licu, bio je zagonetka. Čovek nije mogao da zna da li ga on zaista onako pažljivo sluša, kao što se čini, ili uopšte nije tu.
Najzad, da li je Beket prisutnost ili otsustvo? Da li je on samilost, strpljenje za druge, ili ironični potsmeh koji nas kažnjava a da ni sami ne znamo zašto? U svetski čuvenoj drami Čekajući Godoa, tom izvoru današnjeg avangardističkog teatra, da li Beket prikazuje očaj onih koji čekaju-ne-čekaju, ili njihovu glupost? Ko je danas toliko očajan kao ovaj pisac i, opet, ko se tako strahovito smeje kao on? Vika njegovog očaja istovremeno je i urlik jednog nezapamćenog smeha.
II
Ponekad, učinilo mi se da je jasan, strahovito konkretan, do maksimuma; a odmah zatim da je to najslojevitiji doživljaj, najkompleksnija i, zato, najapstraktnija senzacija. S njim, i to je jedina izvesnost koju vam on dozvoljava, nikada niste načisto. Da li je satiričar? Ili ipak samo metafizičar koji je prošao kroz školu Džojsa i Kafke? – O njegovim delima, brojnim, napisane su bezbrojne kritike, i skoro sve one međusobno se potiru, uvek donoseći nova, većinom dijametralno suprotna tumačenja. Izvesno je da će, dok bude postojao ovako živ interes za Beketa, ta tumačenja samo da se umnožavaju. Neke kritike, napisane povodom Moloa, koje ovde donosimo (ne treba da se zaboravi: napisane 1951, dakle pre punog objavljivanja, i trijumfa, Beketove literature) nepobitno to dokazuju. Smem li, svestan zamke, ali takođe izazvan, kao svi ostali, da kažem, makar i uvećao zbrku koju Beket izaziva svojim delima, da mi se čini da je on nesamerljiv našim dosadašnjim, uobičajenim, prihvaćenim pojmovima, kategorijama?
Čini mi se da Beket ne ostaje u svetu tih pojmova i kategorija, nego da u njemu ostaje samo prividno, a suštinski da ostvaruje jedan potpuno novi svet, novi poredak, način mišljenja i, uopšte, postojanja. Još prilikom prvog gledanja njegove igre Fin de partie, osetio sam skoro fizički snažnu i nedvosmislenu senzaciju: kako se sav taj užas, sav taj očaj vremenom transformišu u nekakav mir, skoro u neko još juče nesanjano spokojstvo – ako je to reč koja sme da se izgovori pred delom Beketa. Jer tolika suma, tolika mera očaja i užasa, tog upornog, nezaustavljivog padanja niz stepenice, padanja u bezdano ništavilo, u ne-biće, ako je neprekidno, ako je beskonačno, može li zaista da ostane užas i padanje, ili se nužno, logikom našeg duha i našeg daha, pretvara u neku svoju transcedentnu suprotnost, metamorfozira se u neki nepojmljivi, novi oblik i značenje?
Roman Moloa, objavljen 1951, taj uvod u jednu seriju romana, nadahnjuje i stimulira isti doživljaj: svekolika beda mesa i duha koju on otkriva i sugerira s nepojmljivom tačnošću i upornošću, neizbežno se, na naše oči, i uz našu potporu, pretvara u radikalno novi poredak stvari.
Tako shvatam Žan Pujonovu ideju da Moloa, istovremeno, sadrži značenje i otsustvo značenja; Beket tvrdi jednu stvar i, istovremeno, on je ne tvrdi. On kao da polazi od nekih osnovnih, datih značenja, prosto jer od nečeg mora da pođe, ali ne zato da bi se na njima zadržao, nego da bi od njih pošao dalje, da bi ih skoro odmah napustio. Zbog toga, u vezi s Beketom, nemojte mi reći, očaj, ni ništavilo ni užas, jer on sve to i jeste i nije. Njegov Moloa oseća se, ponekad, u ništavilu kao kod svoje kuće. Može li, onda, to ništavilo zaista da bude ništavilo, i govori li nam Beket, na taj način, zaista o ništavilu? Da li smo na tlu očaja iz kojeg niče, neshvatljivo začeto, čudesno cveće novog mira, nedosegnutog još spokojstva? Da li Beket usvaja naša osećanja, imena, reči, samo zato da bi nas uveo u svet novog načina osećanja, da bi nas zaveo za neki novi način življenja uopšte?
Klodelova reč, Nijedna stvar nije nekorisna jer ona služi da objasni Raj, mogla bi da se primeni, naravno u izuzetnom smislu, na posao koji obavlja Samjuel Beket, taj zakleti anti-katolik i, još više, anti-dogmatičar, taj fanatični intelektualac: njemu nijedna krpa, nijedna razlupana igračka ovog našeg sveta, još uvek neljudskog, nije suvišna jer od nje, i zahvaljujući njoj, on stvara oblike i, još više, značenja, horizonte, vazduh, ritmove svog sveta. Evo kako ostajemo dužnici ruševina. Evo kako rušeći on stvara, zaista, i to na način iskonskog stvaranja, koje je uvek bilo i sami bes. U toj tačci neizvesnosti, u toj žiži gde se stiču rušenje i stvaranje, jedan zalazak i drugi izlazak, začinje se, izgleda mi, Beketova neizvesnost, koja nas toliko angažuje i prisiljava da ga lovimo, da ga odgonetnemo.
Niko nije danas toliko racionalan kao on, niko toliko sušta svest, prokleta usamljena Paskalova trska koja misli, a opet – niko nije toliko izvan zaključka, tog prirodnog cilja, te neizbežne svrhe misli, kao sam Beket. On je filozof, jer filozofira na usta jednog Moloa, ili Hama, ili Estragona, ali on ipak nije filozof, jer je izvan zaključka i, još bitnije, jer je lišio sebe svakog sistema. Sistem mu vredi koliko i neka stvar: da bi ga se odrekao. U ime čega? Čini se: u ime neprestanog, nezaustavljivog toka, uime ahasverskog prokletstva večitih putnika.
Maks-Pol Fuše, taj oduševljeni ali i veoma oprezni interpretator Moloa, primetio je ono što ne može da promakne ni iole pažljivijem čitaocu ovog romana: da Beket užasno često (sa zaista užasavajućom upornošću!) počinje novu rečenicu sa Ali. Pa čak i sveza I, koja je od pamtiveka bila i ostala za najbrojnije sveza bratstva, nastavljanja u identitetu, u razbuktavanju već potstaknutog plamena, znači za njega, ima smisao suprotstavljanja, oznaku za novi, makar i najkratkotrajniji, trijumf anti-teze, anti-stava. Beket ja rađanje stavova koji se ruše, jedan za drugim. Jedini stav je stav apsolutnog relativizma, nezadržavanja na jednom tvrđenju, ideji, opservaciji, i valjda zbog toga on nikada ništa i ne tvrdi. Beket još nikada i nigde nije stigao; on ne prestaje da korača po nevidljivoj žici.
Zbog toga on, kao što je primećeno, ustvari i nije ništa rekao; on nije saopštavanje misli, ili ideje, on je pokušaj da se postoji, za njega jezik nije sredstvo razmene misli, nego sredstvo, ma koliko ubogo i šturo, nedovoljno, jednog novog postojanja, jednog preinačenog bitisanja. Evo pisca koga apsolutno ne možete da citirate, a da ga ne izneverite. Nađite mi koju vam drago njegovu tvrdnju, i ja ću vam suprotstaviti odmah suprotnu, anti-tvrdnju. On nije stav, ni zaključak, nego traženje i nenalaženje stava i zaključka, velika provokacija za sve koji smo osuđeni na traženje smisla, odgonetke, ključa. To je partija šaha u kojoj niko ne dobija i niko ne gubi. Beket nam ne pruža nikakvu izvesnost, što znači nikakvo smirenje, jer i najcrnja izvesnost, najmračniji filozofski sistem ipak je jedna izvesnost samim tim što je sistem. (Posle Šopenhauera čovek ipak može lepo da zaspi.) Težina kojom nas pritiska Beketova literatura ne dolazi toliko od njenih motiva, a još manje od njenih bezutešnih ideja, nego od otsustva bilo kakvih fiksiranih, prihvaćenih ideja.
III
Valjda pred sobom imamo jednu veliku gordost, izuzetnu hrabrost nekoga ko je izabrao (ili ko je, osuđen, prihvatio osudu) da ostane na vetrometini življenja, i da se ne zakloni iza bilo kakvog uspokojavajućeg, ali delimičnog, ali efemernog rešenja. Beket je sâm, u bukvalnom smislu reči, i samoća zrači iz njega, i kao čoveka i kao pisca. Teško da će on tu samoću ikada moći da probije, sem po cenu da izgubi samoga sebe.
U njegovoj usamljenosti mnogi su videli čin odricanja, a svakako je bilo i onih koji su u tome hteli da vide stav s unapred smišljenim efektom. Ali nije tačno ni jedno ni drugo: Beket je sâm (potpuno izolovan od književnog života Pariza) prosto jer je sâm i siromah čovek, onako kako je bio Job, kako je to Job još uvek, za sve nas. Pred zemljom, uostalom, pred vremenom i čovekom, može li čovek da se nađe drukčije nego kao puki siromah? Ako do današnjeg dana nije dao izjavu nijednom novinaru (odbio je, skoro užasnut, da odgovara na pitanja specijalnog dopisnika koga mu je Njujork-Tajms poslao); ako živi daleko od munjevite i otrovne svetlosti magnezijuma fotoreportera (kojima je pozirao i Klodel, na kolenima, u svojoj privatnoj kapeli) – onda je to zato što je on istinski, po nagonu, dosledan piscu Beketu u sebi. Osamljen, kad na svom malom poljskom imanju, nedaleko od Pariza, udara budakom o zemlju, kad se povija nad njom, u mukama, on je glavom Moloa pognut nad zemljom, Moloa koji ide u sretanje svojoj majci, ipak imaginarnoj, toj svetlosti i razrešenju koji nikad nisu postojali. Kao i Moloa, on je žrtva, ali ne samo žrtva, nego i profet, jer ne prestaje da sluša, pa makar nikad ništa i ne čuo. On je onaj usamljeni, besmisleni, uporni čovek koji se kroz šumu vuče i na kolenima, kao larva, ako ne može drukčije. Besmisleni, rekao sam, ali šta bi ta šuma bila bez njega? Kako bismo izdržali u ovoj šumi, kad ne bismo znali da je u njoj i on koji se stalno iskupljuje? Ne, utehu ne donose oni koji nas teše; utehu mogu da nam pruže samo oni koji su sa nama, bezutešni kao mi. Nesrećni puž-golać što ne prestaje da se miče.
Beket je Moloa, uporan i sam. Koliko je danas takvih?
Naravno, poslednji ću biografijom da proveravam istinitost, smisao i bogatstvo poetske reči, nekog teksta, umetnosti uopšte. Znam da su Pikasove slike jedno, a njegov srednjovekovni dvorac sa sto i pedeset hektara drugo, i da ove sjajne slike ne treba gledati iz perspektive tornjeva snimljenih u senzacionalnom Pari-Maču. Pa ipak, nismo li predaleko otišli u tom potpunom negiranju potrebe da se reč, koliko- toliko, potstiče, oživljava, potvrđuje – makar i u usamljenom duhu onim što joj prethodi, onim što joj sledi? U našoj glorifikaciji ostvarenja, nismo li prevideli ipak nasušnu, jer ljudsku potrebu saobražavanja, makar samo u naporu, u grču želje, našega gesta onome što mi zaista jesmo? I nije li to saobražavanje, tako užasno retko u ovom grozničavom, gladnom svetu, jedno delo za sebe, svojevrsno delo ljudskosti?
Samjuel Beket, taj ukleti ali hrabri Job, ostvaruje svakodnevno jedno takvo delo, detinjski nerazumno on brka život i literaturu. Kako se, i kada, ovo začelo u njemu? Da li je, uostalom, važno pitati se za početak jednog puta ako već putujemo?
Neuhvatljiv, nesvodljiv na motive i isključive ideje kao pisac, on je skriven i kao čovek. Njegova biografija još uvek zna samo za podatke, a sve drugo prepušta nagađanju.
To je rad, pre svega, putovanje i samoća. Ono što posebno izaziva pažnju svodi se na činjenicu: da je, kao i Džems Džojs, kao i toliki Irci, napustio Irsku da bi živeo u tuđini, izgleda nepovratno. Rođen (1906) u Dablinu, on je i studirao na Dablinskom univerzitetu (na Trinity College), od 1923 do 1928, da bi na tom istom univerzitetu bio lektor za francuski jezik, od 1930 do 1932, pošto je dve godine pre toga bio lektor engleskog jezika na čuvenoj L’École Normale Surérieure, u Parizu. Posle ove, 1932 godine, nikada nije više pokušao ponovo da živi u Irskoj, nastavljajući tako mit prokletih, raseljenih irskih pesnika. Pet godina lutao je po Evropi, živeći po hotelskim sobama Engleske, Francuske i Nemačke, da bi se 1937 definitivno nastanio u Parizu, gde i sada živi. – Drugi podatak, izvanredno značajan, ali o kome Beket još ništa bliže nije rekao, je taj: godine 1945 zamenio je engleski jezik francuskim, na kome je napisao sva novija dela, pa i roman Moloa, izuzevši svega nekoliko kraćih tekstova. Sada sam prevodi na engleski, za jednu američku kuću, romane i drame koje je napisao na francuskom jeziku. (I kaže, neka je uzgred zabeleženo, da mu je taj posao teži nego da napiše nov roman!)
Na engleskom je objavio: Whoroscope (poema, 1930). Our Exagminations (studija o Džemsu Džojsu, prvo izdanje 1929, a drugo 1939), Proust (esej, 1931), More Pricks Than Kicks (novela, 1953), Echo’s Bones (Pesme, 1936) Murphy (roman, 1938, preveden i na francuski), Watt (roman, 1945), All That Fall (radio-drama, 1957, prevedena na francuski i kod nas u zagrebačkom časopisu Republika, 1958), Krapp’s Last Tape (monodrama, 1959 igrana u Londonu, prevedena na francuski i objavljena u martovskom broju Les Lettres Nouvelles).
Na francuskom jeziku napisao je i objavio Molloy (roman, 1951), Malone meurt (Malon umire, roman, 1951 ), L’Innommable (Onaj koji se ne može imenovati, roman, 1953), En attendant Godot (Čekajući Godoa, drama, 1953), Nouvelles et textes pour rien (Novele i tekstovi za ništa, 1955) i Fin de partie (Kraj partije, drama, 1957).
Radomir KONSTANTINOVIĆ
predgovor romanu Moloa, izdanje Kosmos, Beograd 1959.
