Bioenergetika (9)
III Jezik tela
Jezik tela ili telesni jezik ima dva dela. Jedan se odnosi na znakove i izraze koji nose informacije o osobi; drugi se odnosi na verbalno izražavanje koje se odnosi na funkcionisanje tela. U ovoj glavi ću prodiskutovati o oba dela onoga što nazivamo jezik tela, počevši od drugog. Na primer, izraz „stajati na vlastitim nogama” je jezik tela. On, naravno, znači biti nezavisan i proizlazi iz našeg životnog iskustva. Kada smo bili bebe zavisili smo od drugih, oni su nas nosali i pomagali nam. Kako smo odrasli, tako smo naučili da stojimo na sopstvenim nogama i da budemo nezavisni. Mnoga takva iskustva su deo našeg svakodnevnog jezika. Možemo za nekoga da kažemo da ima „ukočen vrat” u smislu da je tvrdoglav, ili da mu se „tresu ruke” sa značenjem da je škrt i da nerado daje, ili da ima „začepljena usta”, da označimo onoga ko malo govori. Govorimo da neko nosi „breme na plećima”, neko „para nosom nebo” držeći glavu uzdignuto, ili da stoji „čvrsto na zemlji”, čime označavamo naše psihološke stavove.
Sandor Rado (Sandor Rado) je pretpostavio da jezik ima svoj koren u proprioceptivnim senzacijama — tj. osnova svih jezika, je telesni jezik. Verujem da je to valjan predlog pošto je komunikacija primarno razmena iskustva,, što je, u stvari, reakcija na situacije ili događaje. U svetu, međutim, gde ima drugih relevantnih referentnih okvira jezik će usvojiti izraze iz tih sistema.
Na primer, izraz „juri četvrtom brzinom” proizašao je iz našeg iskustva sa automobilima i ima smisao samo za one ljude koji poznaju takav sistem. Drugi primer je izraz „glava mu se isparava”, što se odnosi na operacije parnih mašina. Takvi izrazi se mogu nazvati „jezik mašina”. Ne znam koliko toga je postalo deo našeg načina govora i mišljenja. Možemo pretpostaviti da će sa vremena tehnologija uvesti u naše rečnike mnoge nove izraze koji su daleko od jezika tela. Sve mašine su na neki način produžetak ljudskog tela i funkcionišu na principima koji operišu u telu. To se lako vidi u prostim oruđima kao što su vile, koje predstavljaju produžetak ruke i prstiju, lopata, koja je produžetak ruke sa skupljenim prstima, čekić kao produžetak pesnice.
Čak i komplikovanije mašine imaju taj odnos prema telu; teleskop je produžetak očiju, kompjuter, pak, mozga. Međutim, često gubimo iz vida tu činjenicu i više pokazujemo tendenciju da mislimo o telu kao da operiše po principima mašine, nego obrnuto. Identifikujemo sebe sa mašinom, koja je u svom ograničenom funkcionisanju moćniji instrument od tela. Na kraju, vidimo telo kao mašinu i tada gubimo kontakt sa vitalnim i suptilnim aspektima tela.
Bioenergetika ne gleda na telo kao na mašinu, čak ni kao najkomplikovaniju i najlepšu ikad stvorenu mašinu. Tačno je da se neki aspekti telesnog funkcionisanja mogu porediti sa mašinom; na srce se, na primer, može gledati kao na pumpu. Izolovano iz tela, srce je pumpa ili, recimo drugačije, kada srce ne bi bilo uključeno u celokupan život tela, ono bi bilo samo pumpa.
Ali, ono je u velikoj meri uključeno i to je ono što ga čini srcem a ne pumpom. Razlika između mašine i srca jeste da mašina ima ograničenu funkciju.
Pumpa pumpa, ništa više. Srce takođe pumpa, i u toj ograničenoj operaciji funkcioniše kao mašina. Ali srce je takođe integralni deo tela i u tom aspektu svog funkcionisanja radi nešto više nego što je pumpanje krvi.
Ono služi i doprinosi životu tela. Jezik tela prepoznaje tu razliku i to je ono zbog čega je to tako značajno. Bogatstvo izraza koji u sebi sadrže reč srce pokazuje koliko su ljudima važni nemehanički aspekti srca. Navešću samo neke od njih. U izrazu „ući u srce problema” mi izjednačavamo srce sa pojmom suštine. Srce takođe označava centar ili jezgro, kao što se vidi iz izraza »pogodio si me u srce”, što pretpostavljamo da označava najdublji, najcentralniji deo ličnosti.
Svako zna da povezujemo osećanje ljubavi sa srcem.
„Pokloniti srce” znači zaljubiti se, „otvoriti srce nekome” znači saopštiti nešto značajno bez prikrivanja osobi u čiju ljubav verujemo. U ovim primerima srce se koristi uglavnom kao simbol. Ali, srce se ne povezuje samo sa osećanjima; u našem jeziku ono je organ osećanja.
Kada kažemo „skupilo mi se srce”, saopštavamo proprioceptivne senzacije koje druga osoba može da oseti u sebi, što označava ekstrem anksioznosti i razočaranja. Srce se takođe širi sa radošću i to u bukvalnom smislu, ne samo figurativno. Ako je to slučaj, da li izraz „imati slomljeno srce” označava stvarnu, fizičku traumu? Ja verujem u to, ali takođe verujem da slomljeno srce može da se zaleči. Reč „slomiti” ne znači nužno „slomiti na dva ili više delova”. To može značiti prekid, u smislu veze između srca i periferije tela.
Osećanje ljubavi ne protiče više slobodno od srca prema svetu.
Bioenergetika se interesuje za to kako čovek vlada osećanjem ljubavi. Da li je njegovo srce zatvorena, ili otvoreno? Otvoreno prema svetu, ili zatvoreno u sebe?
Njegov stav se može odrediti na osnovu izraza tela, ali da bi se to učinilo mora se razumeti jezik tela.
Srce je zatvoreno u koštanom kavezu, grudnom koš, ali taj kavez može biti čvrst ili mek, nepokretan ili osetljiv. Njegove osobine se mogu osetiti pipanjem, što se vidi po čvrstim mišićima i grudnom košu koji se ne prepušta pod blagim pritiskom. Pokretljivost grudi se može videti pri disanju. Kod velikog broja ljudi grudni koš se pri disanju ne pokreće. Kod njih su pokreti disanja pretežno dijafragmatski, ali sa slabim abdominalnim učešćem. Grudi su naduvane i održavaju se u položaju udisanja. Kod nekih ljudi sternum formira ispupčenje, kao da drži ljude podalje od srca.
Izbacivanje grudnog koša je vrsta prkosa. Ako to namerno radite, osetićete da kaže „neću te pustiti da mi priđeš”.
Primarni kanal komunikacije za srce je kroz grlo i usta. To je detetu prvi kanal, kada ono poseže svojini usnama i ustima za majčinom dojkom. Međutim, dete ne poseže samo usnama i ustima, ono poseže i svojim srcem. U poljupcu je zadržana svest o tom pokretu kao izrazu ljubavi. Ali, poljubac može biti gest ljubavi ili izražavanje ljubavi; razlika je da li je u to uključeno srce ili nije, što zavisi od toga da li je kanal za komunikaciju između srca i usta otvoren ili zatvoren. Skupljeno grlo i stegnut vrat mogu uspešno blokirati svako prolaženje osećanja. U takvim slučajevima srce je relativno izolovano, zatvoreno.
Drugi komunikacioni kanal od srca je kroz ruke i dlanove, kada se pruže da dodirnu. U tom slučaju slika ljubavi je nežan, tanan, milujući dodir majčine ruke.
Isto tako, ako je akcija izraz ljubavi, osećanje mora da pođe od srca i da protiče kroz ruke. Ruke koje istinski vole su pod visokim energetskim nabojem. Dodir takvih ruku ima svojstvo da leči. Napetost u ramenima ili zgrčenost mišića ruku mogu sprečiti proticanje osećanja kroz ruke. Napetost u ramenima se javlja kada se neko plaši da posegne za nečim ili da doživi neuspeh. Napetost malih mišića ruke je rezultat potisnutih impulsa da se uhvati ili ščepa, da se grebe ili udavi. Verujem da zbog takve tenzije nastaje reumatski artritis. U nekim slučajevima sam našao da praktikovanje vežbe opisane u prvoj glavi, gde se ruke snažno upiru jedna o drugu u hiperekstenziji, pomaže nekim ljudima da prevaziđu napade reumatičnog artritisa u rukama.
Treći kanal komunikacije od srca prema svetu je ka donjem delu tela, kroz struk i karlicu do genitalnih organa.
Seks je akt ljubavi, ah da li će to biti samo gest ili izražavanje iskrenih osećanja, opet zavisi od toga da li je u to uključeno srce. Kada je osećanje ljubavi prema partneru snažno, seksualni doživljaj ima jačinu i dostiže nivo uzbuđenja koji klimaks ili orgazam čini ekstatičnim događajem. Prethodno sam istakao da je potpun i zadovoljavajući orgazam moguć samo kada se čovek potpuno preda. U takvom slučaju se stvarno oseća lupanje srca (lupanje od radosti) u trenutku klimaksa.
Ali, taj kanal može takođe biti presečen ili zatvoren u različitim stepenima tenzija u donjem delu tela.
Seks bez osećanja je kao obrok pojeden bez apetita. Naravno, većina ljudi nešto oseća; pitanje je koliko oseća i koliko je komunikacioni kanal otvoren. Jedan od najčešćih poremećaja kod ljudi je nepovezanost gornjeg dela tela sa donjim delom. Ponekad dve polovine ne izgledaju kao da pripadaju istoj osobi. Kod nekih ljudi je gornja polovina dobro razvijena dok su karlica i noge mali i izgledaju nerazvijeno, kao da pripadaju detetu. Kod drugih je karlica puna i okrugla, ali je gornja polovina mala, uzana, kao u deteta. U svim takvim slučajevima osećanja jednog dela nisu integrisana sa osećanjima drugog. Ponekad gornja polovina tela ima čvrst, rigidan i agresivan kvalitet, dok donja polovina izgleda meka, pasivna i mazohistička. Ako postoji nepovezanost u bilo kom stepenu, prirodni pokreti disanja ne protiču slobodno kroz telo. Disanje je ili grudno, sa malim učešćem stomaka, ili dijafragmatsko, sa smanjenim pokretima grudnog koša.
Ako se kaže čoveku da savije leđa kao u tai či luku opisanom ranije, linija tela ne formira pravi luk.
Karlica je ili isturena napred ili povučena unazad, te stvara prekid u liniji i u jedinstvu tela. Nedostatak jedinstva označava da glava, srce i genitalni organi nisu integrisani.
Hronična mišićna napetost koja sprečava slobodno proticanje uzbuđenja i osećanja, nalazi se često u predelu dijafragme, u mišićima koji okružuju karlicu i u gornjem delu nogu. Oslobađajući ih kroz fizički i psihološki pristup, ljudi počinju da osećaju da su „povezani”.
To je njihova reč. Glava, srce i genitalni organi ili mišljenje, osećanja i seks nisu više odvojeni delovi ili odvojene funkcije. Seks postaje svi više i više izraz ljubavi uporedo sa većim zadovoljstvom. Bez izuzetka se prekida svako promiskuitetno ponašanje koje je prethodno postojalo. Kod žena srce ima direktnu i neposrednu vezu sa dojkama, koje reaguju erotski i glandularno na impulse koji pritiču iz srca. U seksualnom uzbuđenju bradavice postaju zasićene krvlju i ispupčene; pri dojenju žlezde izlučuju mleko. Prema tome, normalno je da je akt dojenja jedan od najjasnijih izraza majčinske ljubavi. Uzgred budi rečeno, teško je zamisliti da majčino mleko neće odgovarati detetu. Dete je začeto i razvijeno u istom polju iz koga se i mleko stvara. Međutim, pacijenti saopštavaju da su doživljavali majčino mleko kao kiselo. Mada ja uzimam takvu tvrdnju za ozbiljno, ipak ne verujem da je mleko samo po sebi bilo loše. Verovatnije je da je majka bila ogorčena i ozlojeđena što je dete suviše opterećuje — ozlojeđenost koju je dete osetilo i na to reagovalo.
Dojenje, kao i seks jeste više od fiziološke reakcije.
To je emocionalni odgovor i prema tome je takođe predmet majčinskog raspoloženja i stava. Proticanje osećanja od srca do dojki može da se suzi i smanji.
Srcu sam posvetio više prostora jer je ono glavno u svim terapijama. Ljudi dolaze na terapiju sa različitim žalbama: depresija, anksioznost, osećanje neadekvatnosti, osećanje promašenosti itd. Ali, iza svake od tih žalbi leži nedostatak radosti i zadovoljstva životom.
Danas je u modi govoriti o samorealizaciji i ljudskim potencijalima, ali takvi izrazi su bez značaja ukoliko se čovek ne upita — potencijal za šta? Ukoliko čovek želi da živi punije i bogatije, to može postići samo ako otvori svoje srce životu i ljubavi. Bez ljubavi — prema sebi samom, prema svojim bližnjima, prema prirodi i univerzumu — osoba je hladna, nedodirljiva i nehumana. Od našeg srca protiče toplina ujedinjujući nas sa svetom u kome živimo. Ta toplina je osećanje ljubavi. Cilj svih terapija je da pomognu čoveku da poveća svoje kapacitete da daje i prima ljubav — da proširuje svoje srce, a ne samo znanja.
Aleksandar Loven
Nastaviće se
