6. Avgust 2009. godine
16:00
Metallurg Stadium, Samara
Referee: Tommy Skjerven (Norway)
Krylia Sovetov (Rusija) – St’Patrics Athletics (Irska?)
3 2
Bober 41′ Bober 73′(a.g.)
Savin 53′, 57′ O’Brien 79′
Boris Martyinov je pozdravio ženu koja je ušla u pekaru i rekao:
– Komšinice, stojim vam na usluzi.
Žena ga je pogledala, stavila na pult parče papira, okrenula se i izašla. Boris Martynov je uzeo papir i pročitao sledeće riječi:
Ubiću se. Čvrsto sam to odlučila. Baciću se sa zgrade. Oprostite.
Boris Martyinov je brzo izašao ispred radnje – pogledao lijevo, desno, dolje, pravo – čak i gore, iako se stresao dok je podizao pogled ka vrhovima zgrada, i nije vidio komšinicu.
Možda se šali – pomislio je.
Možda se ne šali – pomislio je.
Zvonio mu je u tom trenutku telefon. Javio se i rekao: ne mogu sada da pričam, zvaću te poslije.
Mušterije su ulazile u pekaru ali im je Boris Martyinov rekao:
– Morate sačekati, samo da okrenem jedan telefonski broj.
– Neću da čekam, žurim na utakmicu – rekla je jedna mušterija – ovo je sramota, vi ste plaćeni da nas uslužite.
Boris Martyinov je pozvao policiju. Kada je rekao :
– Halo, da li je to policija, iako je drugi glas već rekao: policija, izvolite – svi u pekari – nervozni čovjek, baka koja dobro ne čuje, djevojaka sa žvakom, njena drugarica takođe sa žvakom, i jedan pas koji nije bio vlasništvo nikog od pomenutih, već je potpuno slučajno u pekaru zalutao – su se skamenili.
Policajac Viktor Fjodorov je bio nervozan jer će morati preko radija u autu da sluša prenos utakmice, a ne da je sa društvom gleda u kafani. Koje sranje – pomislio je Fjodorov. Kolega je vozio i zapitkivao:
– Koja je adresa?
– Da li da uključim sirenu, da brže stignemo?
Kolega je nastavio da postavlja pitanja, a Viktor je strpljivo odgovarao i nervirao se jer baš sa tim kolegom koji za svaku, pa i najmanju sitnicu pita, mora cijeli dan da provede, koji pita i takve stvari kao što je: da li u WC da idem sada ili poslije, a Viktoru Fjodorovu tačno dođe da mu kaže: ma pišaj kada god hoćeš ne moraš mene bar za to da pitaš. Viktor Fjodorov je imao taktiku, na pitanja je odgovarao pitanjima – uz zvuke sirene kaže kolegi:
– I, kakva je bila ta mala sinoć?
– Odlična, kao praćka.
– Šta ti to znači – kao praćka?
– Kao praćka. Tako se kaže.
Genadij Vorošilov je, čekajući da na TV-u počne prenos utakmice, pogledao kroz prozor i zenice su mu se raširile. Na zgradi prekoputa, na ivici simsa, stajala je žena i gledala u dubinu. Genadij Vorošilov je tri puta morao da uzvikne ime svoje supruge da bi se ona pojavila.
– Pogledaj – rekao je.
– Da uzmem foto aparat?
Genadij je pogledao svoju suprugu i rekao:
– Ti si blesava, kakav fotoaparat. Kako da joj pomognemo?
Genadij je mahnuo rukom ka ženi ali ga ona nije vidjela, samo je gledala dolje, u dubinu. Nije smio da vikne, pomislio je – ako je uznemirim može da se desi da padne. Žena je zurila, sada ne u dubinu, nego gore u oblake, i Genadij Vorošilov nije smio ništa da uradi da ne poremeti njen mir. Možda sada odozgo vidi i odsjaj Volge, i nebo i jato ptica i možda ako on vikne možda se uplaši i napravi taj konačni korak koji donosi kraj.
Ćutao je. Supruga je rekla:
– Idem ja ipak po fotoaparat.
Sa ulice se čula policijska sirena.
Hej, možeš da kažeš, i da ubiješ nekoga. Hej, možeš da kažeš i da poletiš visoko u nebo, u trenutku svijet da vidiš kako ga nikada ranije nijesi vidio. Pođite ulicom i namjerno zagledajte lica, nema veze što će ljudi biti uznemireni, što će vam neka žena podviknuti da ste nepristojni. Pođite ulicom i pogledajte ljudima u lica i usudite se da pomislite da će sve te čeone kosti biti jednog dana, jednog određenog dana, tako drugačije, tako različite…Sve te čeone kosti, sve te klavikule, femuri, lopatice, ramenjače, skalpule, mandible, craniusi, tibie, fibule, phalangesi, tarsalsi…Ah, i prodavac, i žena koja gleda rijeku i ona koja je pošla po fotoaparat, i taj čovjek koji ne zna da li da mahne ili ne, i da, i policajci, svi bi mi rekli jedno – da pričam gluposti, da ih ostavim na miru, da im je dosta sadašnjih nevolja i da ne moraju da razmišljaju o budućim…I u pravu su, potpuno su u pravu…Ali ipak, o jednoj jedinoj klavikuli toliko bih mogao riječi napisati, riječi punih ljubavi, da ne bi bilo papira, niti hard diska, da sve te riječi primi…
Iz knjige 52 kratke priče o evropskom fudbalu
