Na Tibetu ima mnogo majstora, i to nije teško. Tibet je najprosvetljenija zemlja; ostala je takva do danas. To neće biti u budućnosti, zahvaljujući Maou. On je uništio čitav suptilni obrazac koji je Tibet stvorio. Cela zemlja bila je manastir. U drugim zemljama postoje manastiri; Tibet je postojao u manastiru.
Pravilo je da iz svake familije jedna osoba mora da preuzme sannyas, da postane lama, a to pravilo je tako načinjeno da su najmanje pet stotina majstora uvek dostupna. Kada se pet stotina majstora sastanu na Kailašu u ponoć – u dvanaest sati – Buda je opet vidljiv.
Spustio se u vreme i prostor.
On je vodič; svaki majstor nastavlja da vodi. Jednom kada ste blizu majstora, ne blizu učitelja, vi možete imati poverenje. Čak i ako ne postignete prosvetljenje u ovom životu, imaćete neprekidno suptilno vođenje – čak i ako ne shvatite da ste vođeni.
Mnogi učenici Gurđijeva su dolazili kod mene. Oni su morali doći jer ih je Gurđijev bacao prema meni. Ne postoji niko drugi, Gurđijev ih može baciti ili odgurnuti. To je nesreća.
Ali je tako – sada ne postoji nijedan majstor u Gurđijevom sistemu, tako da on ne može načiniti kontakt. Mnogi njegovi učenici dolaze pre ili kasnije, i oni nisu svesni jer ne mogu razumeti šta se događa. Oni misle da je to samo slučajno.
Ako majstor postoji na određenoj stazi u vremenu i prostoru, izvorni majstor može nastaviti da šalje instrukcije. Na taj način religije su uvek ostajale žive. Jednom kada se lanac prekine, religija postaje mrtva. Na primer, religija đaina je prekinuta jer ni jedan jedini majstor ne postoji preko koga bi Mahavira nastavio da šalje nove instrukcije. Jer u svakom dobu stvari se menjaju; um se menja, tehnike su se promenile, učenja su se promenila, metode moraju biti pronađene, nove stvari moraju biti dodate, stare stvari moraju biti izbrisane.
Svakom dobu je potrebno mnogo rada.
Ako majstor postoji na određenoj stazi, onda izvorni majstor, koji je sada Bog, može nastaviti rad. Ali ako majstor nije ovde na zemlji, onda je lanac prekinut i religija postaje mrtva. To se dešavalo mnogo puta.
Na primer, Isus nikada nije nameravao da stvori novu religiju; nikada nije razmišljao o tome. Bio je Jevrejin, primio je direktna uputstva od jevrejskih majstora koji su postali bogovi. Ali Jevreji nisu slušali nova uputstva. Oni bi rekli: “To nije zapisano u spisima. O čemu ti pričaš?” U spisima je zapisano da, ako vas neko pogodi kamenom, vi na njega bacite kamen; oko za oko, život za život. A Isus je počeo da govori da volite neprijatelja svog – i ako vas on udari po jednom obrazu, okrenite mu i drugi.
To nije zapisano u jevrejskim spisima, ali je novo uputstvo jer se doba promenilo. To je nova metoda koju je trebalo sprovoditi, a Isus ju je primio direktno od bogova – od bogova u Patanjđalijevom smislu: od starih proroka. Ali to nije bilo zapisano u spisima. Jevreji su ga ubili ne znajući šta su uradili. Zato je Isus rekao u poslednjem trenutku kada je bio na krstu:
“Bože, oprosti im, jer ne znaju šta rade. Oni izvršavaju samoubistvo. Oni ubijaju sebe, jer prekidaju vezu sa svojim vlastitim majstorima.”
I to se dogodilo. Ubistvo Isusa je postalo najveća nesreća za Jevreje, i već dve hiljade godina oni pate jer nemaju kontakt. Oni žive sa spisima; oni su ljudi koji su najviše orijentisani na spise u svetu. Talmud, Tora – oni žive sa spisima i kad god je načinjen napor iz višeg izvora izvan vremena i prostora, oni nisu slušali.
To se dogodilo mnogo puta. Tako je rođena nova religija. Nepotrebno – nije bilo potrebe! Ali stari ljudi nisu slušali. Oni su rekli: “Gde je to zapisano?” To nije zapisano. To je nova instrukcija, novi spis. I ako ne slušate, onda će taj novi spis, nove instrukcije postati nova religija. I vidite, uvek nova religija izgleda snažnija od stare. Zato što ima poslednje instrukcije, može više pomoći ljudima.
Jevreji su ostali isti. Hrišćani su se raširili na pola sveta; sada je polovina sveta hrišćanska. Đaini su ostali u Indiji, vrlo neznatna manjina jer i oni nisu želeli slušati. Oni nemaju nijednog živog majstora. Imaju mnogo sadhua, monaha – mnogo, jer oni mogu to priuštiti – oni su bogata zajednica – ali nemaju nijednog živog majstora. Nikakve instrukcije ne mogu im biti date kroz više izvore. Ovo je bilo jedno od najvećih otkrića Teozofa u Indiji – u ovom dobu, svuda u svetu – da majstori neprekidno nastavljaju da podučavaju. Patanjđali kaže da je ovo treća kategorija majstora: majstor majstora. To je ono što kod njega znači reč Bog.
Budući da je izvan ograničenja vremena, on je majstor majstora.
Šta je vreme i kako čovek odlazi izvan vremena? Pokušajte da razumete. Vreme je želja, jer za želju potrebno je vreme. Vreme je tvorevina želje. Ako nemate vreme, kako možete želeti? Ne postoji prostor za kretanje želje. Želji je potrebna budućnost. Zbog toga se ljudi koji žive s milionima želja boje smrti. Zašto se boje smrti? Jer smrt odmah preseca vreme. Više nema vremena, vi imate milione želja, a sada dolazi smrt.
Smrt znači da sada više nema budućnosti; smrt znači da sada više nema vremena. Sat može nastaviti da otkucava, ali vi nećete “kucati”. Želji treba vreme da se ispuni – budućnost.
Vi ne možete želeti u sadašnjosti; ne postoji želja u sadašnjosti. Možete li želeti išta u sadašnjosti? Kako ćete želeti to? Jer ako poželite odmah je budućnost ušla. Sutra je došlo u sledećem trenutku. Kako sada i ovde možete želeti, u ovom trenutku?
Želja je nemoguća bez vremena – vreme je takođe nemoguće bez želje – oni se uvek javljaju zajedno, kao dva aspekta istog novčića. Kada čovek postane beželjan, on postaje bezvremen. Budućnost se zaustavlja, prošlost se zaustavlja. Samo sadašnjost je tu. Kada se želja zaustavi to je slično kao kada sat nastavlja da otkucava a kazaljke su uklonjene. Upravo zamislite sat koji nastavlja da otkucava, a nema kazaljki, tako da ne možete reći koliko je sati.
Čovek bez želja je kao časovnik koji otkucava bez kazaljki. To je stanje Bude. U telu, on živi, časovnik nastavlja da otkucava, jer telo ima svoj vlastiti biološki proces koji se nastavlja. Ono će biti gladno, ono će tražiti hranu. Ono će biti žedno i tražiće da pije. Osetiće pospanost i otići će da spava. Telo će imati potrebe, zato ono otkucava. Ali unutarnje biće nema vreme; časovnik je bez kazaljki.
Zbog tela vi ste usidreni u svetu – u svetu vremena. Vaše telo ima težinu, a zbog te težine gravitacija još deluje na vas. Kada je telo ostavljeno, kada Buda ostavi telo, onda se otkucavanje sámo zaustavlja. Onda je on čista svest: nema tela, nema gladi, nema zasićenosti; nema tela, nema žeđi; nema tela, onda nema potreba.
Zapamtite ovo – želja i potreba – ove dve reči. Želja je od uma; potreba je od tela. Želja i potreba, onda ste vi sat sa kazaljkama. Kada postoji samo potreba, a nema želje, onda ste vi sat bez kazaljki, a kada se potreba takođe ostavi, otišli ste izvan vremena. To je večnost; izvan vremena je večnost.
Na primer: ako ne gledam u sat – i ako moram da gledam neprekidno celog dana – ako ne gledam u sat, ja ne znam koje je vreme. Čak i ako sam video pre pet minuta, opet moram pogledati jer ne znam tačno, jer sada – unutra nema vremena – samo telo otkucava.
Svesnost nema vreme. Vreme se stvara kada svest želi nešto: odmah se vreme stvara.
U egzistenciji ne postoji vreme. Ako čovek nije na zemlji, vreme će iščeznuti odmah. Drveće otkucava, kamenje otkucava. Sunce će se dići i mesec će zaći, i sve će se nastaviti kako jeste, ali neće biti vremena jer vreme ne dolazi sa sadašnjošću, ono dolazi sećanjem na prošlost I zamišljanjem budućnosti.
Osho
