Rasprava o svakodnevnom životu za dobro mlade generacije – Uvod
Raoul Vaneigem
1967.
(Odlomak)
Uvod
Nije mi namera da ovde izloženo stvarno iskustvo učinim razumljivim onima koji nisu zainteresovani da ga prožive. Ali, verujem da će to iskustvo biti izgubljeno – i ponovo pronađeno – u opštoj promeni svesti, kao što sam uveren da će uslovi u kojima danas živimo jednog dana biti samo sećanje.
Svet treba iznova stvoriti, a ne samo preurediti. Svi nesuđeni reformatori to ne mogu sprečiti. Ako ti eksperti ne razumeju šta govorim, utoliko bolje; meni sigurno nije na kraj pameti da pokušavam da shvatim njih.
Kada je reč o ostalim čitaocima, molim ih za razumevanje, sa skromnošću koju, nadam se, nije teško uočiti. Voleo bih da ova knjiga bude pristupačna duhovima neupućenim u ideološki žargon. Nadam se da sam u tome makar delimično uspeo. Jednog dana, iz ove zbrke izroniće formulacije sposobne da ospu nasumičnu paljbu po našim neprijateljima. Do tada, pustimo neke rečenice, uhvaćene tu i tamo, da deluju. Put jednostavnosti najteži je od svih; zato je možda bolje da se neka opšta mesta ovde i ne razdvajaju od svojih zamršenih korena, koji se mogu presaditi i u neko drugo tle i tamo opet uzgajati, za naše dobro.
Nikada nisam tvrdio kako imam da kažem nešto novo; ne pokušavam da na tržište kulture izbacim neki novitet. Najsitnije podešavanje onoga što je bitno može imati mnogo veći značaj od stotina uzastopnih poboljšanja. Jedino što je ovde novo jeste smer te struje koja ta opšta mesta nosi sa sobom. Sve je rečeno još od vremena kada su ljudi naučili da čitaju Lotreamona, a ipak je od toga malo ko imao koristi. Pošto je svo naše znanje u osnovi banalno, one može imati neku vrednost samo za duhove koji nisu takvi.
Moderni svet mora da nauči ono što već zna, da postane ono što već jeste, kroz veliki progon svih prepreka, kroz praksu. Opštim mestima možemo umaći samo ako baratamo njima, ako ih kontrolišemo, ugrađujemo u svoje snove ili prepuštamo slobodnoj igri naše subjektivnosti. Svestan sam da sam toj subjektivnosti u ovoj knjizi dao sav mogući prostor; ali, neka mi niko ne zameri zbog toga, ako prethodno ne razmorti u kojoj meri objektivne mogućnosti ovog sveta svakodnevno doprinose ciljevima te subjektivnosti. Sve počinje od subjektivnosti, ali ništa se tu ne završava. Danas manje nego ikad.
Borba između subjektivnosti i svega što je ugrožava sada se širi i na teren stare klasne borbe. Ona je oživljava i čini još ogorčenijom. Želja da se živi je politička odluka. Ko želi svet koji nam garantuje da nećemo umreti od gladi, ali po cenu umiranja od dosade?
Čovek preživljavanja je čovek ukorenjen u mašineriji hijerarhijske vlasti, uhvaćen u mrežu uslovljavanja, u haos represivnih tehnika, čiji poredak samo čeka na svoje isprogramirane eksperte da ga pažljivo isprogramiraju.
Ali, čovek preživljavanja je i celovito biće, čovek apsolutnog odbijanja. Ne prođe ni čas, a da svako od nas ne oseti, na svakom nivou stvarnosti, protivrečnost između potlačenosti i slobode; tako svako od nas biva uhvaćen i čudno iskrivljen između dve sukobljene perspektive: perspektive vlasti i perspektive prevazilaženja. Zato na dva dela ove knjige, koji se bave tim perspektivama, ne treba gledati odvojeno. Naprotiv, čitalac bi trebalo da ih shvati kao istovremene; opis negativnog naglašava pozitivni projekat, dok pozitivni projekat potvrđuje ono što je negativno. Idealno, knjiga ne bi imala nikakav redosled, a na čitaocu bi bilo da pronađe sopstveni.
Moji nedostaci kao pisca odraziće se i na čitaoca – kao na čitaoca, i još više, kao na ljudsko biće.
Ako element dosade, koju sam osetio tokom pisanja, naiđe na odjek kod čitaoca, biće to još jedan dokaz našeg neuspeha u pokušaju da živimo. Što se ostalog tiče, neka težina ovog trenutka posluži kao opravdanje za težinu tona. Levitacija je uvek ili ispred ili s one strane reči. U ovom slučaju, ironija je u tome da to nikada ne gubimo iz vida.
Ovo delo je deo subverzivnog strujanja, čiju poslednju reč još nismo čuli. Ono je jedan od doprinosa obnovi međunarodnog revolucionarnog pokreta. Njegov značaj ne bi trebalo da promakne nikome; u svakom slučaju, kao što će vreme pokazati, niko neće umaći njegovim posledicama.
Raoul Vaneigem
Nastaviće se
