23. Jul 2009. godine
19:30
RheinparkStadion, Vaduz
Referee: DraženkoKovačić (Croatia)
Vaduz(Lihtenštajn) – Falkirk(Škotska)
2 0
Noll 24′,
Burgenier 105′
– Znaš li ti da je on fudbaler? Znaš li šta će tata reći? – rekla joj je sestra.
– Nije fudbaler, nego pisac, a fudbal igra onako – rekla je Ana Bader.
– Pisac koji ništa nije objavio.
– Objaviće.
– A da, sigurno, osvojiće sve nagrade i otac će biti oduševljen. Znaš šta otac misli i o piscima i o fudbalu?
…
– Znaš li?
…
– Jeste li spavali?
– Baš ću da ti kažem.
– Ja bih tebi rekla.
– Nisam ja ti.
– Ne mogu da shvatim, uopšte da si toliko lud za fudbalom – rekao je Franz Bader prijatelju.
– Potpuno je nenormalno dagledamo te budale kako trče za loptom. Zamisli, novinari su izračunali da neki tip u Engleskoj prima u sekundi stotinu eura! A da nema budala kao što si ti, to se ne bi moglo desiti. I onda svi vi meni pričate, kritikujete, kako iskorištavam radnu snagu, zapošljavam imigrante, samo mislim na profit. A ti svojim učestvovanjem u tim fudbalskim stvarima pomažeš da se milioni eura koje, eto, možeš dati svojim imigrantima, gladnima u Africi, gdje god, daju nekim anonimusima, tipovima bez dvije u glavi koji jedino što umiju, umiju da udaraju loptu. Strašno.
– Ne shvataš fudbal uopšte, to je filozofija koju nikada nećeš savladati..uostalom kad si ti mogao neku filozofiju da svariš…praktičan, neproblematičan, sve na svom mjestu, sve po pravilima, pih. I to ti je neki život.
– Jeste život.
– A zamisli da ti na primjer ćerka kaže – evo tata, zaljubila sam se u fudbalera i hoću da budem njegova žena.
– To spada u domen nevjerovatnog.
– Zašto bi – današnje generacije..
– Gdje bi moja ćerka mogla da upozna fudbalera? Na konzervatorijumu violine? Gdje drugo? Pojma nemaš.
– Ma da, a ti si ono, pravi borac za pravdu. Samo razmisli od čega živiš. Varaš ljude.
Franz Bader je gledao kroz prozor kafea ali je osjećao pogled prijatelja, pogled ispunjen mržnjom.
Dennis Noll je sjedio u svlačionici nakon tuširanja. Pobijedili su, ali je opet na terenu, kada je šutnuo loptu visoko iznad gola, pomislio da je sve što radi besmisleno i da mora nešto da promijeni.
– Idemo li? – pitao ga je saigrač.
– Ne danas – rekao je – moram nešto da obavim. Dennis Noll se spremio i izašao na ulicu. Kada je ušao u auto, pozvao je, zvonilo je do kraja, uključila se sekretarica. Dennis je rekao:
– Odlazim iz ovog grada, besmisleno je, idem u Pariz, još večeras, samo se tebi javljam da razmisliš, hoćeš li sa mnom. Idem. Toliko njih je propalo, toliko njih je uspjelo. Idem, pa šta bude. Ako hoćeš sa mnom budi na stanici u osam. Eto..
Spustio je mobilni, startovao motor.
Ne kuni se ni u šta, ni u šta ne kuni se. A ako pomisliš da treba da odeš idi idi idi, ne razmišljaj, idi pati muči se jebi ga, šta drugo, onda ne kukaj ako ostaneš već uključi TV i gledaj serije i rialiti šoue, i pamti imena fudbalera, ah, a šta radiš inače, ne zajebavaj, nekom je super, pa šta gledam seriju, gledam fudbal, kladim se i dobro mi je, šta bi ti da patim, nijesi normalan neću dapatim, a onda ne kukaj, e pa neću da patim, a hoću da kukam i tako dalje, svi kao nešto čekaju, čekaju da se nešto desi, a ne dešava se ništa, apsolutno ništa, i evo sad šta će tata reći kada vidi da jedne od bliznakinja nema (a koje, a koje, može li sa sigurnošću, otac je, da kaže koje?) – pitanje – kakav fudbaler i psovka upućena prijatelju i tata će biti već prah odavno, godine će proći, kada taj fudbaler bude pisao Nobelovom komitetu da odbija nagradu, jer se ne slaže sa svim licemjerjima u kojima se ovaj, naš, šta ćemo, svijet, guši.
Iz knjige 52 kratke priče o evropskom fudbalu
