Orfej (2)
Orfika je brahmansko posvećivanje, ono u šta uvodi jeste svet kao image pure, slika bez mrlje i transparentna i čista. Kristalu broja u ovom svetu najbliža je hindu baština. Jedva ponešto iz modernog sveta, nekoliko dela Baha i Betovena, nekoliko apstraktnih slika (Kandinski, Mondrijan), nekoliko pesama (Malarme, Giljen). Na istoku jantra. Orfika je jedna vrsta paravidje, odnosno iz nadljudskog izvora zahvaćeno znanje o kanonu života i sveta i vremena. Kanon je onaj red koji se ne može razoriti, a takav pokušaj se ne dotiče sveta, ali ako čovek hoće da ga razori, kobno je po njega, pokušaj razaranja uzvraća mu udarac, njegovo bivstvo se pretvara u nezakonito, moralno se sunovraćuje, a duhom propada, razum mu se zamrači i tone u bedu. Kada god čovek ili čovečanstvo prestupi pravila ovog jedinog sistema, neumrljana čistota se ne zamuti u stvarnosti, nego u čoveku. U poslednje vreme toliko smo se navikli na ovu opustošenu sliku da se veruje kako je svet uvek bio ovakva image confuse kakvog ga danas vide nezakonita nauka, nezakonita umetnost, nezakonito društvo. Kanon znači jedini sistem. Hindusi nazivaju kalijuga, tamno razdoblje, orfičari gvozdeno doba ono vreme kada se svet za čoveka a i on sam pomrači, i gde se još u postojanju poremete najčistiji i broj i duša.
Moderni svet je ovakav image confuse, bilo da se pogledaju prirodne nauke, bilo muzika, bilo matematika, logika, društvo, slikarstvo ili filozofija koja je najviša muzika, megiste musike. Postoje orfičke egzistencije koje u sebi i svojim delima čuvaju nezamrljanu sliku, nema ih mnogo, dva-tri pesnika, slikara, vajara koji možda više slučajno i srećom vide zakone kanona. Postoji i nekoliko mislilaca, možda tek dvojica, Panvic i Kasner, koji su po svom biću i viđenju orfičari. Panvic je jedini koji je u modernom dobu s jasnoćom, koja seže do korena bića, video i razložio orfički poredak sveta ili u njegovom jeziku poredak sveta muza. Panvica nisu zbunile prirodne nauke, niti moderna umetnost, niti filozofija, čak jedva i Niče, i izgradio je sistem koji je u Orfejevom svetu jedini psüchopompos. Jedina zamagljenost Kasnera (ne može se tačno odrediti, da li zbog tehnike predstavljanja ili karaktera viđenja) jeste što povlači suštinsku graničnu liniju između brojke i lica, koja razdvaja arhaički svet identiteta i moderni svet ličnosti, i tako razara jedinstvo. Kasner je uveren da image pure ne postoji bez image confuse, i jedno je drugom pozadina i smisao i senka i misterija. Za Kasnera su svet stvaranja i iskupljenja dva sveta.
Drugi stepenik brahmanskog posvećenja je sudbina duše u svetu i to bi se moglo nazvati padom âme pure i njenim kaljanjem, zatim preokretom (metanoia) i očišćenjem (katharzis) i povratkom u izvorno neumrljano i čisto stanje. Veći deo Orfejevog dela bavi se sudbinom duše.
Na početku početka kada je duša iz tame nepostojanja (nüx) preko praga stvaranja stupila u svet i otelotvorila se, sledila je zakon svog života, jer otelovljenje nije značilo pad. Neobično je što Orfej reč hülé, koja se kasnije prevodila kao gruba i teška materija, koristi u sasvim drugom značenju. Hülé je neverovatno bogato nijansiran pojam telesnog, na čijem je gornjem stepenu nektar, nebeska i božanska materija. Iranski haoma, hinduski sôma, hebrejski manna. U zlatnom dobu čovek je živeo u ovakvom nektarskom telu, u najplemenitijoj i najčistijoj materiji. To je matière pure koja odgovara âme pure, telo bez mrlje i materija bez mrlje. Povijanjem vremena, međutim, materija je postajala sve teža i gušča, a otelovljenje je za dušu bivalo sve više kazna. U zlatnom dobu nije bilo potreba za takvim ljudima koji znaju put očišćenja. Svi su od početka bili čisti. Što je čovečanstvo dublje ulazilo u gvozdeno doba, u tamu, sve su veći značaj dobijala bića koja su učila oslobađanje. Suština duše je brojka, živa brojka koja samu sebe pokreće. To je živa brojka koja o svetu i sebi čuva čistu sliku bez mrlje, jer se našla u sve besmislenijem haotičnom kruženju (küklos geneseós), koje se na hindu naziva samsara. Duša može samo na samu sebe da računa, na duh koji je u njoj, na vatru poznanja (pneuma noéton pür). Ako čovek sačeka da život iz njega iščili i nečist stupi u drugi svet, mora da se vrati, a sve dotle mora iznova da se otelovljuje dok se ne probudi. Jer posle smrti Momos, Tužilac, u Hadu ne zna za milost i progoni nazad u samsaru. Samo poznanje oslobađa. Dnjána moksa, kao što se kaže u Indiji. Duša mora da prođe kroz katarzu. Mora da se spusti u podzemlje po sopstvenu dušu, kao što se Orfej spustio po Euridikinu, po polovinu svoje duše utonule u tešku i tamnu materiju. To je suština orfičkih misterija. Onaj ko sopstvenu dušu oslobodi ispod vlasti Hada, ko sile noći, mraka, greha, kala pobedi strasnim htenjem svetlosti, taj može biti pogodan da i druge zabludele izvede na put svetlosti.
A ko je Phanes, nadzemno božanstvo, preporođeno u znaku Svetlosti, taj se još može osloboditi u ljudskom telu i životu (kao u Indiji dživan—mukta). Ko pak to ne postiže, a čistotu je ostvario, posle smrti, kao što uči i Vedanta, naći će se na Mesecu među čistim dušama. Mesec je simbol raja za spasene.
Najteže je shvatiti da čovek treba da operiše s takvom metafizičkom koncepcijom broja u koju mogu da stanu nauka o društvu i psihologija i moral. S muzikom i igrom, s umetnostima i fizikom nema teškoća. Svako će smesta uvideti da u ovim krugovima vlada brojka, odnosno kanon, jedini sistem. Mesta za anarhiju nema. Kosmologija se lako može aritmologizovati. Antropologija teže. Teže je shvatanje teorije brojeva morala, društva. Teže je zato što ovde već treba raditi više operacije teorije brojeva. Verovatno da je osnovni broj duše sedam. Brojka pokreta. A verovatno da je osnovni broj društva četiri. Četvorka je za orfičare bila brojka istine, drugom prilikom su rekli da je četvorka matični broj. Aritmologija zapravo znači naći osnovni kvalitet brojke. Postoji jedno jedinstvo, dvojno, trojno, četvorno jedinstvo. Četvorno je poslednje. Pet je već previše. Četvorno je jedinstvo čovečanstva. Unutar četvornog postoje dva para suprotnosti, materija i duh, individua i zajednica. To su oni zadaci koje mora da reši čovek koji živi u zajednici. Ima onih koji četvorku dovode u vezu sa četiri kaste baštine. Otuda postoje četiri razdoblja, zlatno, srebrno, bakarno i gvozdeno doba. Ona odgovaraju duhovnoj, viteškoj, ekonomskoj i robovskoj kasti. Matematička struktura stvari, kaže jedan moderni mislilac, to je ona forma kojom možemo obuhvatiti oblik i pokret sila u prekomernoj anarhiji i razumeti ih. Treba dodati da čovek ume da ostvari jedini sistem. Priroda ne pravi skokove, ali se ona ni ne kreće neprekidno. Priroda čini aritmologijske pokrete i oni ponajviše nalikuju igri. Igra je i skok, i tok, jer je istovremeno i ritmična i geometrična.
Ništa nije igrolikije od pokreta kako se pupoljak otvara, raste list ili cvet. Ništa nije igrolikije od pokreta kristalizacije minerala. Igra talasa okeana. Igra sunčevih zraka namreškanom vodenom površinom. Disciplina i moral igre. To je u njoj red i pravilo i kanon. Jer sve što je tačno ima moć nad neredom. Jaoj vremenu kada je nered jači od reda. Red, onaj koji ostvaruje stvari, red koji nije mehanički, nego igrolik, kao što ni pokret duše nikada nije mehanički, nego ritmičan. Zima i leto, desno i levo, gore i dole, dan i noć.
Onaj ko stvara državu njemu je kanon suštinski drugačiji, nego onome ko gradi crkvu. Vođenje države uvek je ličilo na onu muzičku delatnost kojom se bavi dirigent na čelu orkestra ili hora. Partitura je jedini sistem. Vođenje države je propalo u onom trenutku kada dirigent nije dirigovao jedini sistem, nego svoju samovolju. U tom trenutku su se raspolutili politika i moral. Ili, što je isto, dirigent je izdao kanon. Počev od tog vremena voditi državu znači na račun naroda gomilati nemoralne nestašluke, prepredeno lagati, izvrtati džepove građana, a za one koji protiv svega toga protestuju graditi ogromne zatvore. Politika se pretvara u jedno poglavlje kriminalistike. To je otvoreno poricanje jedinog sistema. Voditi državu isto je takva delatnost muza kao pisati pesmu ili muziku. Isto je takva orfika kao geometrija i pozorište. Svet je slep bez muza, kaže Pindar. Voditi državu znači realizovati istinu. Jedinstvo istine i vlasti je osnova zajedničkog života. Veliki je onaj čovek koji istini pribavi važnost, kaže se u Kini, jer istina bez moći nema važnosti, ali vlast bez istine nema svetlosti. I dalje: Misliš da se zbog svetlosti velikan mora pretrgnuti od posla? Ne treba ni da se podigne s počivaljke. U svetu postoji red, i ako se red poremeti, to je greška moćnika. Najviši moral nije aktivan, i u svetu sve dolazi na svoje mesto, kao što ni najviša muzika nema glasa i svi žive u miru.
Shvatio sam. Na velikom putu nema nikakve zagonetke. Delovanje neba je biti dobar, delovanje zemlje je izobilje, delovanje čoveka je red.
Svima je nužna samo jedna jedina stvar, istinski živeti.
Bezbolno sjedinjavanje najrazličitijih veza, to je suština muzike. Pravedno i jednostavno živeti, to je suština morala.
Poslednja faza mračnog razdoblja započela je kada su se politika i moral razdvojili, ili, što je isto, kada je vlast ostala bez pravde. Od tada vlast ne želi narodu dobro. Macht ist bose, kako kaže Burkhart, vlast je zla. Više ne deluje po jedinom sistemu, nije u znaku drevne slike sveta bez mrlje i nije geometrijska, nego mutna, samovoljna, nepravilna i ukaljana, nije više od muza, dakle slepa je, nepravedna, zbog toga mora da izaziva razdor i nesreću i mržnju.
Estetička egzistencija nije neizostavno suprotnost ili niži stepen orfike. Kjerkegor o estetičkom stadijumu govori kao o duhovnoj maloletnosti koja prethodi moralnom i religioznom stadijumu. Kod normalnog čoveka završava se najkasnije u tridesetoj. Estetička egzistencija je neženja, nije muž jedne žene, nego se udvara svima, Don Žuan, zavodnik, pomodar koji se užasava običnog, i ni u čemu ne ide do kraja, ne treba mu čaša, samo kapljica, ne jede, samo lizne. Ne smemo ga pobrkati sa svakodnevnim čovekom koji ne zna ništa drugo do da zadovoljava svoje zoološke instinkte. Estetičar je čovek sa zahtevima, a što je korumpiraniji, sve je pretenciozniji. Neozbiljnost je kod njega estetički valer, jer bi voleo ako je život igra da je on virtuoz igre. Zbog toga je dendi i erotičan, gurman i anarhista, neusiljen i svesno nemoralan. Zapravo je pohlepan, ali se samo oblizuje, to je u njemu askeza. To je otmenost. Po pravilu skuplja porcelan, ćilime ili bronzu, ali je svakako bibliofil, samom sebi laska da ima ukusa, ali samo je probirljiv i histeričan, tašt i feminizovan. Prave osetljivosti nema. Namerno ne prima k znanju i svesno izbegava i ne primećuje sve što bi ga ometalo u uživanju. Jer je on samo zato tu da bi uživao. A zapravo ni o čemu se ne može razgovarati s njim, jedino o njegovim doživljajima. Ničega se toliko ne plaši kao kada nešto treba uzeti ozbiljno. Pomutilo bi njegov mlaki smešak. Otuda mu ne treba lepota, nego prijatnost. Ne more, nego kada, po mogućnosti s mirisima, ali to kod njega nije civilizacija, nego perverzija. Uvek je sekundaran, ogledalo, refleks, eklektik i epigon.
Žudnja se javlja samo u onima koji se boje života. Užasava se svega što je konačno i jednoznačno. Obožava aperitive i modne žurnale i Oskara Vajlda. Otuda bilo život, bilo delo, ništa ga ne obavezuje, a sve to nema nikakvih posledica. Njegova slika sveta je karakteristično image confuse. Obalavi istoriju sveta, a ništa od nje ne ume da realizuje, i ostaje samo konferansije. Nije slobodan, tek samovoljan. Nije nadmoćan, o stvarima samo zbija šale. Estetičku egzistenciju živeti znači ne biti svestan opasnosti života. Ne samoljublje, tek sebičnost. Esteta meša nesvest sa zanosom. To je ona obeznanjenost (orfika je naziva pathé) koja je u poznoj Grčkoji u Rimu ostala rafinovanost, ali s ukusom. Estetička egzistencija je tek u građanskom XIX veku postala karakteristična figura nevernog očajanja, koja još pojačavanjem svetovnosti želi da spase nekoliko krhotina od polomljenih lepota života. Bila je himera, ali će bivati sve manje i manje, čak joj je i virtuoznost oslabljena. Jedino histerija raste. U perverziji više nema stila, zbog toga je izgubila istinsku privlačnu snagu i njena amoralnost je već jedna vrsta moral insanity. U dvadesetom veku je anahroničan i komičan fino obučeni gospodin koji se zanosi varvarizmom, kune se u crnačku plastiku, i zasenjen anarhijom, lagano i jalovo iščezava u dvorišnom stanu sporedne ulice.
Za vreme večernjeg lunjanja mladi Japanac nabasa na svog prijatelja, obraduju se jedan drugome, odluče da se jednim kolima zajedno vrate kući. Dva mladića sednu u kola, i bez posebnog dogovora, obojica vade svoje flaute, i dok kola voze prema kući, sviraju u duetu. Kola se zaustavljaju pred kućom i kuća se pokreće pod tonovima muzike. Žene hitaju po svoje laute i citre da bi muzikom dočekale muziku, zabruje mnogi instrumenti, kroz otvorene prozore i vrata navire muzika. Stari domaćin oslušne, vadi iz ormana svoju flautu, ne može da odoli da ne učestvuje u koncertu. Svirajući na flautama dvojica mladića ulaze u kuću, a kuća odjekuje, iz svakog ugla svake sobe dopire muzika, i bez međusobnog podsticanja, poneseno i radosno. Kao da se upravo na ovom mestu i u ovom času ostvarilo ono što je Orfej objavljivao, kosmos aoides, raspevani kosmos.
Jedna od najblistavijih orfičkih egzistencija u istoriji sveta jeste faraon Ehnaton, u čijoj kući, kao što je zapisano, sve cveta, cveta svako živo biće, cveta svaki stub i skulptura, a u bašti svako zrnce peska cveta. Ehnaton je hteo da sa zemlje jednom za svagda progna sve što je mračno i mutno, sve što je beda i patnja, jer je znao tamo gde postoji lepota odatle beže demoni. Hteo je da ostvari carstvo sreće. Hteo je ovde na zemlji da stvori čistu sliku postojanja, da ponovo uspostavi zlatno doba, da izgradi jedini sistem. Nikada niko nije postojao u kome bi entuzijazam kanona bio dublji i strasniji. U znaku drevne poezije, po primeru jedine čiste slike hteo je da načini religiju i zakon, moral i odeću, običaje i ishranu, zdanja i obrede. U istoriji sveta Ehnaton je bio onaj čovek, piše Brested, koga je dotakao najviši duh, i čija je težnja bila da i najmanji delić stvaranja smesti u konačni red večne lepote. To i nije bio život, nego zanos, methé, kao što je rekao Orfej, methé aiónios, zanos sveta. Sve na svetu se zbiva zbog lepote, kaže Dionizije Areopagita. U lepoti se sve sustiče i sjedinjuje.
Lepota je sklad večnog reda. Prvi je razlog blistanja sveta, to je ona reč koja priziva množinu stvari. Ne zna za nedoumice i prolaznost, rađanje i smrt, večno je jednaka i nepromenljiva, nalazila se na početku sveta, nalaziće se i na kraju sveta, kao mera i praslika (paradeigma) sveta. Lepota stvara sklad i prijateljstvo i zajednicu.
Orfička egzistencija u ovom istorijskom času: Dante Gabrijel Roseti, Viljem Moriš, Džon Raskin i oko njih okupljeni slikari, pesnici, arhitekte i mislioci. Pokušali su nemoguće kada su čoveka iz sred srede moderne industrije hteli da vrate u jednostavnost, društvo redu, hteli su da oplemene ukus, da podignu zahteve, da očiste mišljenje. Misao engleskih prerafaelita nije se raširila, ali je sigurno da pokret nije pao na dobu, nego je doba palo na prerafaelitima. Za savremenog čoveka to je bilo mnogo i prejako. Ne neosteljivost prema lepoti. Ona je ovde već isuviše niska i aljkava, zapuštena i neuredna, gruba i otupela, nedisciplinovana i nečista. Još jednom je vatrom buknuo red muza. Prerafaeliti su bili poslednji koji su božansko u svetu videli i u drvenoj kašiki i u čarapi, u ključevima i loncima.
Orfej je hteo da zasnuje duhovnu kastu, ili, što je isto, hteo je da gradi čovekovo bivstvo na jednom sistemu, ali zbog kasnog tamnog razdoblja namera već nije mogla biti uspešna. Međutim, orfika je bila isuviše krupna da bi bez traga nestala iz sveta, i njeno zračenje može da se oseti još tri hiljade godina docnije, iako sasvim drugačije nego što ju je Orfej izvorno zamislio. Jer ne da nije verovatno da je ova posledica bila Orfejeva namera, ali to sasvim izvesno nije želeo. Kao i svaka drevna baština, ni orfika ništa ne želi da izgradi. Prva i poslednja reč svakog brahmanskog posvećivanja jeste da se ljudski svet smatra prolaznim, most kojim treba proći, stanje mesa koje svaka duša mora da isproba, ali se ovde ne može konačno nastaniti. Znamo iz Orfejevih pesama i docnije iz Empedokla da su oni telo (sôma) smatrali tamnicom (séma), a učili su da na zemlju dospeva samo ona duša koja se poremeti i odvoji od večnosti. Nema tu šta da stvara. Jedini joj je zadatak u Indiji i Kini, u Tibetu i Egiptu i Arabiji da se ukine. Postoji jedan jedini pravac, nazad.
Ipak se iz orfike na karakterističan način razvilo nešto što je potom postalo osnova bića cele Evrope, na kraju, pak, celog nastanjenog sveta. To nešto je vera u sakralnu i iskupiteljsku suštinu umetničkog dela. Vera u besmrtnost dela. Vera da je delo (poiézis – ostvarenje) s određenog i bitnog stanovišta više od života (metapoiézis). Nešto u šta čovek utkiva ono što je u njegovom biću najveće i najdragocenije, najuzvišenije i najčistije. Neobična ludost. Stvaranje dela, ona univerzalna izrada (jecirah), ona univerzalna poetska delatnost čovečanstva kojom se stvara muzika i država, mašine i alati, to je sve ono što se razvilo kao nehotična posledica namerne duhovnosti, i što je tokom istorije, počev od Grka pa do danas, određivalo karakter života u Evropi.
Od tada Evropa živi u sakralnoj i iskupiteljskoj religiji dela. Delo je postalo jedna vrsta karmajoge, jedna vrsta samoporicanja i samodiscipline i odricanja od sveta za delo u interesu dela, samo za delo i jedino za delo, a osnovno pravilo toga jeste da je prvo i prvo delo, i sam čovek sledi tek potom.
Delo je postalo mera čovekovog života. Ono što čovek radi. Ali pred kojim se i on sam klanja. Što je više od čoveka, i što uzdiže čoveka do sebe i prosvetljuje ga i oslobađa. Stvarati delo znači proći kroz katarzu, jer će se čovek okrenuti (metanoia), opseni okrenuti leđa i pogledati u stvarnost. Čovek dublje živi u samom delu nego u sebi. Za estetičku egzistenciju delo je ogledalo i iživljavanje, taština i obeznanjenost, instinkt, žudnja, sofizam, samovolja. Za orfiku nešto u čemu samo sebe ostvaruje na višem stepenu (metapoiézis). Svako bi trebalo da ga obožava, kad ne bi bilo primetno ludilo. Stvoriti delo. U rasulu i nedisciplini koji traju dve hiljade i petsto godina red je jedina i poslednja baza da čovek živi u zanosu svoga dela, i jedino i poslednje u šta još veruje, i za šta se čovek može žrtvovati preostalim žarom dopola ohlađenog srca. Delo je jedan oblik večnosti. Možda poslednji. Delo je slava.
Delo je poslednja mrvica sakralnog bivstva.
Znamo da poiezis odgovara trećem i četvrtom stepenu stvaranja sveta, onome što hebrejska baština naziva uobličavanjem (jecirah) i izrada (asijah). Ova dva stepena nemaju nikakvog smisla bez prva dva (aziluth i berijah). Zaista nemaju. Vrednost ove zasenjive produkcije, koju je čovečanstvo stvaralo i stvara u ludilu dela, gotovo je ništavna. Bezbrojne slike i skulpture, zgrade i mašine, napevi i pesme i teorija i muzika u krajnjoj liniji, ako se ne povežu sa dva gornja stepena stvaranja sveta, savršeno su beznačajne, sve u svemu civilizacija, kao da ih i nema, jer apsolutna pitanja postojanja čovečanstva i ne dotiču. Ono što je u orfičkoj baštini poiezis, to je samo ezoterija baštine. Ono što život eventualno čini prijatnijim i socijalnijim i udobnijim, ponajviše estetskijim, sve je to spoljna stvar i sa ezoterijom nema nikakve veze. Nije u službi iskupljenja. Iskupljenje za koje je Orfej znao i izrekao ga. Ono što nazivamo umetnošću i poezijom, naukom, filozofijom i religijom, spoljni krug je orfičke baštine.
Celokupna obuzetost delom jedna je od posledica orfike, i to ne najpovoljnija, nego sekundarna posledica. To se već vidi i po tome kakve je razmere poprimila manija dela i na kakvom nivou se našla i, konačno, kakva je dela ostvarila.
Pogrešno razumevanje i nerazumevanje Orfeja već je započelo kod Platona. Gotovo celokupno razmišljanje Platona kreće se u spoljnjem krugu, a to ništa bolje ne odaje od sve njegove grandiozne himere Države i Zakona. Plotin se vraća izvoru, ali onda za to gotovo da i nije bilo raspoloženja. Šta je potom usledilo; sve ređe je iskrsavanje osamljenika, ali dela i opet samo dela. Ispunjavanje individualne častoljubivosti, estetičke i misaone bravure, izuzeci i egzotičnosti. Svet se ne menja.
Osnova sveta je bio jedini sistem, a nikada neće biti drugačiji. Ali ako se zamagli vizija čiste slike o jedinom sistemu nastalom u čoveku, kanon, mera preciznog bivstva u njemu će se poremetiti, posledice su nepredvidljive, čovek će propasti, izgubiće svoj ukus, podivljaće u gomili, umom će potamniti, i ako se ne osvesti, kao što Empedokle kaže, otrezni od svojih grehova, kao što opet Empedokle kaže, potonuće u tamnokosom haosu i krvavom razdoru.
Bela Hamvaš
