Danas je dan za odavanje pošte pokojnicima. Vlažni trotoari izdišu jesenji vonj koji miluje nozdrve i evocira davnašnje momente.
Danas je dan za melanholične-solo terapije u vidu šetnje uz okolni prizor, koji svaki put iznova nastaje, da bi ubrzo potom iščezao.
Danas je dan za nonšalantno kupovanje knjiga.
Danas je dan za reprizu.
Danas je dan ispunjen kafom bez ukusa, koja nenametljivo prija.
Danas je dan za vazduškasti bluz, radijator i znojava tijela.
Danas nove istine postaju, stari zakoni koroziraju, pamtljiva lica više nisu.
Danas djeca slušaju učiteljicu jer je nizak pritisak napolju.
DANAS SVI PIŠU.
Danas je dan za neizgovoreno.
Danas si jedan na jedan.
Danas se (nikom) ne radi.
Danas je jučerašnje sjutra.
Danas je sivkast i prijatan dan.
Danas sam prvi put čuo za Kropotkina.
Danas ću ti reći – pizdo.
Danas je bezbroj mogućnosti.
Danas je jedanaesti dan desetog mjeseca u godini.
Danas sam babi olakšao bol u vratu time što sam je izmasirao.
Danas povezujem ono što je izostalo, parčiće u procijepima, sistematske greške, nevažne tehnikalije, da bih sve to potom sažvakao i tinejdžerski gromoglasno ispljunuo.
Danas je zahvalnost, a to je, između redova, skromnost – jedan od templara književnosti.
Danas je sivkast i prijatan dan. Svrake i vrapci sigurno kuju zločesti plan.
Luka Minić
