Sje­ćaš li se, go­mi­li­ce mo­ja naj­ro­đe­ni­ja, uvi­jek lju­blje­na i na­vi­jek ku­đe­na od ovo­ga ko­ji te neo­pro­sti­vo i bez­na­de­žno lju­bi, šta je re­kao onaj ve­le­um­ni Ge­te u svom cje­lo­mu­dre­nom na­po­nu? Ako se ne sje­ćaš, go­mi­li­ce mo­ja, pod­sje­ti­ću te sa­da i ov­dje, ma­da znam da je i Ge­te uza­lud­no tru­bio vaj­mar­skim i […]

Ni­je baš sve ta­ko cr­no. Vi­še je, ona­ko, cr­no­gor­ski. Crn­pu­ra­sto. Siv­ka­sto sa cr­nim pre­li­vi­ma. Crn­ka­sto pro­ša­ra­no si­vi­lom. Bo­gat ko­lo­rit za­mu­ćen ne­ka­kvim ču­de­snim ka­tun­skim sfu­ma­tom. U du­bi­ni si­vi­lo, u pr­vom pla­nu cr­ni­lo. Ili na­o­pa­ko. Igre bo­ja ko­je do­vo­de do us­hi­će­nja. Cr­no-si­vog. Siv­ka­sto-ocr­nje­nog. Sve za­vi­si od ras­po­lo­že­nja. Ili od per­spek­ti­ve po­sma­tra­ča. Autor­sko […]

Ima ta­mo, mo­ra da znaš, sve­znaj­ni ze­mlja­če, u toj đa­vo­ljoj Dan­skoj (đa­vo­ljoj iz na­še an­đe­o­ske per­spek­ti­ve) ne­što što se zo­ve no­vi kon­cept ži­vo­ta ili­ti – hi­ge. Valj­da ta­ko, ko će ga zna­ti. U toj (iz na­še per­spek­ti­ve, tru­loj) Dan­skoj, Dan­ci i osta­li ne­dan­ci tru­de se to­bo­že da uži­va­ju u ži­vo­tu. […]

Ni­je­sam znao. Ka­ko bih znao to Mi­li­vo­je­vo- tu­ži­lač­ko- Škre­lji­no- in­sti­tu­ci­o­nal­no ozva­ni­če­no zna­nje? Va­še zna­nje je vaš ka­pi­tal, a mo­je zna­nje je mo­ja si­ro­ti­nja. Ka­žem vam, na ovom na­šem je­zi­ku ko­ji se zo­ve ta­ko i ta­ko, a vi ga zo­ve­te na­o­pa­ko- da ni­je­sam znao. I hva­la vam što sad znam. Znam […]

De­ša­va se. Umje­sto zo­re sa pri­ja­te­lji­ma, do­če­kaš sa­bah sa šej­ta­nom… Isti­na je da je pa­met­ni za­ću­tao. Na­rav­no da je i bu­da­la pro­go­vo­ri­la. Istin­ska je isti­na i da se fu­ka­ra obo­ga­ti­la. Na­rav­no da je onaj ko­ji je za­ću­tao za­klju­čao svo­ju pa­met, po­vu­kao se u svo­ju oda­ju i re­kao sa­mom se­bi: La­ku […]

Bi­će da smo se pre­da­li, da smo di­gli ru­či­ce i ba­ci­li ko­plja u tr­njak, moj iz­mo­žde­ni ze­mlja­če! Kao da ne­ma vi­še va­tre u sle­đe­nom bi­ću, ni­ti var­ni­ca u smr­znu­tom umu, a ko zna da li ih je iz­i­stin­ski i bi­lo. Raz­go­vo­ri glu­vo­ni­je­mih se na­sta­vlja­ju i mi­li­na je slu­ša­ti nji­ho­vo žuč­no […]

Po­sto­je još uvi­jek i oni uklet­ni­ci ko­ji kao pre­klanj­ske ba­be-ga­ta­re u raz­ba­ca­nim slo­vi­ma kao u ča­rob­nom pa­su­lju, vi­de ko­ri­jen i sta­blo, gra­ne i gran­či­ce pro­šlog sa­da­šnjeg i bu­du­ćeg svi­je­ta. Da­kle, kre­nu od naj­du­bljih ži­la, da bi se po­pe­li do naj­ta­na­ni­jeg vr­ška uža­sa­va­ju­ćeg dr­ve­ta po­sta­nja. U zno­ju mo­zga svo­ga, u krv­ci […]