Od­bra­ni­mo te­ko­vi­ne! Od­bra­ni­mo te­ko­vi­ne ko­je smo te­kli! Od­bra­ni­mo ste­ko­vi­ne ko­je smo ste­kli, da maj­či­ca ne za­ku­ka! Od­bra­ni­mo, da nam je ne ma­znu, da nam je ne kle­pe, da nam je po­šte­nu i po­dat­nu ne od­ne­su zlim pu­te­vi­ma, da nam je mi­lo­snu i na­iv­nu ne na­ma­me u Be­o­grad ili u naj­no­vi­je […]

Kako se, zapravo, jedan obespravljeni, osiromašeni, bijedni, ubogi, razočarani, beznadni, depresivni, letargični, očajni, ojađeni itd, građanin N. N.  odlučuje da, demokratski kazano, svoje povjerenje iznova i iznova, pokloni upravo onima koji su ga, neosporno, ali posve oprostivo,  doveli do pomenute obespravljenosti, siromaštva, bijede, ubogosti, razočaranosti, beznađa, depresije,letargije, očaja i ojađenosti […]

Ni­šta se ne mo­že bez lju­ba­vi. Bez istin­ske, pre­da­ne, du­go­traj­ne, a iz­gle­da i vječ­ne, lju­ba­vi. Iz­gle­da da je u to­me stvar. Ko god ho­će na­po­ri­šu­ći iz­mu­če­ne za­mr­še­ne mo­žda­ne vi­ju­gi­ce da do­đe do ne­kog rje­še­nja, po­ra­žen je či­nje­ni­com: rje­še­nje je u lju­ba­vi. Da­kle, u tom de­mo­nu le­ži pre­pla­še­ni zec… Za­lu­đe­ni mno­go­znač­nim […]

Lopovi su počeli da potkradaju jedni druge. Ovakvi nesporazumi mogući su samo zbog toga što se kod nas još ne zna ko je sve lopov. Dušan Radović   Ka­kva, mo­lim vas, lo­pov­ska dru­ži­na?! Ta­man po­sla. I u pra­vu je ona dru­ži­na, mi­slim agen­ci­ja ko­ja je za­bra­ni­la emi­to­va­nje, mi­slim spo­to­va, uvre­dlji­ve […]

Ranojesenja idila, miris paprika i ajvara, “gučija i pako rabana”, ciliktanje milozvučnog mučeničkog školskog zvona, armije željne znanja i razoružani bataljoni prosvetara koji ne znaju šta treba da znaju. Đačići bi da nauče, a da ne uče, a učitelji znaju da ne znaju ono što treba da znaju. Počela je, […]

Ko­nač­no je kre­nu­lo. Ko­nač­no smo uze­li stvar u svo­je ru­ke. Ko­nač­no smo se od­gla­vi­li, a bi­li smo za­gla­vlje­ni u ne­ka­kvom euro­a­tlan­tskom gli­bu, u li­be­ral­no- mo­ne­tar­noj ka­lju­zi s om­či­com oko vra­ta. Ko­nač­no smo, opet, po­di­vlja­li, a bi­li smo mir­ni, pre­mir­ni, re­kao bi ne­ki na­iv­ko, go­to­vo mr­tvi ona­ko po­lo­mlje­nih ro­go­va i pod­vi­je­nog […]