Jasan Pogled

Družina Pere Kvržice

djeca

Lopovi su počeli da potkradaju jedni druge. Ovakvi nesporazumi mogući su samo zbog toga što se kod nas još ne zna ko je sve lopov.
Dušan Radović

 

Ka­kva, mo­lim vas, lo­pov­ska dru­ži­na?! Ta­man po­sla. I u pra­vu je ona dru­ži­na, mi­slim agen­ci­ja ko­ja je za­bra­ni­la emi­to­va­nje, mi­slim spo­to­va, uvre­dlji­ve sa­dr­ži­ne. Gdje bi nam kraj bio, bes­kraj­na mu­ko, da još poč­ne­mo i da se vri­je­đa­mo, pa još i ona­ko elek­tron­sko-me­dij­ski?! To bi tek bi­la pro­past u na­šem pro­pa­lom di­vljem car­stvu ko­je je sve sa­mo ni­je, ono što je­ste: lo­pov­ski raj i ši­šnjar­ska če­žnja…
Pa još ta­mo nji­ma da se ka­že da su ne­ka dru­ži­na?! Ne­moj­te se igra­ti ugle­dom i obra­zom dru­ži­ne ko­ja ne­ma ni­ka­kve ve­ze sa lo­po­vlu­kom ili, ne dao Vr­hov­ni, sa ne­po­šte­njem i ne­mo­ra­lom! I to ta­ko jav­no, pa još elek­tron­ski, da svi sli­jep­ci vi­de i da svi glu­va­ći ču­ju i da, shod­no svo­jim ču­li­ma, do­ne­su pra­vu od­lu­ku na iz­bo­ri­ma i, na­rav­ski, osi­gu­ra­ju dru­ži­ni na če­lu još jed­nu mu­ku i ne­vo­lju ko­ja se zo­ve vječ­na­ja vlast…
Gdje to u euro­a­tlant­skom ko­smo­su ima da se dru­ži­na na vla­sti jav­no, pa još elek­tron­ski, na­zo­ve lo­pov­skom dru­ži­nom?! Da su, ne dao glav­ni Me­šter, lo­pov­ska dru­ži­na ka­ko bi mo­gli vječ­no bi­ti na vla­sti? Is­pa­lo bi, zlo ne ču­lo, da je lo­po­vluk naj­i­spla­ti­vi­ja dje­lat­nost i da se lu­pe­šti­na ne ka­žnja­va, već na­gra­đu­je no­vim man­da­ti­ma i no­vim ča­rob­nim li­li­hi­pi­ma ko­ji od sil­no­ga li­za­nja po­sta­ju sve ve­ći i ve­ći kao, uosta­lom, u sva­kom uma­lo da ka­že­mo, lo­pov­skom ra­ju…
Bez­oč­no je, a i van pa­me­ti, na­zva­ti ta­mo njih ta­mo ne­ka­kvom dru­ži­nom, i to na sav glas pred vi­še­ti­suć­nim pu­bli­ku­mom ko­ji i ni­je na­vi­kao osim pra­ved­no isti­no­lju­bi­vo i po­šte­no, o če­mu, mo­lim vas, svje­do­če re­zul­ta­ti svih na­ših iza­bra­nih iz­bo­ra u ovom mi­le­ni­ju­mu, a vje­ro­vat­no i pri­je Ras­pe­to­ga. Ka­ko bi se, o non­sen­sa, o ap­sur­da, o tem­po­ra, o mo­res, mo­glo do­go­di­ti da je­dan, kao što je re­če­no, ta­kav i ta­kav na­rod, vječ­no iz­a­bi­ra ta­kvu i ta­kvu dru­ži­nu? Ne mo­že to da bu­de iako se če­sto de­ša­va i još če­šće po­du­da­ra…
Gdje mo­že sa­vje­sni i lo­jal­ni gra­đa­nin da iza­be­re ta­mo ne­ku, da ne ka­že­mo, ne bi­lo pri­mije­nje­no, lo­pov­sku dru­ži­nu?! I to naš lo­jal­ni i sa­mo­svje­sni gra­đa­nin ko­ji do­bro zna da pro­ci­je­ni i na­ni­ša­ni. Do­bro če­lja­de na do­brom iz­bor­nom mje­stu do­bro zna da odvo­ji ži­to od ku­ko­lja u ovim na­šim ku­kolj­skim vre­me­ni­ma. I za­što bi se, da vas opet pri­u­pi­tam, bi­ra­lo ži­to, a vre­me­na su ta­kva ka­kva su? Uosta­lom, po re­zo­nu na­še gra­đan­ske ve­ći­ne, po­ne­kad ži­to mo­že da slo­mi vo­de­nič­ki to­čak, pa i, po­mje­ri se s mje­sta, i ci­pan-ci­je­lu vo­de­ni­cu. Ja­šta, od to­ga se tre­ba ču­va­ti, kao što bi re­kla okle­ve­ta­na, uma­lo ne re­koh, lo­pov­ska dru­ži­na. Što bi se sta­ro­grč­ki re­klo: ne­ka dru­gi me­lju svo­je ži­to, na­ma je i ku­kolj do­bar. A do­bro se, još od sta­ro­grč­kog ze­ma­na zna: či­ji ku­kolj, to­ga je i nji­va…
Gdje to, mo­li­ću li­je­po, pod ovom ka­pom euro­a­tlant­skom i mon­di­ja­li­stič­kom, ima da jed­no gra­đan­stvo to­li­ko stra­šno i to­li­ko pu­ta gri­je­ši?! Ne mo­že to da bu­de, iako se ve­o­ma če­sto de­ša­va. Dru­ži­na, tol­ku­jem, mo­že da te pre­va­ri jed­nom, pa i dru­gi put, ali ka­ko ta dru­ži­na, okle­ve­ta­na, re­koh li kao lo­pov­ska, mo­že da te pre­va­ri sto jed­nom ili­ti sto dva pu­ta?! Ne bi­va to, iako je naš uni­kum če­sta po­ja­va…
Ka­ko to, opro­sti­te ovom ne­zna­ven­ku, pri­pad­nik da ne ka­žem okle­ve­ta­ne lo­pov­ske dru­ži­ne, mo­že bi­ti po­šte­ni član ne­po­šte­ne ban­de. I ko­je su to, naj­ljep­še vas mo­lim i ku­mim- po­šte­ne ban­de?! Po­šte­ni član lo­pov­ske dru­ži­ne, ne bi­va… Osim, po­ne­kad i po­ne­gdje, a po­če­sto i ov­dje. Ne­po­šte­ni ban­dit u po­šte­noj ban­di, ne bi­va… Osim u na­šoj je­zi­voj baj­ci. Upra­vo je je­dan ne­po­šte­ni u po­šte­noj za­vr­šio ta­mo gdje za­vr­ša­va­ju uglav­nom po­šte­ni i po­ne­kad i ne­po­šte­ni. Dru­ži­na je dru­ži­na i sa njom se ni­je igra­ti i ne tre­ba je, Mo­loh da pro­sti, na­zi­va­ti, ta­mo ne­kom, da pro­sti­te, ban­dom…
Ka­ko dru­ži­na, sa­klo­ni i sa­ču­vaj, mo­že bi­ti ban­da? Dru­ži­na je, valj­da, po oka­me­nje­noj lo­gi­ci stva­ri, stvar dru­gar­stva, a ban­da je, za­što ne re­ći, stvar ban­di­ti­zma… Pa ka­ko on­da jed­nu dru­ži­nu ko­ja ne­ma ve­ze sa ban­di­ti­zmom na­zva­ti, o kle­ve­te, lo­pov­skom dru­ži­nom?! Ili je lo­po­vluk mo­žda dru­gar­ska stvar ili dru­go­vi mo­žda i ne zna­ju da su im naj­bo­lji dru­go­vi lo­po­vi, kao što je vr­lo ma­lo vje­ro­vat­no, ali je, ipak, naj­če­šće. Za­što bi, uosta­lom, drug znao da mu je drug lo­pov? Dru­gar­stvo se če­sto, kao što do­bro zna­mo ne za­sni­va na iskre­no­sti ne­go na in­te­re­si­ma. Elem, po­šte­ni drug ima in­te­res da se udru­ži sa dru­gom lo­po­vom i ve­se­li te, Mi­lo! Na tom ne­po­šte­nom po­šte­nju ute­me­lje­na je, ko­li­ko zna­mo, sva­ka mo­der­na dr­ža­vi­ca, pa ka­ko ne­će i ovaj naš ubo­gi i po­šte­ni bun­ker­čić ko­jim vla­da ne­ka­kva ču­de­sna dru­ži­na ko­joj se ne zna ni kra­ja ni kon­ca…
Okre­ni-obr­ni, zgr­ni i na­vr­ni, kle­vet­ni­ci mo­ra­ju bi­ti po­kaj­ni­ci. Re­koh li: ako se lo­pov ne ka­je zboh lo­po­vlu­ka ne zna­či da se onaj ko­ji je lo­po­va na­zvao lo­po­vom ne mo­ra po­ka­ja­ti zbog kle­ve­te. I šta je kle­ve­ta ako ni­je u po­gre­šno vri­je­me iz­re­če­na pra­va isti­na? Ni­kad se ne de­ša­va, ali je če­sta po­ja­va da ni­je lo­pov onaj ko­ji kra­de, već onaj ko­ji ko­je­vi­te­za: dr­ži­te ono­ga ko­ji kra­de, to jest, da iz­vi­ni­te-drž’ lo­po­va!
I po­red to­li­ko li­je­pih dru­ži­na, a jed­na je po­me­nu­ta u na­slo­vu (i u njoj je, ko­li­ko se sta­rac sje­ćam, i je­dan dje­čak Mi­lo) na­ma baš za­pa­de ova­kva, da ne ka­žem ka­kva, dru­ži­na. Iz­vi­nja­vam se Pe­ri Kvr­ži­ci zbog kle­ve­te, a osta­li kle­vet­ni­ci ne­ka pri­stu­pe po­ka­ja­nju…

Ostavite komentar: