Pokušao sam, kada sam imao deset godina, da igram vuka u jednom komadu u kojem su glavne ličnosti bile same životinje. Ali, nisam imao sreće… Bolji vuk od mene bio je jedan moj drug. Mene je taj “neuspeh” toliko obeshrabrio da dugo nisam pomišljao da glumim.
“Male novine”,Sarajevo. 21. X 1968.
… jednog mutnog jesenjeg popodneva, oko pola četiri, reših da odem u glumce. Obukoh svoj trenčkot, nabih šešir duboko na oči i zakoračih u carstvo gospođe Talije…
“TV novosti”, Beograd, 10. XII 1966.
Glavno zanimanje?
Pokušavam da Ijudima vratim veru u snove.
“TV novosti”, Beograd, 24. IX 1965.
O ratovima, gladi i netrpeljivosti, znamo to i gnušamo se toga, ali da li znamo lepotu, da li je zapažamo i koliko je nosimo sobom. Poezija je potrebna ovom svetu a mi glumci treba da mu je damo. Da čoveku poklanjamo esenciju lepote, da mu misli od zla odvraćamo.
„Mladost”, Beograd, 14. IX 1966.
Glumac privatno, to je samo manji deo njegove prirode, a ostalo su njegovi likovi.
Iako su to na prvi pogled raznorodni karakteri, ja ih tako ne shvatam i ne delim likove na samo srećne ili samo tužne, ozbiljne ili lakomislene. U svakom liku tražim splet tih osobina. A svaki živi stvor, ukoliko prihvatimo mišljenje da su likovi na sceni živi ijudi, onda je, kažem, svaki lik jedna žiža u kojoj se prepliću sve ljudske osobine.
“Film -Novosti”, Beograd, 30. X 1968.
Ne volim nikakve mistifikacije oko pozorišta ili glume. Mnoge stvari ne umem koje drugi ljudi rade sa velikim talentom. I zašto bi onda moje zanimanje bilo važnije.
“Politika”, 4. V 1974.
Mislim da bi kritičari trebalo da pišu o tome kako predstava nastaje, ne o samom rezultatu premijere, jer to je samo jedan tren u životu predstave, ne uvek pravi. Da pišu nekad o desetoj ili pedesetoj reprizi, da žive s predstavom, kao što to mi činimo.
„Mladost”, Beograd, 14. IX 1966.
… Proizvoljna i nedovoljno prostudirana kritika može u daljoj budućnosti imati katastrofalne posledice! Naša umetnost ne ostavlja tragove sem pisanih reči. Tu je ta odgovornost koju, čini mi se, kritičari zaboravljaju.
„Ekspres”, Nedeijna revija, Beograd, 16 VI 1968.
U ovom pozorištu ja najbolje mogu da se iskažem, jer je atmosfera u njemu takva, stalno se oseća stvaralaštvo, od bifea, preko pozornice, do kancelarija uprave. Uzmite samo taj naš mali, zadimljeni bife: koliko je stotina ideja, u šali ili čarki, rođeno upravo tu!… Počelo je, možda „Kraljem Ibijem”… mi, u stvari, razbijamo utvrđene pozorišne iluzije i to privlači gledaoca. Na sceni nema laži, obmanjivanja i mistifikacije. Mi ne kažemo gledaocima: ,,Vi svakako treba da verujete da smo mi Šekspirovi junaci”. Naprotiv, kažemo da ne treba u to da veruju, jer mi nismo Šekspirovi junaci. Mi samo igramo Šekspira, ovo je šala, ni mi u to ne verujemo, a vi ako ste raspoloženi, izvolite, igrajte se s nama. Publika ne voli da je lažu.
“Ilustrovana politika”, Beograd, 8. V 1973.
Zoran Radmilović
Zahvalna beseda Zorana Radmilovića prilikom dodele nagrade Dobričin prsten
Rečeno mi je da treba da održim zahvalnu besedu, pa sam razmišljao o tome šta je teže: da li zahvaljivati se ili besediti. I došao sam do zaključka da je i jedno i drugo podjednako teško naročito kad idu zajedno, pa sam onda rešio da se manem besede nego da se sa nekoliko reči zahvalim. Da se zahvalim, pre svega, ljudima sa televizije koji su me prediožili za ovo veliko priznanje; da se zahvalim članovima žirija koji su, kao što čujem, jednoglasno doneli tu odluku; da se zahvalim svojim kolegama koji sn došli ovde danas da mi čuvaju strah; da se zahvalim ostalim gostima koji su mi učinili veliku čast; i na kraju krajeva, da se zahvalim i samom sebi jer, verovatno, ima tu i neke moje zasluge.
Hvala vam.
(Beograd, 24. novembra 1983)
