Aristotel, Metafizika:
Većina je onih, koji su se prvi počeli baviti filozofijom, mislila, da su prapočela svih stvari jedino u materijalnom obliku. Naime, iz čega se sve stvari sastoje, iz čega prvobitno postaju i u što konačno propadaju, s tim da supstancija ostaje mijenjajući se samo u stanjima, — to oni nazivaju elementom i prapočelom stvari. I zbog toga misle, da ništa ne postaje niti propada, jer takva supstancija (φύσις) uvijek traje…
Ta mora da postoji neka supstancija, ili jedna ili više njih, iz kojih drugo postaje, dok ona sama ostaje stalna. Ali o broju i vrsti takvoga prapočela ne misle svi isto, nego Tales, začetnik takve filozofije, smatra vodu (kao prapočelo) [zato je i mislio, da je zemlja na vodi]. Na tu je pomisao možda došao i na temelju toga, što je opazio, da je hrana svih bića vlažna i da sama toplina nastaje iz vlage i po njoj živi [a da je ono, iz čega (sve) postaje, upravo prapočelo svega]. Zbog toga je jamačno i nadošao na tu pretpostavku, a osim toga i (otkrićem) da su sjemenke svih stvari po prirodi vlažne, a voda je u vlažnim stvarima prapočelo (njihove) prirode. Ima ih, koji misle, da su o prirodi već u davno doba jednako držali oni, koji su dugo prije sadašnjeg naraštaja prvi (to) istraživali na teološki* način. Oni su naime Okeana i Tetiju proglasili začetnicima roda i (označili) vodu kao nešto, čime se bogovi zaklinju, zapravo vodu, koju sami pjesnici nazivaju Stiks.
Ono, čime se kunu, najčasnije je, a najčasnije je najstarije.
TALES Tales (625-548 g. pre n. e.) je rođen u Miletu, i da nije ovenčan slavom jednog od sedam grčkih mudraca, „prvog grčkog naučnika“ i „prvog filozofa“, ili da je postao još neki drugi Tales približno jednako poznat, još uvek bismo ga, kao nekada Grci, zvali, ne prosto Tales, već Tales iz Mileta. Naime, Grci su, za razliku od nas, imali samo jedno ime, pa je ukazivanje na mesto rođenja igralo ulogu prezimena. Milet je bio grad na obali Male Azije koju su naseljavali Jonjani (jedno grčko pleme). Jonija je i dugo posle Talesa bila jedan odglavnih centara ondašnje grčke nauke, pre svega matematike. I sam Tales je ušao u istoriju matematike. Jedna teorema („Na pravoj koju presecaju, paralelne prave obrazuju parove jednakih uglova“) i danas nosi njegovo ime. A budući da se proslavio i kao „astronom“ i „inženjer“, Tales je, možemo slobodno reći, s pravom zauzimao mesto „naučnika“ među sedmoricom mudraca. Znanja koja su mu omogućila da postane „prvi grčki naučnik“ Tales je stekao putujući po svetu, a to je u ono vreme značilo – po Sredozemlju. Od egipatskih sveštenika Tales se učio geometriji, a od vavilonskih astronomiji. No da li se njegova zasluga iscrpljuje u tome što je ta znanja doneo u Grčku i eventualno im pridodao još koje vlastito otkriće? Na prethodno pitanje je teško odgovoriti s pouzdanošću, ali je činjenica da se kasnija, razvijena grčka nauka, a pre svega matematika, razlikuje od egipatske i vavilonske ne po količini znanja, ili ne pre svega po tome, već kvalitativno, za šta je – sasvim moguće – bar delom bio zaslužan i Tales. Pogledajmo na jednom primeru u čemu se to grčka matematika kvalitativno razlikuje od prethodne. „Geometrija“ na grčkom otprilike znači „zemljomerstvo“ (ge – zemlja; metron – mera), i to značenje jasno ukazuje na to šta je geometrija bila u Egiptu, a onda, svakako, i u samoj Grčkoj. Posle poplava, na obalama Nila je ostajao mulj u kome se nisu mogle razabrati granice između pojedinih imanja. Pre nego što bi se pristupilo setvi, međe bi ponovo obeležavao „geometar“.
Obavljajući taj posao, „geometar je možda znao – ono što su egipatski sveštenici sigurno znali – da ako dve stranice trougla obrazuju pravi ugao i ako jedna od njih iznosi 3, a druga 4 jedinice (neke) mere, onda dužina treće stranice, „hipotenuze“ („zategnutog (užeta“); od hypo-teino – zatezati) iznosi 5 jedinica (iste) mere. Ovakav trogao se inače i zove „egipatski trougao“.
Ne možemo li onda reći da su već Egipćani znali za neku verziju onoga što će kasnije biti nazvano Pitagorinom teoremom? Ako imamo u vidu šta će se tačno kasnije smatrati teoremom, odgovor na prethodno pitanje treba da bude odričan! Egipatskom znanju je, pre svega, nedostajala opštost (zbir kvadrata nad katetama bilo kog pravouglog trugla uvek je jednak kvadratu nad hipotenuzom), a zatim (možda još značajnije), a to egipatsko znanje nije počivalo na dokazu da stvari u opštem slučaju moraju stajati tako kako stoje, te da zato tako stoje i u datom pojedinačnom slučaju. Ne zadugo posle Talesa, Demokrit iz Abdere (o kome će biti reči kasnije) se hvalio kako se upravo u ovom umeću dokazivanja sastoji njegova apsolutna nadmoć nad egipatskim matematičarima.
Osim karakteristika opštosti dokazanosti, cela grčka nauka, a ne samo matematika, odlikuje se i jednim idealom znanja koji ne podrazumeva ni praktičnu usmerenost egipatskih „geometara“ ni religijsku usmerenost vavilonskih sveštenika, a što ilustruje sledeća priča o Talesu. Jednom je, naime, Tales predvideo bogati rod maslina, pa je otkupljivao prese za pravljenje maslinovog ulja, zbog čega se kasnije debelo obogatio. „Eto šta sve nauka može!“, prvi je deo pouke. Ali odmah zatim se kaže da je Tales to što je učinio učinio samo zato da bi ismejao one koji ismevaju nauku, a u stvari mu do bogatstva uopšte i nije bilo stalo. „Jedino ako si odličan možeš s pravom da kažeš da odličan uspeh nije važan!“ Cilj nauke nije korist, već znanje radi samog znanja! Ovaj ideal grčkog shvatanja nauke potisnut je u Modernom dobu, ali se ne može reći da i danas nema pristalica barem u delu naučne populacije. Kao „astronom“ (aster- zvezda; nomos- zakon) Tales se proslavio time što je predvideo pomračenje Sunca (koje ciklično nastaje tako što se Mesec nađe između Zemlje i Sunca). Do ovog otkrića Tales je došao induktivnim putem (la. In-duco- izvoditi), a na osnovu prethodnih položaja Sunca i Meseca koje su u svojim stepenastim tornjevima („astronomskim kulama“) beležili vavilonski sveštenici.
Tako se Tales, osim kao majstor u matematičkom dokazivanju (ako je tačno da je on bio „prvi majstor“ u tome), dokazao i kao majstor u korišćenju druge važne naučne metode: induktivnom zaključivanju na osnovu rezultata posmatranja. Apokrifno, po pričama sumnjive verodostojnosti (apokryphos- skriven, nepriznat, nezvaničan, ne-pravi), Talesu su zbog njegove moći predviđanja pripisivane „nadnaravne“ moći. Naime, slučaj istorijskih okolnosti je hteo da su baš na dan pomračenja Sunca, koje je Tales predvideo, Liđani i Međani vodili bitku na reci Halis, da bi se usred bitke zbog ove nepoznate pojave razbežali. Tako je Tales ispao profet (prorok) božjeg „mirotvorstva“.
Međutim, naravoučenije ove apokrifne priče je da Tales nije bio religiozni prorok već naučnik koji predviđa pojave koje su natprirodne samo za one koji se ne bave naukom. Tales se proslavio i kao inženjer, što znači u domenu onoga što bi danas nazvali primenjenom naukom. Kada je Krez poveo rat protiv Kira, njegova vojska je naišla na već pomenutu reku Halis kao na nepremostivu prepreku. Tales je naredio da se iza logora iskopa rov u obliku polumeseca, što je nivo vode smanjilo do te mere da ju je lako bilo pregaziti. Moglo bi se pomisliti da smo do sada govorili samo o Talesu kao naučniku, ne i kao filozofu. Ali, ta pomisao je višestruko pogrešna. Pre svega, istorijski gledano, nikakva jasna linija razgraničenja između nauke i filozofije nije postojala, ne samo u vreme Talesa, već i dugo posle njega. Osim toga, i znatno važnije, mnogo toga rečenog što karakteriše grčku i današnju nauku, a po čemu se Tales smatra „prvim naučnikom“, karakteriše i grčku i, velikim delom, današnju filozofiju. Tako je, na primer, težnja za opštim i dokazanim znanjem jednako svojstvena i nauci i fiozofiji. Slično tome, ideal čistog znanja, znanja radi znanja, karakteriše kako dobar deo filozofije tako i teorijsku nauku. Naučimo ovim povodom da reč teorija (grč. theoria) znači posmatranje (lat. contemlatio). Pri tom se posmatranje ne dodnosi samo na posmatranje prirodnih pojava već na sagledavanje istine u bilo kom domenu stvarnosti. Ipak, ima nečeg u učenju koje se Talesu pripisuje (njegovi spisi su nažalost izgubljeni) za šta se može reći da je, s obzirom na kasnije razdvajanje nauke i filozofije, tipično filozofsko.
Naime, preko Aristotela, koji se može smatrati prvim istoričarem filozofije, saznajemo da je Tales tvrdio kako je voda osnov svega. Kako razumeti ovu tvrdnju i šta je u njoj filozofsko? Najbolje je poći od pitanja na koje Talesova tvrdnja treba da bude odgovor: „Šta je osnov svega?“ (ili: „Šta je u osnovi svega?“). Ovo pitanje je tipično filozofsko, i već i samo po tome što ga je postavio Tales se može smatrati prvim filozofom, nezavisno od toga kako je na to pitanje odgovorio. U pitanju se podrazumeva da se iza mnoštvenosti, raznolikosti i promenljivosti sveta koji opažamo krije nešto što je jedinstveno i svuda istovetno. To nešto jedinstveno i svuda i uvek istovetno je osnov (ili u osnovi) mnoštvenog, raznolikog i promenljivog sveta.
Da bismo se više približili smislu Talesovog pitanja i njegovog odgovora, pozabavimo se malo značenjem grčkem reči koju prevodimo sa osnov. Ta grčka reč je arche. I danas je ona sadržana u raznim kovanicama, na primer reči arhi-tektura (tekston- graditelj; otuda arhitekta kao: prvi, glavni graditelj). Arche se, osim kao osnov, može prevesti i kao načelo (princip). Najprostije pak značenje reči arche je: početak. Ko je putivao u Grčku, video je kako ispod znaka za zabranu parkiranja piše arche (početakzabrane parkiranja). No da je Tales upotrebio arche u ovom najprostijem smislu, verovatno ga ne bismo smatrali prvim filozofom. I pre njega su Grci, poput Hesioda, prepričavali mitove o nastanku kosmosa (kosmos- (svetski) poredak), i u jednom od tih kosmogonija (-gonia: u vezi sa gignomai- postati) na početku sveta je bio bog Okean- dakle bog Velike vode (kao sama ta voda). Za Talesa, međutim, voda nije bila samo na početku sveta, već (što možemo zaključiti i na osnovu onog što kaže Aristotel i na osnovu poređenja s onim što su govorili Talesovi mlađi savremenici) voda i sada jeste i biće uvek arche svega šta postoji, što onda reči arche daje ono tipično filozofsko značenje o kojem smo govorili. Ako voda nije, kao u mitu o postanku sveta, prosto na početku, kako da razumemo tvrdnju da je ona i dalje osnov svega? Najjednostavnije tumačenje je da je upravo voda ono iz čega se sve što postoji sastoji.
Prisustvo vode u svemu oko nas, uključujući i nas same, ide u prilog tumačenju. Tom tumačenju ide u prilog i ono što Aristotel kaže. Možda je Tales mislio da se čak i veoma tvrde stvari u krajnjoj liniji sastoje iz vode – recimo veoma zgusnute vode. Reč koju Aristotel koristi (ali za koju ne znamo da ju je i Tales koristio) da označi ovakvu ulogu vode je hyle. Hyle označava pre svega drvenu građu, ali u širem smislu i građu uopštegradivni materijal, tvar. Ono što prethodnom tumačenju ne ide u prilog je to što ostaje potpuno nejasno kako bi na osnovu običnog materijala, nežive tvari, mogle da se objasne promene u prirodi. Zato su možda u pravu oni, kasniji tumači Talesovog učenja, prema kojima vodu treba shvatiti kao živu (ili oživljenu) tvar. Po tom, verovatno ispravnijem tumačenju, Tales bi bio hilozoista (zoe- život), i kada Aristotel sve Miletske filozofe zove fizičarima, onda prirodu (physis) tu treba shvatiti kao nešto u osnovi živo, a vodu kao nešto što se, osim toga što je tvar svega još i samo od sebe kreće i preobražava.
