Razmišljam o prabizonima i anđelima, o tajni trajnih pigmenata, proročkim sonetima, utočištu umetnost. I ovo je jedina večnost koju ti i ja možemo deliti, Lolito moja.
Vladimir Nabokov, Lolita
“Rukopisi ne gore”, veli Mihail Bulgakov u svom filozofskom zapažanju o krhkosti umetnika i neuništivosti umetničkog dela. Da je, umesto na početku, nastala na kraju dvadesetog veka, ova rečenica verovatno bi morala da glasi: “Hard-disk je neuništiv.”
Jer, olovka i dalje piše srcem, ali niko više ne piše olovkom; epoha računara oduzela je piscima jedno od najdelotvornijih sredstava za isterivanje demona kreativnih frustracija: ritual paljenja rukopisa. Mnogo je poznatih dela kojima je malo nedostajalo da umesto pod svetlima knjižarskih izloga, završe obasjana svetlošću vlastite vatre. Stivenson je palio Doktora Džekila, a Gogolj Mrtve duše; Džojs je u autodestruktivnom zanosu više puta pokušao da se na isti način obračuna sa svojim Stivenom Dedalusom, dok je preosetljivi Franc Kafka ulogu dželata s bakljom poverio nepouzdanom Maksu Brodu (čiji će stid zbog neispunjene poslednje želje prijatelja verovatno nadživeti i dela koja je kršenjem tog zaveta spasao – ma koliko ona bila besmrtna). Samoubistvo je, međutim, čin koji se nužno odvija pred publikom – premda najčešće zamišljenom. To važi i za simbolička samoubistva, poput paljenja rukopisa. Zbog toga su pisci svoje piromanske performanse najčešće izvodili pred svedocima: u graničnim situacijama nije loše imati nekoga ko će vam još jednom postaviti pitanje da li ste o svemu dobro razmislili.
Ulogu takvog svedoka dobila je jednog od prvih dana jeseni 1948. godine i Vera Jevsejevna Slonjim, udata Nabokov. Toga je dana njen suprug Vladimir zaključio da ga roman koji je počeo da piše nekoliko meseci pre toga neće nimalo približiti cilju na čijem je ostvarenju radio otkako je 1941. godine sa Verom i sinom Dmitrijem stigao u Ameriku. Želeo je, naime, da svoju nekorisnu i nenaplativu slavu uglednog evropskog književnika zameni za mnogo praktičniji status popularnog američkog pisca, te da se na taj način izbavi iz materijalne oskudice i duhovne teskobe kao neizbežnog sadržaja života honorarnog predavača na skorojevićkim univerzitetima provincijske Amerike. Taj svet ne samo da nije mario za njegove romane napisane na ruskom jeziku, nastale tokom dve decenije emigrantskog potucanja po Evropi, već je odbio da primeti i one koje je gotovo iz očajanja, tražeći nekakav preki put ka svom književnom uskrsnuću, počeo da piše na engleskom jeziku. Posle dva takva romana i dalje je bio neko ko se “bavi pisanjem” – treći je trebalo da ga konačno pretvori u pisca ili da ga nepovratno uništi kao čoveka. Pomenutog jesenjeg dana zaključio je da netom započeti roman nije dorastao tako odgovornom zadatku. Svestan da nema prava na grešku, i da za pisca ne postoji teže breme no što je napušteni rukopis, u kanti za smeće iza kuće založio je vatru kojoj je pedantno, s razumljivim mazohističkim uživanjem, krenuo da predaje stranicu po stranicu svog zlehudog romana. Na prvoj od tih stranica bio je ispisan naslov Lolita.
Tada se pojavila Vera. Odgurnula je svog detinjastog supruga u stranu i pohitala da od vatre otima nagorele stranice. Suprug se nije naročito usprotivio, ali je ostao dosledan: isti paganski obred, sa istim romanom, biće tokom naredne tri-četiri godine ponovljen još nekoliko puta. Svoje rođenje, dakle, Lolita duguje Vladimiru Nabokovu; Veri Nabokov duguje život. I danas, pedesetak godina kasnije, njeni motivi za tu spasilačku misiju na prvi pogled deluju pomalo nejasno. Sigurno je da ti motivi nisu bili praktične prirode: teško da je jedna tako razborita žena mogla da poveruje da je roman o ljubavi tridesetosmogodišnjeg muškarca prema dvanaestogodišnjoj devojčici nešto što bi se u Americi moglo prodati i označiti novi spisateljski početak za njenog i dalje tako ambicioznog supruga. (Nedugo pre toga, uostalom, posavetovala ga je da ne gubi vreme na priču o erotskoj ljubavi dvoje sijamskih blizanaca u kojoj je on, estetistički slep za bilo kakav moralni aspekt literature, video podesnu građu za roman.) Pristalice psihoanalize – po izlasku romana, uostalom, mali frojdovci odmah su zakevtali na sav glas – zaključile bi da je reč o tipičnom primeru poistovećivanja sa junakinjom, i da je spasavajući Lolitu, Vera zapravo spasavala sebe, onakvu kakva je nekada bila ili mogla biti. Pristalice čiste umetnosti, međutim, i u ovom će slučaju najlakše doći do istine. Prefinjena i prepametna Vera, naime, uočila je već prilikom nastajanja ovog romana nešto što će većina njegovih kasnijih tumača složno previđati: Lolita nije toliko priča o udesu Hamberta Hamberta, glavnog junaka i pripovedača, koliko tragedija naslovne junakinje Dolores Hejz, Lolite. “Ona svake noći plače, a kritičari su gluvi za njene jecaje”, zaključila je Vera nekoliko meseci po izlasku romana.
Fenomen kritičarskog slepila (odnosno, prema Verinoj dijagnozi, problema sa sluhom) ovoga puta nije teško objasniti: Hambert je neodoljiv pripovedač koji svoj životni sunovrat pretvara u pripovedački trijumf. Njegovoj izuzetno slojevitoj i ogromnim repertoarom pripovedačkih pristupa i postupaka ispričanoj priči, teško je odrediti žanrovsku pripadnost. Sigurno je, uostalom, da je pogrešno tražiti jednoznačan odgovor na pitanje da li je reč o psihološkom romanu, romantičnoj ljubavnoj priči, pornografiji, kriminalističkom romanu, melodrami ili ispovesti zločinca. Lolita je očaravajuća mešavina osobina svih pomenutih, ali i drugih, na prvi pogled manje istaknutih žanrova.
Čitav drugi deo romana, na primer, konstruisan je prema modelu koji će postati karakterističan za američku literaturu druge polovine dvadesetog veka, od Džona Stajnbeka do Pola Ostera – takozvanog ‘drumskog’ žanra. Vladimir Nabokov, Rus, pojavljuje se kao jedan od pionira ove toliko tipično američke književne vrste. Drugi deo Lolite, naime, sasvim je blizak prototipu pomenutog romanesknog žanra i pravi je prethodnik najpoznatijem delu te vrste, onom po kome je ona i dobila naziv, romanu Na drumu (On the Road, 1957), Džeka Keruaka. Kao i Keruak, Nabokov daje izuzetno preciznu maršrutu svog junaka, a ona kod obojice pokriva gotovo čitav severnoamerički kontinent. Hambertovo tumaranje Amerikom, kao i ono Keruakovog Dina Morijartija, jeste traganje za slobodom – za njega, uprkos svemu, trajno otelotvorenoj u liku Dolores Hejz. Ne samo zbog konkretnosti otelotvorenja, Hambertov poraz je znatno upečatljiviji. Njegova drumska idila sa Lolitom poseduje snažnu, na trenutke gotovo nepodnošljivu klaustrofobičnu notu (odjek piščeve emigrantske nelagode?) te se čini da njih dvoje, uprkos hiljadama pređenih kilometara, sve vreme provode u jednom te istom motelu, leglu razvrata koje svoju pravu prirodu prikriva svakodnevnim promenama romantičnih naziva – od Sunčevog zalaska, preko Planinskih vidika, do Zelenih jutara.
Zbog toga je Lolita velikim delom, pored ostalog, i briljantni, lucidni i ironični subjektivni putopis, velika panorama Amerike viđene u krivom ogledalu, očima ciničnog Evropejca. Pored velikog truda koji ulaže u nastojanju da sebe objasni i opravda, Hambert sve vreme uspeva da bude i posmatrač i kritičar sveta kojim je okružen, te da povremeno u gadosti i licemerju tog sveta pokuša da za sebe pronađe opravdanje. U njegovim impresijama s početka dugog i besciljnog putovanja – on ne želi da stigne do bilo kog konkretnog mesta, već nastoji da neprekidnim promenama mesta boravka postane nevidljiv – sudaraju se, susreću i stapaju, pa opet razilaze, radoznalost putnika, zanos strastvenog ljubavnika, i griža savesti čoveka koji beži od “licemernog morala”, ali u trenucima iskrenosti oseća da čini nešto nedopušteno.
Amerika, bar onakva kakvom je on vidi, predstavlja pravi okvir za njegovu pustolovinu – zemlju laži, licemerja, kiča i jevtine, odvratne masovne kulture. To je tle na kome je nikla njegova “pubescentna dragana” i ambijent u kome se njegova himera o uzvišenoj, ni sa čim uporedivoj ljubavi ostvaruje u obliku otužne protivzakonite afere. Hambert, uostalom, i ne krije da “živi u grehu” sa Lolitom, ali kao da se toga i sam pomalo stidi, ne zbog po njemu savim formalne, nebitne razlike u godinama, već zbog toga što nije u stanju da odoli i dalje velikoj privlačnoj snazi prljavih ostataka upropašćenog sna.
Lolita, međutim, svoj san nije ni stigla da usni. Ona ne može da ostane devojčica, a ne sme da odraste. To je ono što Hambert, neizlečivo opsednut sobom, uspeva da uvidi tek na trenutke, kao u briljantnom malom eseju o tome kako Dolores pretvara tenis u poeziju, umetnost, nedokučivu lepotu. U njemu je sadržana i sva suština njene magije, i sva tragičnost njenog sve bližeg neminovnog nestanka. U igri, Lolita je sve ono što bi u životu trebalo, a što neće, ne može, ili ne sme da bude: “U duhu njene igre nije bilo ničeg neprikladnog ili obmanjujućeg – ukoliko njenu veselu ravnodušnost prema ishodu ne smatramo fintom nimfice. Ona koja je u svakodnevnom životu bila tako okrutna i lukava, prilikom plasiranja lopti ispoljavala je nevinost, otvorenost i dobrotu…” U igri je, dalje, i metafora uzroka Hambertovog velikog poraza i sva dubina njegove tragičnosti: “moj prilično oštro sečen servis kojem me je naučio otac… pričinio bi teškoće mojoj Lo da sam zbilja pokušao da joj pričinim teškoće. Ali ko bi uznemiravao takvo ozareno srdašce? Jesam li pomenuo da je njena gola mišica nosila osmicu od cepljenja? Da sam je beznadno voleo? Da je imala samo četrnaest godina?”
Upravo zbog ovakvog, eksplozivnog emotivnog naboja Hambertovog pripovedanja – paradoksalno, ali neporecivo – Lolita ostaje u senci na koju je upozoravala Vera Nabokov. Ljubav nadrasta i ljubavnika i opevanu ljubavnicu. Istovremeno, oplemenjujuće delovanje poetizacije zločina donekle relativizuje taj zločin. Privlačnost Hamberta Hamberta, pedofila i ubice, posledica je pre svega njegove retorske umetnosti. On svesno i spretno koristi različite modele pripovedanja da bi različitim tipovima čitalaca – u rasponu od ljubitelja pornografije do onih kojima su draže složene psihološke studije – objasnio, a zatim i opravdao sopstvena nedela. Na svoju nesreću, ni sam nije imun na snagu i sugestivnost priče koju priča; intenzivno proživljavajući svaki njen deo, Hambert, svesni i superiorni manipulant s početka romana, postaje duhovno i fizički potpuno skrhana osoba, te na kraju umire ne samo kao žrtva onoga što mu se u životu događalo već i kao žrtva vlastite priče o tome.
Ta priča konačno je ugledala svetlost dana u avgustu 1955. godine. Bila je to svetlost pariskog dana, pošto je američkim izdavačima i ovoga puta bilo više stalo do morala, makar i lažnog, nego do umetnosti. Ubrzo će, naravno, početi da se otimaju o Nabokovljevo grešno čedo. Rukopisi ne gore, a knjige putuju: kao nekada Uliks, ili Ljubavnik ledi Četerli, sada je Lolita osvajala Novi svet skrivajući se u dubinama kofera odvažnih putnika. Neki od njih umeli su svoju odvažnost i da naplate – Anais Nin, na primer, hvalila se kako je dobro zaradila preprodajom prokrijumčarenih primeraka. Prvo američko izdanje romana, 1957. godine, označilo je kraj ovog literarnog crnoberzijanstva, kao i sirotinjskog bitisanja emigrantske porodice Nabokov u ne uvek gostoljubivim Sjedinjenim Državama. Rasterećen nedostojnog razmišljanja o mogućoj isplativosti literature, Nabokov će u preostalih dvadeset godina života napisati neke od svojih najboljih romana, pre svih Bledu vatru i Adu. Zauvek u njegovoj senci, kao Lolita u Hambertovoj, Vera će ostati predana i pouzdana sekretarica slavnog supruga. Lolitu će na filmskom platnu oživeti Sju Lajon, kasnije i Dominik Svejn. I jedna i druga svoju glumačku karijeru zaturiće negde u godinama odrastanja – kao da su igrajući Lolitu ostvarile nekakvu faustovsku pogodbu i nesvesno prihvatile prokletstvo večne mladosti. Lolita ne može da odraste. Ali ni da umre, ma kako patetično to zvučalo. Vera Nabokov je to znala još pre pedeset godina.
Zoran Paunović
