Jezik tela se zove neverbalna komunikacija. Danas za to postoji prilično interesovanje, jer je shvaćeno da telesno izražavanje nudi ogroman broj informacija. Ton glasa ili telesni izgled često imaju veći uticaj nego reči koje osoba izgovara. Kada sam bio mlad deca su pevala refren „Štapovi i kamenje mogu polomiti moje kosti, ali nadimak me ne može povrediti”, refren koji sugeriše da su bili neosetljivi za verbalne uvrede. Ali mi takođe kažemo „pogled koji ubija”. Ako majka upućuje detetu ubilački pogled, ono to ne može lako izbaciti iz glave. Deca su mnogo svesnija jezika tela nego odrasli koji su tokom dugog školovanja naučili da obraćaju pažnju na reči a zapostavljaju telesno izražavanje.
Svaki inteligentan proučavalac ljudskog ponašanja zna da reči mogu da se koriste da saopšte laž. Često nema načina da se na osnovu samih reči sazna da li je informacija tačna ili lažna. To naročito važi za lične stavove. Na primer, kada pacijent kaže „Dobro se osećam”, ili „Moj seksualni život je odličan; nema problema sa tim”, na osnovu reči se ne zna da li su stavovi tačni ili ne. Mi često govorimo ono što želimo da ljudi veruju o nama. Nasuprot tome, jezik tela ne može da se koristi za obmanu ako posmatrač zna kako da ga koristi. Ako se moj pacijent zaista oseća dobro to će se odražavati na njegovo celokupno stanje. Očekivao bih da mu lice blista, da mu oči sjaje, da mu glas bude rezonantan, a pokreti živahni. U odsustvu tih telesnih znakova, ja bih sumnjao u njegovu tvrdnju.
Slična razmatranja važe i za seksualni život. Kada telo jedne osobe svojom mišićnom napetošću pokazuje da ona drži osećanje u sebi — steže zadnjicu i guši se nemoguće je da ima „odličan” seksualni život pošto je nesposobna da se prepusti snažnom seksualnom uzbuđenju.
Telo ne laže. Čak i kada osoba pokušava da izveštačenim položajem prikrije prava osećanja, njeno telo protivreči položaju stanjem napetosti koje se tada stvara.
Niko ne vlada potpuno svojim telom. Zbog toga se detektori laži mogu uspešno koristiti za razlikovanje istine od laži. Izgovaranje laži stvara stanje telesne tenzije koje se odražava na krvni pritisak, otkucaje pulsa i električnu aktivnost kože. Novija tehnika za utvrđivanje te razlike je analiza glasa. Ton i rezonantnost odražavaju svako osećanje koje čovek ima. Stoga je logično da se u procesu otkrivanja laži može koristiti glas.
Poznato nam je da rukopis jedne osobe može da se koristi za utvrđivanje crta te ličnosti. Ima ljudi koji tvrde da mogu da čitaju karakter na osnovu načina na koji neko hoda. Ako svaki aspekt ljudskog izražavanja otkriva ko smo, onda sigurno naše čitavo telo mora govoriti o nama još potpunije i jasnije.
U stvari, mi reagujemo na druge ljude zavisno od njihovog telesnog izražavanja. Stalno procenjujemo jedni druge, odmeravamo snagu ili slabost drugog, živahnost ili umrtvljenost, seksualnu privlačnost itd. Na osnovu telesnog izražavanja, često odlučujemo da jednoj osobi možemo verovati, koje je njeno osnovno raspoloženje i koji su njeni osnovni stavovi o životu.
Mladi ljudi danas govore o „vajbovima” neke osobe, ili vibracijama, kao dobrim ili lošim, zavisno od toga kakav utisak telo te osobe ostavlja na posmatrača. Naročito u psihijatriji, subjektivni utisak koji neko stiče o pacijentovom telesnom izražavanju je najvažniji podatak koji se može imati za rad i skoro svi terapeuti neprestano koriste tu informaciju. Međutim, ima nevoljnosti u psihijatriji i u javnosti uopšte, da se ta informacija smatra vrednom i pouzdanom, pošto se ne može lako i objektivno proveravati. Mislim da je to u suštini stvar poverenja koje neko ima u svoje opažanje i čula. Deca koja imaju malo razloga da sumnjaju u svoja čula oslanjaju se na tu informaciju više nego odrasli. To je priča o „Carevom novom odelu”.
U vreme kao što je ovo današnje, kada postoji jaka tendencija da se manipuliše ljudskim mišljenjem rečima i slikama, taj izvor informacija je od ogromne važnosti.
Kada bioenergetske pojmove predstavljam profesionalcima često sam suočen sa zahtevima za statistikom grafikonima, sigurnim činjenicama. Razumem želju za takvim informacijama, ali to ne treba da utiče na to da kao beznačajne odbacimo podatke koje nam šalju čula. Biološki smo snabdeveni receptorima za daljinu — očima, ušima, nosom — što nam omogućava da procenimo situaciju pre nego što lupimo glavom. Ako ne verujemo svojim čulima, podrivamo svoju sposobnost da osetimo i razumemo. Osećajući drugu osobu čulima, možemo razumeti njenu borbu i nevolju na osnovu onoga što ona govori o svom životu. Možemo je onda razumeti kao ljudsko biće, što je prvi uslov da joj se pomogne.
Osećati drugu osobu je proces uživljavanja. Uživljavanje je funkcija identifikacije — tj. Identifikujući se sa nečijim telesnim izražavanjem, može se osetiti njegovo značenje. Čovek takođe može da oseti kako bi bilo kada bi bio ta druga osoba, mada ne može imati osećanja koja ovaj drugi ima. Osećanja svake osobe su privatna, subjektivna. Ona oseća šta se dešava u njenom telu; vi osećate šta se dešava u vašem telu.
Međutim, pošto su sva ljudska tela slična u osnovnom funkcionisanju. ona mogu biti u rezonanci kada su na istoj talasnoj dužini. Kada se to desi, osećanja u jednom telu su slična osećanjima u drugom.
Praktično, to znači da ako neko zauzme telesni stav druge osobe, može osetiti značenje i imati osećanje tog telesnog izraza. Pretpostavimo da vidite osobu čiji je grudni koš isturen, ramena podignuta, obrve izvijene i da vi želite da saznate šta taj stav znači. Zauzmite taj položaj. Udahnite vazduh, dignite ramena i obrve. Ako ste u kontaktu sa svojim telom. odmah ćete prirnetiti da ste usvojili izraz straha. Možete se osećati uplašeno, ali ne morate, što zavisi od toga da li je izazvan strah koji je u vama, ali u svakom slučaju ćete tačno prepoznati izraz. Onda će te razumeti da jezikom tela druga osoba kaže „plašim se”.
Druga osoba se ne mora osećati uplašeno, bez obzira na strah koji izražava. Ako ne oseća strah, znači da nije u dodiru sa izrazom svoga tela. To se dešava kada je jedan stav dugo bio održavan pa je postao strukturiran u telu. Hronično uzdržavanje ili napetost gube efikasan ili energetski naboi i uklonieni su iz svesti . Oni se ne opažaju i ne doživljavaju. Telesni stav postaje „druga priroda” te osobe, u kom slučaju kažemo da je to deo karaktera. Može se, najzad, prepoznati po toj pozi, mada na prvi pogled može izgledati čudno. Naši prvi utisci o ljudima su telesne reakcije koje težimo da zapostavimo usmeravajući se na njihove reči i dela.
Reči i akcija su u velikoj meri pod voljnom kontrolom. Mogu se koristiti da saopšte utisak koji protivreči izrazu tela. Tako osoba čije telo izražava strah može govoriti i ponašati se pokazujući hrabrost, stav sa kojim se više identifikovala na ego-nivou, nego sa strahom koji izražava njegovo telo. U tom slučaju opisujemo svestan stav kao kompenzatorni — tj. kao napor da se prevaziđe strah koji se iza toga krije. U slučajevima kada osoba ide do ekstremno dugog poricanja straha koji se manifestu je u telu, njeno ponašanje se naziva kontrafobičnim. Telo ne laže, ali govori jezikom koji jedino drugo telo može da razume.
Imitiranje telesnog izraza druge osobe je neophodno samo da bi isprva učinilo njegovo značenje jasnim.
Kada je značenje jednom određeno, asocira se sa tim izrazom bilo kada da se vidi. Tako znamo da stisnute usne izražavaju neodobravanje, isturena vilica prkos, a širom otvorene oči strah. Međutim, da bismo se uverili u valjanost ovih tumačenja, treba da zauzmemo te položaje.
Zato bih hteo da zamolim čitaoca da zauzme sledeće položaje i da vidi da li može pratiti tumačenje koje dajem. U položaju stajanja povucite zadnjicu unapred i stegnite mišiće zadnjice. Možete primetiti dva efekta: jedan je da gornja polovina tela oseća slabost u predelu dijafragme, i drugi, da je u predelu karlice uočljiva napetost uzdržavanja ili uvlačenja. Slabost je gubitak telesnog stava i, prema tome, gubitak samoaktualizacije.
Ako biste zamislili da ljudsko biće ima rep, mogli biste nacrtati taj organ provučen između nogu. Bičevan pas zauzima isti položaj. Verujem da smo se uverili u tumačenje tog telesnog stava kao znaka da se osoba oseća kao da je bičevana, ponižena ili poražena.
Uzdržavanje se oseća kao stegnutost karličnih ispusta, analnog urinamog i genitalnog. Mnoge psihološke studije su pokazale da su tipične karakteristike osobe sa mazohističkim tendencijama doživljavanje sloma ega sa osećanjem ponižavanja i poraza koji to prati, plus težnja da se zadržavaju osećanja. Sledeći korak je koreliranje tog sklopa psiholoških crta sa izvesnim fizičkim stavom. Kada je ta korelacija jednom utvrđena, stalno se proverava posmatranjima drugih pacijenata. Najzad, karakterna struktura se identifikuje sa određenim telesnim položajem. Stegnuta zadnjica povučena unapred označava mazohistički element u toj ličnosti.
Čitanje telesnog izraza je često komplikovano zbog prisustva onoga što se zove kompenzatorni telesni stav.
Tako neke osobe sa telesnim stavom koji otkriva mazohističke tendencije, kao što je uvučena zadnjica, mogu — nasuprot tome — usvojiti stav prkosa u gornjem delu tela — isturena vilica, isturen grudni koš — da bi pokušali da prevaziđu mazohističku potčinjenost izraženu u donjem delu tela.
Izražena agresivnost takođe može služiti da prikrije pasivnost i povodijivost. Nemilosrdnost može skrivati osećanje poraženosti a neosetljivost debelokošca može negirati ponižavan je. U takvim slučajevima govorimo o sadomazohizmu. jer kompenzirajuće ponašanje privlači pažnju upravo na slabosti zbog kojih je i napravljeno da bi ih skrilo.
Čitanje jezika tela zahteva da čovek bude u kontaktu sa sopstvenim telom i da bude osetljiv za njegovo izražavanje.
Bioenergetski terapeuti se podvrgavaju takvom toku tretmana koji je napravljen da im omogući da dođu u dodir sa sopstvenim telom. Malo ljudi je u našoj kulturi oslobođeno mišićnih napetosti koje strukturiraju njihove reakcije i definišu uloge koje igraju u životu. Ti sklopovi napetosti odražavaju traume koje su doživeli u toku odrastanja — odbacivanje, zavođenje, potčinjavanje i frustracije. Nije svako doživeo te traume u jednakom intenzitetu. Ako, na primer, odbacivanje dominira životom deteta, ono će razviti shizoidne načine ponašanja koji su fizički i psihološki strukturirani u ličnosti. To postaje druga priroda čoveka i ne može se menjati izuzev otkrivanjem čovekove prve prirode. Isto važi i za druge oblike ponašanja. Izraz „druga priroda” se često koristi za opisivanje psiholoških i fizičkih stavova, koji su, mada su „neprirodni” u toj meri postali deo ličnosti da izgledaju prirodni.
Izraz podrazumeva da postoji “prva priroda” oslobođena tih strukturiranih stavova. Možemo definisati tu prvu prirodu negativno ili pozitivno. Možemo reći da na telesnom nivou ona predstavlja odsustvo hronične mišićne napetosti koja ograničava osećanja i pokrete, a na psihološkom nivou odsustvo racionalizacije, negiranja i projekcije. Pozitivno, ona mora biti priroda koja zadržava lepotu i gracioznost, kojima su sve životinje prirodno obdarene rođenjem. Važno je razumeti razliku prve i druge prirode, jer mnogi ljudi prihvataju svoje telesne napetosti i odstupanja kao „prirodne”, ne shvatajući da pripadaju „drugoj prirodi” koja izgleda kao da je prirodna samo zbog dugog navikavania. Duboko sam ubeđen da zdrav život i zdrava kultura mogu biti izgrađeni samo na čovekovoj prvoj prirodi.
Aleksandar Loven
