Zamišljam male ljude
Sa licima emocija kako kruže
i zaustavljaju se, čuče, sede,
razmene po koju reč.
Njihove duge tanke noge
spuštaju se niz moja pleća,
njihova tela, opuštena, vise sa moje grbače.
Sada su i polegali
glavom oslonjeni na vrat
gledaju kuda ih nosim.
Ugnezdili su se
sa rukama na obrazima
posmatraju svet kroz moje korake.
Katkad se uhvate za kosu da ne padnu.
Govore jezikom koji ne znam
i zato ne znam zašto su tu.
Možda da osiguraju moje obe noge na zemlji
ti mali ljudi podsećaju na gravitaciju, život
i svekoliko blago Božije,
kako reče pesnik.
Svako jutro oni i ja
podižemo ovo telo i hrlimo među svet.
Hodam ćutke
dok se oni pozdravljaju
sa svojom braćom koja vise
na kaputima slučajnih prolaznika.
Nekome uhvatim pogled
i znam za teret koji nosi.
Ljudi to zovu uhvaćenim pogledom, a možda smo samo zurili
tražeći pogledom male ljude koji vise
sa kragni
ne bi li videli teret na bližnjem svom
kada ga već na sebi ne vidimo.
Tek osećamo.
Jelena Zelenović
