Iz Knjige nespokoja
Bog me je stvorio da budem dete i ostavio me da celog života budem dete. Ali zašto je onda dozvolio životu da me bije, da mi otima igračke i da me ostavlja samog u školskom dvorištu da gužvam svojim slabašnim ručicama plavu prljavu keceljicu, svu umrljanu suzama? Ako već ne mogu da živim bez nežnosti, zašto su mi je uskratili? Ah, kad god vidim na ulici neko dete kako plače, neko dete prognano od drugih, boli me, više od tuge tog deteta, užas koji je prepatilo moje nespremno, iznureno srce. Boli me celom dužinom i širinom mog proživljenog života, i moje su one ruke koje gužvaju keceljicu, moja su ona usta izobličena od pravih suza, moja je ona slabost, ona samoća, a smeh odraslih prolaznika koristi moju žalost kao svetlost šibica ukresanih na osetljivom tkivu moga srca.
Gotovo sam ubeđen da nikad nisam budan. Ne znam da li ne sanjam kad živim ili ne živim dok sanjam, i nisu li san i život u meni dve izmešane, ukrštene stvari čijim se međusobnim prožimanjem obrazuje moje svesno biće. Ponekad, usred aktivnog života u kome, kao i svi drugi ljudi, jasno sagledavam sebe, okrzne me neko čudno osećanje sumnje; ne znam da li postojim, osećam da je lako moguće da sam nečiji tuđi san, učini mi se, s gotovo telesnom opipljivošću,da bih mogao biti lik iz nekog romana, koji se kreće, nošen dugim talasima pripovedačkog stila, kroz stvarnost jedne opštirne pripovesti.
Zapazio sam više puta da pojedini likovi iz romana dobijaju za nas značaj koji nikad ne bi mogli da dostignu naši poznanici i prijatelji, oni koji s nama pričaju i koji nas slušaju u vidljivom i stvarnom životu. I zato mi se javi, kao u snu, pitanje nije li sve u ovom svekolikom svetu samo naizmenični niz snova i romana, poput malih kutija u većim kutijama koje su, opet, umetnute u druge, još veće – nije li sve samo jedna priča sazdana od mnoštva priča, kao u „Hiljadu i jednoj noći“, koja se raspliće i razmotava, lažljiva, u večitoj noći.
Ako mislim, sve mi izgleda besmisleno; ako osećam, sve mi izgleda čudno; ako želim, ono što želim sakriveno je negde duboko u meni. Uvek kad se nešto pokrene u meni, uviđam da to nisam ja pokrenuo. Ako sanjam, samom sebi ličim na nešto što drugi pišu. Ako osećam, ličim na platno koje drugi slikaju. Ako želim, imam utisak da su me utovarili u kamion kao nekakvu robu i da se vozim, kao po sopstvenoj volji, prema nekom mestu na kome uopšte ne želim da budem, barem ne pre no što do njega stignem.
Kako je sve zbrkano! Neuporedivo je bolje gledati nego misliti, i bolje čitati nego pisati! Ono što vidim, može da me obmane, ali ga barem ne smatram delom sebe. Ono što čitam, može da mi se ne dopadne, ali ne moram da se kajem što sam ga napisao. Kako sve postaje bolno ako o tome mislimo potpuno svesni da mislimo, kao duhovna bića u kojima se odigralo ono drugo udvajanje svesti zahvaljujući kome znamo da znamo. Iako je dan prekrasan, ne mogu da prestanem da mislim. Da mislim, ili osećam il nešto treće što se zbiva među kulisama gurnutim u stranu. Čamotinja sutona i zapuštenosti, sklopljena lepeza, zamor od prinude da se živi…
Sloboda je moć izolacije. Slobodan si ako možeš da se udaljiš od ljudi a da te ne primorava da ih tražiš ni potreba za novcem, ni nagon stada, ni ljubav, ni žudnja za slavom, ni radoznalost – nijedan od tih poriva koji ne mogu da opstanu u tišini i samoći. Ako ti je nemoguće da živiš sam, znači da si rođen kao rob. Možeš posedovati najviše vrline duha i duše, a ipak da ostaneš rob – otmeni rob ili inteligenti sluga – svejedno, ali nećeš biti slobodan. I to nije tvoja tragedija, jer tragedija što si se rodio takav ne tiče se tebe nego samo Sudbine. Ali teško tebi ako te breme života primora da postaneš rob. Teško tebi ako si rođen slobodan, kadar da budeš samom sebi dovoljan i da se odvojiš od ljudi, a onda te siromaštvo prinudi da živiš sa drugima. Tada je to zaista tvoja tragedija, tragedija koju svuda nosiš sa sobom.
Roditi se slobodan, to je najveća ljudska veličina koja uzdiže bednog isposnika iznad kraljeva pa čak i iznad bogova, koji su sami sebi dovoljni zato što su silni a ne zato što su prezreli silu.
Smrt je oslobađanje jer umreti znači nemati više potrebu ni za kim. Nesrećni rob biva oslobođen, silom, svojih zadovoljstava, svojih nedaća, svog života željenog i večnog. Kralj biva oslobođen od svojih poseda, kojih nije želeo da se odrekne. One koje su se razbacivale ljubavlju bivaju oslobođene opšteg divljenja koje su obožavale. Pobednici bivaju oslobođeni svojih pobeda kojima su posvetili život.
Zato smrt oplemenjuje i odeva u neviđene, raskošne halje to jadno besmisleno telo. Jer to je sad telo slobodnog čoveka, bez obzira što on to nije hteo da bude. Jer to više nije telo roba, iako je taj rob plačući izgubio svoje ropstvo. Kao što neki kralj čija je najviša slava njegova kraljevska titula može biti smešan kao čovek ali je veliki po tome što je kralj, tako i mrtvac može biti izobličen, ali je veliki zato što je slobodan.
Zatvaram, umoran, krila mojih prozora, isključujem spoljni svet i uživam, na časak, u slobodi. Sutra ću ponovo biti rob; ali sada, sam samcijat, bez potrebe za bilo kim, jedino strepim da me nečiji glas ili prisustvo ne prekinu dok raspolažem svojom malom slobodom, trenucima uzvišenosti. Na stolici, zavaljen, zaboravljam život koji me tišti. Ne boli me više, izuzev što me je boleo.
…
Mudar je onaj ko monotono živi, jer u takvom životu i najsitniji događaj ima draž čarolije. Za lovca na lavove, posle trećeg lava, lov gubi čar pustolovine. Za mog monotonog kuvara svaka ulična tuča poprima razmere jedne skromne apokalipse. Za nekoga ko nikad nije napuštao Lisabon, vožnja autobusom do Benfike predstavlja putovanje do ruba beskraja, a ako jednog dana ode i do Sintre, imaće utisak da je otputovao na Mars. Putnik koji je obišao celu zemaljsku kuglu, posle pređenih pet hiljada milja ne oseća čar novine jer nailazi samo na nove stvari; na svakom koraku nešto novo, starost večite novine, ali apstrakni pojam novine ostao je na dnu mora, posle drugog susreta s nečim novim.
Čovek, ako je obdaren istinskom mudrošću, može uživati u prizoru čitavog sveta sedeći u svojoj naslonjači, pa čak i ako ne ume da čita, pa čak i ako ni sa kim ne razgovara. Dovoljno je da upotrebi čula i dušu koja ne zna za tugu.
Mogu da zamišljam da sam sve, jer nisam ništa. Da sam nešto, ne bih mogao da zamišljam. Pomoćni knjigovođa može da sanja da je rimski imperator; Kralj Engleske to ne može, jer je Kralj Engleske lišen mogućnosti da bude, u snovima, neki drugi kralj, osim onog koji jeste. Njegova stvarnost ne dopušta mu da sanja.
…
Došao sam danas, iznenada, do jednog apsurdnog i tačnog zaključka. Najednom mi je sinulo pred unutarnjim očima da nisam niko. Niko, apsolutno niko. Kad je ta munja blesnula, tamo gde sam pretpostavljao da se prostire grad, pružala se pusta ravnica, a sablasna svetlost koja me je pokazala meni samom, nije obasjala nebo iznad nje.
Ja sam predgrađe neke varoši koja ne postoji, opširno tumačenje jedne knjige koja nikad nije napisana. Nisam niko, niko. Ne umem da osećam, ne umem da mislim, ne umem da želim. Ja sam lik iz romana koji tek treba napisati, lik koji lebdi, vazdušast i raspršen još pre svog postojanja, između snova nekog stvorenja koje nije umelo da me osmisli.
Stalno razmišljam i stalno osećam, ali moje razmišljanje ne sadrži misli i moje opsećanje ne sadrži emocije. Sunovraćujem se sa tavana postavljenog negde u visini, kroz beskrajni prostor, bez cilja, u slobodnom padu, mnogostrukom i praznom. Moja je duša jedan crni kolovrat što se vrtoglavo vrti oko praznine, gibanje nekog beskrajnog okeana koji se talasa oko jedne rupe u ništavilu, a na vodama, koje su više kovitlanje nego voda, plutaju sve slike koje sam video i čuo na svetu – promiču kuće, lica, knjige, kutije, odlomci muzike i nepovezani slogovi, u jednom jezivom kovitlacu, bez dna.
A ja, onaj istinski ja, ja sam središte svega toga, jedno središte koje postoji jedino po zakonima geometrije ponora – ja sam ništa oko kojeg se taj vrtlog kovitla samo zato da bi se kovitlao, samo zato što svaki krug mora da ima središte. Ja, onaj istinski ja, ja sam bunar bez zidova, ali s memlom zidova, centar svega oko čega ničega nema.
Kad bih umeo da mislim! Kad bih umeo da osećam!
Moja majka je rano umrla, i nisam stigao da je upoznam…
Fernando Pesoa
