Bankar anarhista (3)
Pa da. Evo da vam nastavim priču. Imao sam taj problem, ali u svakom slučaju sam ga rešio, kao što rekoh. Odmah zatim, stigla me je još jedna misaona poteškoća, koja me je prilično zbunila. Bilo bi u redu, hajde da kažemo, da sam bio spreman da se žrtvujem bez ikakve lične nadoknade, odnosno bez ikakve istinski prirodne nadoknade. Ali, pretpostavimo da buduće društvo nije marilo za ono čemu sam težio i da nikada ne bi ni moglo da bude slobodno. Kog đavola bih se ja onda žrtvovao? Hajde da se žrvtujem za neku ideju u kojoj nema lične koristi, da ništa od toga nemam; ali da se žrtvujem i da pritom nemam nikakvu garanciju da će ono za šta se borim ikada biti i da sama ideja neće imati ništa od tog mog zalaganja, e to bi bila kap u punoj čaši… Odmah da vam kažem da sam rešio problem istim sentimentalnim putem kojim sam rešio i onu prvu teškoću; a opet, upotrebio sam i logiku, kao što sam je automatski upregnuo i onda kada sam potpuno postao svestan svog anarhizma… Videćete već… Od tog doba potiče i par mojih naivnih nazovi mudrolija: „Vršio sam svoju dužnost zbog budućnosti, neka budućnost ispuni svoju dužnost zbog mene…” Tako nekako… Izložio sam taj zaključak ili, pre će biti, zaključke, saborcima i svi su se složili sa mnom. Bili su saglasni da treba da se ide napred i da se sve učini za slobodno društvo. Istina, nekolicina, oni najbistriji, bila je malo poljuljana mojim izlaganjem, ne zato što su bili protiv nego zato što nikada do tada stvari nisu videli tako jasno… Ali, ipak su se svi složili… Svi smo se udružili da iznesemo veliku društvenu revoluciju, da se iznedri slobodno društvo, bilo da nam budućnost to donese ili ne! Napravili smo grupu, sve pravi ljudi, pa počesmo propagandu – veliku, naravno, u okviru granica koje smo imali. I dugo smo se, često praćeni velikim poteškoćama, borili za naš anarhistički ideal.
Ovde se bankar na duže ućuta. Nije zapalio cigaru koja je opet bila dogorela. Na tren se osmehnuo i, kao neko ko je dokučio nešto važno, upiljio se u mene i nastavio, svežijim glasom, naglašavajući reči.
U to vreme, rodilo se nešto novo. Kažem “u to vreme”, misleći na sledeće. Hoću da kažem da sam, posle nekoliko meseci propagande primetio novi problem, krupniji od svih, veoma ozbiljan problem… Sećate se, zar ne, onog što sam rigoroznim razmišljanjem utvrdio da bi trebalo da bude proces delovanja anarhista? Jedan proces ili procesi koji doprinose ukidanju društvenih fikcija, a da pritom ne zaustave stvaranje slobodnog društva, odnosno da ne zatome tu jedvaslobodicu potlačenih društvenim fikcijama; proces koji bi, budući moguć, proklijao u nekakvu mladicu buduće slobode… Tako dakle: pošto sam taj kriterijum zacrtao, nikada ga više nisam napustio… U vreme naše propagande, o kojoj vam pričam, otkrio sam nešto. U grupi propagandista, bilo nas je oko četrdesetak, ako ne grešim, desilo se ovo: stvorila se tiranija.
Čuj, stvorila se tiranija. Kako?
Ovako… Neki su hteli da se nametnu drugima i da oni vode glavnu reč. Ne kažem da su to radili u ozbiljnim stvarima, čak i nije bilo tu nekih ozbiljnih stvari u kojima bi to činili. Ali, činjenica je da se to dešavalo svakodnevno, ne samo što se tiče propagande nego i u običnim životnim situacijama. Jedni su bezosećajno hteli da vladaju, drugi da im sluguju. Neki su postali glavešine jer su se nametnuli, drugi jer su bili vešti. To se ogledalo u najobičnijim stvarima. Na primer: dvojica bi zajedno išli ulicom, došli bi do njenog kraja, jedan je hteo da ide desno, drugi levo – i jedan i drugi su bili ubeđeni da su u pravu. Ali, ovaj za levo bi kazao: “Idemo ovuda”; drugi bi pošteno odvratio: “Ne mogu, čoveče, moram ovuda”, iz ovog ili onog razloga… Ali, na kraju, protiv svoje volje i ubeđenja, i drugi bi skrenuo levo… Jednom bi to bilo jer bi ga onaj ubedio, drugi put jer je ovaj navalio, treći put opet iz nekog nesuvislog razloga… Dakle, nikad nije bilo zdravorazumski već su uvek i to nametanje i ta pokornost bili nasumični, instinktivni… Kao u ovom prostom slučaju, tako i u svemu drugom, od najobičnijih do najsloženijih situacija… Jel’ vidite u čemu je stvar?
Vidim. Ali, šta je, kog đavola, čudno u tome? To je sve prirodno da prirodnije biti ne može!
Pa hajde da mućnemo glavom. Hoću da uočite da je sve to suprotno anarhističkoj doktrini. Obratite pažnju, sve se ovo događalo u maloj grupi, bez nekog velikog značaja i uticaja, u grupi kojoj nije bila poverena nikakva važna odluka niti bitna akcija. Takođe zapažate da je u igri bila grupa ljudi koja se udružila da bi učinila sve što može u svrhu anarhizma – da bi pobedila, koliko je moguće, društvene fikcije, te stvorila, opet u granicama mogućeg, slobodu budućnosti. Jeste li shvatili ove dve stavke?
Shvatio sam.
E sad, vidite dobro šta ovo znači… Mala grupa poštenih ljudi (stavljam ruku u vatru da su bili pošteni!), stvorena da bi agitovala za slobodu, jedino pozitivno i opipljivo što je za par meseci stvorila jeste – unutarnja tiranija. A ta tiranija… Nije ta tiranija nikla iz akcije društvenih fikcija, što bi, iako žalosno, bilo donekle opravdano kod drugih ljudi, a najmanje oprošteno nama koji smo se borili protiv tih fikcija; bilo kako bilo, živeli smo usred društva utemeljenog na tim fikcijama, te nije bila isključivo naša greška što nismo mogli da pobegnemo od njegovog delovanja. Pa čak nije ni to. Nego, oni što su vladali, koji su činili po svom, nisu to radili zbog para ili zbog društvenog položaja, niti zbog bilo kakvog ćara fiktivne prirode; činili su to zbog neke vrste akta izvan društvenih fikcija. Hoću da kažem da je ta tiranija, u odnosu na društvene fikcije, bila novi soj tiranije. Nametnuli su je ljudi koji su već u klici bili ugnjeteni društvenim fikcijama. A povrh svega, dizgine tiranije bile su u rukama ljudi sa časnim namerama da unište tiraniju i iznedre slobodu. Sada bacite pogled na slučaj neke veće grupe, mnogo uticajnije, koja se bavi važnim pitanjima i donosi presudne odluke. Omogućite toj grupi da se bori, kao naša grupa, za uređenje slobodnog društva. Recite mi sad, da li nazirete, s tim jarmom izmešanih tiranija, nekakvo društvo koje bi ličilo na slobodno društvo ili neko čovečanstvo koje bi bilo dostojno sebe…
Pa to me baš golica…
Golica vas, zar ne? А tu čuče i sporedne cake, podjednako golicave… Na primer, pomoćna tiranija…
Molim?
Pomoćna tiranija. Bilo je među nama onih koji su, umesto da se nametnu drugima, suprotno od toga, pomagali svakome kome su mogli. Izgleda kao da je suprotno od ove tiranije, jel da? Аli nije, isto je. To je ta ista nova tiranija. I isto ide protiv anarhističkih principa.
Čuj ovo! Kako?
Pomagati nekome, dragi prijatelju, znači smatrati ga nesposobnim; ako taj neko nije nesposoban, onda će da postane ili da se smatra takvim, a to je u prvom slučaju tiranija, a u drugom prezir. U prvom slučaju se ograničava sloboda drugog čoveka, a u drugom se polazi od principa, možda i nesvesno, da je taj drugi čovek vredan prezira i nedostojan slobode, odnosno nije kadar da prihvati tu slobodu. Hajde da se vratimo na naš slučaj… Uviđate kako je ovaj potez bio težak. Neka i radimo za buduće društvo bez očekivanja da će ono da nas nagradi ili, rizikujući, da će ono ikada nastati. Sve to još i nekako. Ali, kap koja preliva čašu jeste misao da radimo za buduću slobodu, a stvaramo, u stvari, novu tiraniju, onu koju sami vršimo, mi potlačeni, jedni nad drugima. E to je ono što ne može…Počeo sam da razmišljam. Nešto je tu škripalo, nešto nije bilo kako treba. Imali smo dobre ideje, pouzdanu doktrinu, da li to znači da nam je metod bio loš? Sigurno, ali gde, nađavola, da nađem grešku? Malo je falilo da poludim od razmišljanja. A onda, jednog dana, iznenada, kako to uvek biva, našao sam rešenje. Bio je to veliki dan za moju anarhističku teoriju, dan kada sam otkrio, da tako kažem, metod anarhizma.
Za trenutak me je pogledao, mada kao kroz mene, pa nastavio istim glasom.
Mislio sam: imamo novu tiraniju, koja nije nikla iz društvenih fikcija. Odakle je, onda, potekla? Da li je nastala iz prirodnih kvaliteta? Ako jeste, onda adeuš, zbogom slobodno društvo! Ako je društvo u kome su jedino prirodni kvaliteti one vrline sa kojima se ljudi rađaju, koje duguju Prirodi, i nad kojima nisu vlasnici – ako je društvo u kome deluju samo ti kvaliteti zapravo samo gomila tiranija, ko će hteti da pomeri mali prst da bi doprineo ostvarivanju tog društva? Između ove i one tiranije, bolje da ostanemo na ovoj koju poznajemo, na nju smo navikli i manje će nas boleti nego što bi nas bolela nova tiranija, sa svim tiranskim svojstvima koja bi došla ravno iz Prirode – protiv nje ne bi bilo moguće buniti se, kao što je bezizgledno buniti se protiv smrti ili protiv činjenice da ste rođeni niski, a vi biste želeli da ste zelen bor. Već sam dokazao da, ako iz nekog razloga, nije moguće dosegnuti anarhističko društvo, onda je najprirodnije društvo umesto njega – građansko društvo. Ali, da li bi ta tiranija, nastala među nama, zaista ponikla iz prirodnih sposobnosti? Šta su, uopšte, prirodne sposobnosti? To su stepen inteligencije, mašte, volje i tako dalje, sa čim se neko rađa – naravno, na mentalnom polju, jer su fizičke prirodne sposobnosti drugo pitanje. Ako jedan čovek vlada drugim čovekom, bez nekog razloga poteklog iz društvenih fikcija, onda je sigurno da su njegove prirodne sposobnosti veće od sposobnosti onog kojim vlada. On njime vlada pomoću svojih prirodnih sposobnosti. Ali, moramo da se zapitamo da li je to korišćenje prirodnih kvaliteta istinsko? Drugim rečima, da li je prirodno? Šta je prirodno korišćenje naših prirodnih mogućnosti? To je kada ono služi prirodnim ciljevima naše ličnosti. Pa da li je vladati nekim prirodna težnja ličnosti? Može da bude i postoji slučaj kada je to izvesno – kada nam je taj neko neprijatelj. Za anarhistu je, naravno, neprijatelj svako ko je predstavnik društvenih fikcija i dotičnih tiranija. I niko više, jer ostali ljudi su isti kao on, pa su mu oni prirodni saborci. Sad vidite da tiranija koja se uspostavljala među nama nije bila takva; ta tiranija je sprovođena nad ljudima koji su isti kao mi, nad našim prirodnim drugovima, u stvari našim dvostrukim drugovima, jer smo bili ujedinjeni istim idealom. Zaključak: ta naša tiranija, ako nije potekla iz društvenih fikcija, takođe nije potekla od prirodnih sposobnosti; nastala je zbog pogrešne primene i izopačenosti prirodnih kvaliteta. A šta je bio izvor te izopačenosti? Jedna od ove dve stvari: ili je čovek prirodno zao, te su zato sve prirodne sposobnosti prirodno nastrane, ili je ta nastranost posledica duge izloženosti čovečanstva miljeu društvenih fikcija, koje su iznedrile tiraniju, u kojoj se najprirodnije korišćenje prirodnih sposobnosti preobražava u istinktivno tiransko. Od ovih dveju pretpostavki, koja je bila prava? Bilo je nemoguće zadovoljiti naučnu, odnosno logičku prirodu viđenja. Razumu ovde nije bilo mesta, jer on poštuje istorijski ili naučni red, a zavisi od poznavanja činjenica. Ni nauka nam tu ne pomaže, jer gde god dosegnemo pogledom u prošlost, vidimo čoveka koji je izložen ovom ili onom sistemu društvene tiranije i zato uvek u stanju koje nam ne dopušta da istražimo kakav je čovek koji boravi u savršeno čistim i prirodnim okolnostima. Budući da nismo kadri da precizno odredimo problem, moramo da sednemo na tas gde preteže veća verovatnoća, a to je druga hipoteza. Suvislije je pretpostaviti da preduga izloženost čovečanstva društvenim fikcijama – stvoriteljkama tiranije – čini da se čovek, u stvari, rađa sa izopačenim prirodnim sposobnostima da tiranizuje bližnjeg (čak i onaj koji tome ne teži), nego pretpostaviti da se prirodne sposobnosti prirodno izopačuju, što na izvestan način predstavlja protivrečnost. Zato se mislilac opredeljuje, kao što sam se i ja opredelio, gotovo potpuno uveren, za drugu mogućnost. Jedno je, dakle, sigurno… U sadašnjim društvenim uslovima nemoguće je da grupa ljudi koja zajedno radi, koliko god imali dobre namere i koliko god nastojali da savladaju društvene fikcije i izbore se za slobodu, ne podlegne tiraniji, onoj novoj tiraniji koju sami stvaraju – dodatak društvenim fikcijama, i da u praksi ne pokvare sve ono što bi u teoriji želeli, čak i vlastite ideje koje žele da ostvare. Šta onda da se radi? Vrlo je prosto… Svi treba da radimo za istu svrhu, ali odvojeno.
Odvojeno?!
Da, jeste li pratili moje argumente?
Jesam.
Zar ne mislite da je logičan, da je ovaj zaključak ključan?
Mislim, mislim. Ono što mi nije baš jasno…
Sad ću da vam objasnim… Rekao sam vam da svi radimo za isti cilj, ali odvojeno. Radeći za isti anarhistički cilj, svako od nas sopstvenim naporom doprinosi uništenju društvenih fikcija, što nam je konačni cilj, i takođe doprinosi stvaranju slobodnog društva budućnosti; radeći odvojeno, nećemo biti kadri ni na koji način da stvorimo novu tiraniju, jer niko neće biti vlastan nad drugima i neće moći, dominirajući, da ograničava drugima slobodu niti da je uguši. Radeći odvojeno za isti anarhistički cilj, dvostruko smo u prednosti – jedna je zajednički napor, a druga nestvaranje nove tiranije. Nastavljamo moralno ujedinjeni i radimo na istovetan način za isti cilj: i dalje smo anarhisti, jer svako od nas teži slobodnom društvu; ali ne postajemo ni voljno ni nevoljno izdajnici naše ideje, niti smo u mogućnosti da se u izdajnike preobratimo, zato što nismo pod pogubnim uticajem društvenih fikcija već radimo izolovano, u duhu nasleđa koje nam je Priroda podarila. Ova taktika odnosi se na ono što ja zovem vreme pripreme za socijalnu revoluciju. Pošto se naruše buržujske odbrambene snage, a društvo dovede u stanje da mora da prihvati anarhističku doktrinu, na korak blizu da kroči u društvenu revoluciju i završni udar, e tada ne može da se nastavi odvojeno delovanje anarhista. Ali, u tom trenutku, slobodno društvo će virtuelno već stići – stvari će biti drugačije. Taktika koju vam objašnjavam odnosi se samo na delovanje anarhista u srcu građanskog društva, kao što je bila grupa kojoj sam ja pripadao. Eto, to bi bio pravi anarhistički proces! Zajedno smo bili luk i voda i još smo sami sebe tiranisali i uništavali, sve skupa s našim teorijama. Ni razdvojeni nismo bili bogzna šta, ali barem nismo gušili slobodu niti stvarali novu tiraniju. To što smo postigli, ipak je vredno, jer nije bilo nepravde ni gubitka. Uz to, radeći ovako razdvojeni, naučili smo da verujemo sebi i da se ne oslanjamo na druge. Tako smo postali slobodniji već na početku, a pripremali smo se za budućnost i lično i kao primer drugima. Bio sam presrećan zbog ovog otkrića. Odmah sam ga saopštio drugovima… Jedan od retkih trenutaka u mom životu kada sam ispao budala. Zamislite koliko sam bio opčinjen svojim otkrićem da sam očekivao da se oni slože!
Nisu se složili, naravno…
Sablaznili su se! Odbili su, prijatelju, odbili! S gnušanjem! Manje-više, svi su protestvovali! Nije to trebalo da se desi! To je bilo da ne veruješ! Аli, niko nije rekao kako bi trebalo da bude. Obrazlagao sam i diskutovao, a kao odgovor na argumente dobijao sam sve same splačine od iskaza, kao kad ministri u skupštini izlažu, a nemaju odgovore… Tada sam shvatio s kakvim sam se beštijama i zentarama uhvatio u kolo! Skinuli su maske. Ta zbirodija je bila stvorena za roblje. Hteli su da budu anarhisti na tuđ račun. Hteli su slobodu, ali da je drugi izvojuju za njih, pa da im je tutnu u ruke, kao da kralj daruje titulu! Skoro svi su bili takvi, vucibatine!
Ferando Pesoa
Nastaviće se
