Ovaj tekst je preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu Gradac (dvobroj 160/161, 2006/2007 g.). Za ovo izdanje, posvećeno melanholiji, tekstove je odabrala, priredila i napisala uvodne komentare Slavica Batos.
Melanholija poznih dela (4)
Hor staraca na Kolonu kaže: Užasno, stari, sve davne patnje probuditi iz sna!
Za stanje melanholije je karakteristično što je dvojno. Naravno, nema nikakve veze sa šizoidnošću, jer nema nikakve veze s patologijom. Melanholija je poslednji blagoslov ljudskog života. Čovek u melanholiji neprekidno je bar u duploj situaciji i to objašnjava ono što treba da nazovemo čujnošću.
Čujnost se nekada nalazi u kompoziciji dela. To je slučaj kvarteta u a-molu, u Tao te đingu, u Edipu na Kolonu i u Faustu. Drugde u umetnosti probija više glasova, kao u Buri, ili u Kunst der Fuge, ili kod Platona i Tolstoja i kada god probije, svaki put se dogodi da se obori celokupna egzistencija dela.
Osnovni stepen, na koji se čuje pozno delo, obično je hor staraca na Kolonu, kolebljiv i bezbojan, promukao i monoton bas. Izgleda da je to ona osetljivost i naštimovanost koja je pogodna da obuhvati neizmerno moćniju snagu nego što je ljudska. Na ovom stepenu se čuje neki sablasno čist i oštro presečen glas.
Katkada tek kao jedan udar. Katkada pod velom. Ako je udar, onda celo delo počinje da se ljulja. Ako je veo, čovek se prestravi, jer oseća da delo tone u veo. U drugom delu Fausta ovi se glasovi probijaju u velikom broju. U Buri je prvi pokretač Arijel, a na pozornici se pojavljuju Ceres i Iris i vile i harpije i nemani. Ovi glasovi su vampiri, vile, kamenovi, ribe. Glas u Edipu na Kolonu prožima srazmerno sve ćelije utkane u delo. Izgleda kao da je ceo Edip čujnost i kao da ceo Edip negde nematerijalno lebdi u vazduhu.
U a-mol kvartetu situacija je sasvim neobična. Postoje jedinstveni i dugački delovi, naročito spori stavovi, koji stranu muziku koja dopire s nezamislivom koncentracijom prevode na jezik ljudske muzike. Od tona do tona, precizno od takta do takta, svaki akcenat, pojačanje, slabljenje, erupciju, bujanje preinstrumentalizuje na jezik naše zemaljske muzike. Sličnog ostvarenja nema u ljudskom svetu. Betoven je u ovo vreme već bio potpuno gluv i tako nije znao, nije mogao znati kakve glasove čuje. Tumačio ih je kao ljudske. Da još nije bio gluv, ovi glasovi bi mu sigurno razorili uvo. To nema nikakve veze s halucinacijom.
Nije reč o viziji i snu i imaginaciji. To je očitovanje stvarnosti koja je neizmerno moćnija od čoveka. Das strakere Dasein, kao što kaže Rilke: ako bismo u nju mogli potpuno prestupiti, naše biće bi se istopilo. I ako je već reč o snovima i halucinacijama i opseni i čaroliji, nema sumnje da je naš život čarolija, to je opsena i san i halucinacija. We are such stuff as dreams are made off, kako Šekspir kaže u Buri: od one smo građe, od koje je san. And our little life is rounded with a sleep. Jadni naš mali život pluta na sred okeana sna.
Ovaj san u kome ovde živimo, to je naš sadašnji život i na ovo biće sna mi čujemo stvarnost. Čaroliji je kraj.
Now my charms are all overthrown (Moje su čari iščilele).
This rough magic I here abjure (Danas poričem ovu grubu magiju).
Čarolija je najveća i od nje je veća samo – stvarnost. I nije problem opsena, zemno bivstvo, ono ovde, ne privid, ne sudbina, ne slučajnost, život, ljubav, zanos, noć, tajna, kob, strast, ne! Problem je upravo prosto moćno bivstvo, druga strana, svetlost, stvarnost. To je teško. To je lako. O, ništa lakše od toga i od lakog ništa teže nije.
Ako je umetnik domašio instrumentalizaciju kojom može da preuzme pravu stvarnost, njegov posao je okončan. Ne domaši je svaki umetnik. Malo ih je, Sofokle, Gete, Rilke, Betoven, Tolstoj, Šekspir, Bah, nekoliko filozofa, Platon, Heraklit, Lao Ceo. Domašili su je na kraju svog života i onda već znaju šta bi trebalo da učine. Znaju, i s ovim znanjem neophodan bi im bio potpuno nov život kako bi i ostvarili ono što znaju.
Stari Tolstoj u dnevniku i pismima pisanim na samom kraju života neljudski pati. Već zna. Šta? Zna ono što i Edip, da je ovaj život ovde mračna i krvava sramota. Spasao je poslednju kap meda i poslednji blagoslov i domašio znanje o istinskom životu i stvarnosti. U ruci mu je, a osamdeset mu je godina. Šta ume od toga da ostvari? Da li da pokuša sebe da promeni da bi postao istinski? Da li da objavljuje istinski život? Kao stari Platon koji je isto kao i stari Tolstoj domašio znanje i kad ga je domašio, imao je osamdeset godina. Kao Gete. Kao Lao Ce. Već čuje glasove istinskog bivstva iz prave stvarnosti i sada bi trebalo da načini, ne delo, nego čoveka.
Trebalo bi da načini istinskog čoveka i istinski život i trebalo bi da pristupi preobražavanju sveta i celo čovečanstvo bi trebalo naučiti na koji način se to može učiniti.
Šta da radi? Da i dalje radi? Da i dalje živi u razvratu rada? Kao Sezan koji je rekao da hoće da umre dok slika.
Stari Mikelanđelo kreše skulpturu i napušta je. Započinje drugu. I nju napušta. Betoven celokupnu stvarnost instrumentalizuje na ljudsku muziku. Rilke govori o moći bivstva anđela. Sofokle pita: da li sam samo onda Moć ako nisam Ništa? To je melanholija poznih dela.
Zadobiti znanje i ne moći ga koristiti.
Do sada je bio slep, ali sada, kao Edip, vidi jasno. „Sada već vidim jasno.“ Izvan opsene je. Predahni, čarolijo. „Iščašen iz svog smisla” (been justled from your senses).
Pohaban i posiveo, ali nikad nije imao takve moći kao ovakav prazan i razglobljen. Više se ničega ne plaši, jer se nalazi neposredno pred neumoljivom kapijom. U međuvremenu je život potrošen. Nema vremena za veću polovinu dela. Treba ići. Sada! Baš sada!
Po rečima starog Tolstoja jasno se vidi da on nije tako shvatio stvar. Verovao je da mora tražiti pravi život i kad ga nađe, treba da ga preda ljudima. Ljudima, jeste, svakome bez izuzetka. Da je mogao znati, ako ga nađe, nikome ga ne može predati! Da je znao! Jer njemu nije bio potreban, njemu, Tolstoju, nego njima, ljudima, svakome od njih! Nije ga pribavljao za sebe. I sada mu ostaje u ruci. To je melanholija poznih dela. Nikome ih ne može predati. Nikome, nikome na celom svetu.
To je Kolon, predivno mesto sveta. Jadan, gladak, neživopisan, gotovo prazan prostor, bez lepote, bez slasti, nemilosrdno trezven i jednostavan.
Bela Hamvaš
Preveo sa mađarskog
Sava Babić
