Ko ne poznaje Tao te đing, on ne zna da misli; ko ne poznaje Vedu, on ne zna šta je stvarnost; ko ne poznaje Stari zavet, on ne poznaje Boga; ko ne poznaje Novi zavet, on ne zna da živi; ko ne poznaje Tomu Kempijskog i ne sledi ga, on nije hrišćanin.
Bela Hamvaš
Doktrina o istini
Srećan je onaj kome se jasno otkriva istina,
i to onakva kakva zaista i jeste. Jer naša mišljenja i naša osećanja, često nas
mogu prevariti i malo toga smo kadri ispravno shvatiti.
Šta ima dobroga u mnogim raspravama ili diskusijama o neshvatljivim stvarima,
zar će nam naše znanje o tim stvarima pomoći da izbegnemo dolazeći Sudnji dan?
Zanemarivanje stvari koje su korisne i nužne, a preterana briga za stvari koje
su nevažne i štetne, je veliko bezumlje.
Imamo oči, ali ne vidimo.
Zašto se onda bavimo pitanjima filozofije? Onome kome govori večna Reč
oslobođen je od teoretisanja. Kroz ovu Reč su postale sve stvari i o Njoj sve
govore – Onaj koji je od početka nam, takođe, govori. Bez te Reči niko ne može
razumeti ili rasuđivati ispravno. Onaj kome sve pripada i koji prati sve
stvari, koji vidi sve stvari onakve kakve jesu, može da smiri tvoje srce i
sačuva te u miru sa Bogom.
O Bože, Ti koji si istina, učini da i ja budem jedno sa Tobom, i u večnoj
ljubavi. Često sam umoran od mnogih stvari koje čujem ili čitam, ali samo u
Tebi je sve za čime čeznem. Zato, neka svi učenjaci umuknu, i neka svako
stvorenje ućuti pred Tobom, samo Ti mi govori.
Što je čovek sabraniji, njegovo srce postaje jednostavnije, te lakše može
razumeti uzvišene stvari, jer prima svetlo poznanja od gore. Čist i uravnotežen
duh nije zbunjen od mnogog posla, jer sve što čini, čini na Božju slavu. A
pošto ima unutrašnji mir, on teži da svaki posao uradi sa potpunom
nesebičnošću. Jer, šta nam ustvari donosi više problema i žalosti nego
nekontrolisane želje našeg srca?
Dobar i posvećen čovek do detalja razmišlja o stvarima koje želi uraditi, on u
tome ne želi biti vođen kakvom ćudi ili zlom sklonošću, već na osnovu toga kako
mu to nalaže zdrav razum. Zar neko, ko želi da pobedi samog sebe, nije
prisiljen na veoma tešku borbu? Ovo treba da bude i naš cilj, da: pobedimo,
odnosno pokorimo samog sebe i da svakodnevno jačamo i napredujemo u vrlinama.
Svaka savršenost u ovom životu uvek sadrži nešto od nesavršenosti, i svako
učenje sadrži u sebi malo tame. Ponizno poznavanje samoga sebe jeste
najsigurniji put ka Bogu, bolji od mnogog znanja i učenja. Nije znanje i učenje
takvo da ga treba smatrati za nešto loše, ono je samo po sebi dobro, jer od
samog Boga dolazi. Ali, čista savest i život pun vrlina treba uvek da imaju
prednost nad znanjem i učenjem. Mnogi često greše i dostižu tako malo ili
ništa, jer se trude da steknu znanje i učenje, više nego da žive ispravno.
Kad bi ljudi više pažnje posvećivali iskorenjivanju poroka, a da umesto njih
usađuju vrline, kao što su skloni da razgovaraju i pišu o raznim svojim problemima,
onda ne bi bilo prisutno toliko mnogo zla i skandala po svetu, odnosno toliko
slabosti u religijskih organizacijama. Na Sudnji dan sigurno nećemo biti pitani
šta smo čitali, već šta smo radili, i ne kako smo lepo govorili, već kako smo
život živeli.
Recite mi, gde su sada svi ti naučnici i učitelji, koje ste upoznavali ili
znali za svoga života, a koji su bili čuveni po svojim učenjima? Sada su već
drugi došli na njihovo mesto, i nisam siguran da oni ikad razmišljaju o svojim
predhodnicima. Dok su bili živi smatrani su za nešto, ali sada ih malo ko i
retko spominje. Kako samo brzo prolazi svetska slava! Samo ako su njihovi
životi bili u saglasnosti sa njihovim učenjem, onda je njihovo proučavanje i
čitanje vredno pažnje.
Koliko je samo onih koji propadaju, jer se drže taštog svetskog znanja a
premalo vode računa o tome da služe Bogu. Oni postaju nekorisni i jalovi u
svojim vlastitim fantazijama, jer žele da budu veliki među ljudima, umesto da
budu ponizni.
Zaista, velik je taj koji je velik u iskazivanju milosrđa. Zaista, velik je
onaj koji je mali u svojim vlastitim očima i ne teži ka dostignuću vlastite
slave. Zaista, pametan je onaj koji svoj pogled upire iznad zemaljskih stvari,
i smatra ih za gluposti, da bi stekao Hrista. Onaj koji čini volju Božju, i
odriče se svoje sopstvene, to je taj što je savladao učenje (Hristovo).
Razboritost u delima
Ne priklanjaj srce svakom podsticaju i
savetu, već stvari razmatraj pažljivo i strpljivo u svetlu Božje volje. Jer
vrlo često, na žalost, smo tako slabi da verujemo ili čak govorimo više loše
nego dobro o drugima. Savršen čovek, međutim ne veruje svakoj izmišljotini, jer
on zna da je čovek naklonjen zlu, koje se često manifestuje u rečima – govoru.
Nemoj činiti ništa prenagljeno, niti se tvrdoglavo drži nekog svog mišljenja.
Velika mudrost leži u sledećem: nemoj verovati u sve šta ljudi govore i
prepričavaju.
Prihvati savet samo od pametnog i savesnog čoveka. Potraži savete samo od onih
koji su bolji od tebe, umesto da pratiš svoje vlastite.
Dobar život čini čoveka mudrog u odnosu na Boga, i čini ga osposobljenim za
mnoge stvari, jer što je čovek ponizniji, to je više podređeniji Bogu, i ima
mudrost i mir u svim stvarima.
Iz knjige IMITATION OF CHRIST, Thomas Kempis.
Knjiga prva, 3. i 4. poglavlje.
Toma Kempinski je rođen 1380. godine u Holandiji. Bio je kaluđer koji je živeo
u zajednici “braća zajedničkog života”. Njegova knjiga “slediti
Hrista” se ubraja među hrišćanske svetske klasike.
Zadatak je da se spase stotinu knjiga. Svejedno je da li iz opsednutog grada, ili iz opsednutog sveta. Takvih stotinu knjiga s kojima bi se, ako bi nestale sve ostale knjige, uglavnom mogla uspostaviti književna linija čovečanstva
Ovom prilikom nije reč o tome da neko sačini katalog lektire za putovanje, ili da se iz razbibrige ponese na „pusto ostrvo“ sto svojih omiljenih pisaca, nego o tome da se priberu takva dela koja je već odavno trebalo da budu prevedena na sve jezike. Bar jedna od ovih stotinu knjiga bi uvek trebalo da se nalazi na noćnom ormariću, kako bi čovek, ako ne više, ono bar jednu jedinu reč pročitao pre spavanja i od istinskog sadržaja ljudskog bića bar nešto poneo sa sobom, kao svetlost, u noćnu tamu.
Pod stotinu knjiga ne treba podrazumevati sto svezaka. Ova situacija bi izazvala mnoge neobičnosti: kod Getea bi trebalo izostaviti Ekermana, ili pesme, kod Dostojevskog i Tolstoja sve sem jednog dela, kod dvotomnog Platona jedan tom.
Stotinu knjiga znači sto životnih dela, sto opusa, glavninu onoga što čini sto autorskih dela. Tamo gde je reč o samo jednoj jedinoj knjizi, kao kod Rablea ili Dantea, nema pogađanja. Moderni autori su pak višetomni; kod njih su naslovi knjiga predmet rasprave, broj knjiga je otvoreno pitanje.
Individualni ukus će izmeniti deset knjiga u ovom katalogu, možda dvadeset, eventualno trideset. Odstupanja se mogu napadati i braniti. Za pedeset dela svi ćemo se bezuslovno saglasiti; eventualno za šezdeset, u najpovoljnijem slučaju za osamdeset. Sudeći prema verovatnoći – za najvažnijih osamdeset.
Bela Hamvaš