1 Jednostavno ili komplikovano
Bila je to bela jednospratnica. Delovala je prosto, bez ikakvih ukrasa, a ipak bogato i to znači da je sama za sebe bila ukras. Planinska kuća, mogao bih reći i alpska kuća sa prvih obronaka Alpa, iako je kraj u srednjoj Austriji. I samo zato što sam na pragu kuće Tomasa Bernharda proveo nekoliko časova između svojevrsnog očaja i poleta mogao bih gotovo reći da sam njegov privrženik. Kucali smo mu na vrata, prednja, zadnja, bacali kamenčiće na prozorska okna, zvali ga glasno, mrmljali na brzinu sročene molitve, ali on se nije pojavljivao. Nije bilo glasa koji bi nas pozvao da uđemo niti glasa koji bi tražio da se udaljimo. Mora da su usamljenog ukućanina sva ta naša bajanja uznemiravala, mada iz kuće nije do nas dopirao nikakav znak bilo kakvog nemira. Tomas B. je nesumnjivo bio kod kuće. Na to je ukazivao i crni mercedes parkiran na prilaznom putu, ali još je bio uveliko dan, mada smo bili bliže večeri nego podnevu, i sunce je obasjavalo auto, pa sam, barem ja, uočavao da auto nije crn, jer odblesci su bili nesumnjivo zeleni, onako divno zeleni, pa se za taj mercedes pre može reći da je bio tamnozelen, nipošto crn. O tome da je Tomas B. bio kod kuće mogli smo da zaključimo, čak i da zanemarimo tamnozelena kola, i po hrpi svežih izdanja francuskih, nemačkih i austrijskih novina koja je ležala na klupi ispred kuće. Po vidljivoj pogužvanosti i ispreturanosti stranica bilo je očigledno da su novine prelistavane i verovatno čitane koliko jutros, a Tomas B. nije bio neko, smatrao sam, ko bi sebi dozvolio da mu prođe dan bez uzimanja novina u ruke. Želeli smo da mu postavimo neka suštinska pitanja. Obe moje italijanske prijateljice s nemačkog tečaja htele su da ga muče raspitivanjem o Kantu i Vitgenštajnu. Moja namera je bila skromnija i moje prvo pitanje bi se ticalo nedoumice u pogledu kompozicije, naime kako komponovati istinu, jednostavno ili komplikovano. Ukratko, nas troje smo bili u zasedi pred kućom, i ličili sebi na posetioce zoološkog vrta koji pred kavezom strpljivo pokušavaju da prizovu retku životinju da se pojavi. Naposletku smo odustali od vrebanja i smišljanja svojih pitanja. Ostali smo bez odgovora na njih, i to je bilo, kad razmislim, bolja varijanta nego da nam je Tomas B. odgovorio. Besneli smo zbog njegove nadmenosti, zavitlavali se na račun njegove stidljivosti, iako on nimalo nije nadmen niti stidljiv. Nekako sam znao da je on lišen takvih emocija. Mislim da je najbolje da se vratimo u Salcburg, rekao sam devojkama. Sara i Roberta složile su se sa mnom. I tako smo otišli iz Olsdorfa. Kuća Tomasa B. oko koje smo toliko vremena obigravali ostala je za nama. Nacrtao sam je u svesci, za uspomenu.
Saru i Robertu sam upoznao u Geteovom institutu nadomak Minhenu. Učili smo nemački jezik. Na odmoru između časova same su mi prišle, pipkale me po rukama i ramenima, diveći se mom debelom džemperu. Džemper je bio zlatiborski. Prethodne godine sam ga kupio na Tari gde sam boravio u nekom zavodu za mršavljenje. Njih dve, studentkinje filozofije, kao da su se takmičile koja će više da obožava moj džemper. Takav nikad nisu videle. Takav se ne može kupiti u Italiji. Tražile su od mene da ga probaju. Kad sam saznao šta studiraju, odmah sam im spomenuo Gadamera i njegovu Istinu i metodu. Znale su. Zbližili smo se, zajedno smo išli na ručak, a uveče u seosku gostionicu na pivo. Šetali smo okolnim dubravama. Počeli smo i da razmenjujemo zagrljaje i poljupce. Ponekad bi i prespavale kod mene. Amerikanac iz Konektikata, a koji je stanovao u istoj kući u kojoj i ja i takođe pohađao nemački tečaj kao i mi, rekao nam je da više ne može da nas razlikuje, jer smo Sara, Roberta i ja postajali, posle danonoćnog druženja, sve više međusobno nalik. Sa Amerikancem sam odlazio u obližnju protestantsku crkvu, koja me je fascinirala svojim modernim arhitektonskim izgledom, i često smo razgovarali o tome kako svakodnevno komunicirati s Bogom. Nisam ga obavestio da sam ateista. Nisam hteo da se odreknem naših zajedničkih poseta hramu.
Geteov institut je organizovao ekskurziju za Salcburg. Krenuli smo autobusom rano izjutra. U Salcburgu, Sara i Roberta su naizmenično nosile moj džemper. Jeli smo pečeno kestenje. Dok smo išli jednim od drvoreda koji vam govore sve o gradu, primetio sam da je šuštanje lišća u Salcburgu u jesen prava klavirska muzika, a Italijanke su bezmalo zakliktale Marroni, marroni, caldi i marroni. Nema sumnje da su podjednako obožavale vruće kestenje i moj džemper. Roberta je uzdahnula i čežnjivo prošaputala: vruće pečeni kestenovi s crvenim vinom. Sara je dodala: s pomorandžama i urmama! Ceo dan je bio pred nama, a u podne smo otkrili da će u salcburškom pozorištu te večeri biti premijerno igran komad Imanuel Kant. Italijanke su rekle da to nikako ne smemo da propustimo. U pozorišnom programu smo pročitali o čemu je u toj komediji reč. Kant koji nikad nije napuštao svoje rodno mesto putuje u Njujork luksuznim parobrodom. Treba na univerzitetu Kolumbija da primi počasni doktorat. Tamo je, u Njujorku, i lekar koji je prvi savladao hirurušku tehniku pomoću koje Kant može da bude spasen potpunog slepila. Zbog katarakte sve slabije vidi, ali uz njega je papagaj Fric koji sva njegova predavanja zna napamet i ume tečno da ih izgovori. Tu je i Kantova žena, iako se Kant nikad nije ženio. Pročitali smo i da je pisac komada nastanjen u Olsdorfu. Donde nije bilo ni sat vremena autobuske vožnje. Ispostavilo se da kuća i nije u samom mestu nego malo izvan mesta. Kasnije sam razmišljao o tome, ali ne previše, i pomislio sam da je u redu što je kuća izmeštena, jer je stanovanje prilično važna stvar, a biti izvan mesta nekako još ponešto dodaje prirodi odsustva ili prisustva vlasnika te izmeštene kuće.
Kod kuće Tomasa B. suviše smo se zadržali i na premijeru nismo stigli na vreme. Zato sam ja kupio roman Korrektur, zasnovan na životu Ludviga Vitgenštajna, i nisam s romanom prekidao sve vreme puta do kuće, uprkos tome što su me Sara i Roberta često golicale i štipkale. Nastavio sam da ga čitam i u postelji, do jutra. Vuneni džemper sam, dabome, poklonio… Poklon koji sam dobio od Sare i Roberte bio je dragoceniji od džempera. Tomas B. me je naučio nemačkom izrazu za takozvanu sivu očnu mrenu od koje je bio oboleo njegov Kant: Grauen Star. Naučio me je i da izgradnja savršene kuće završava smrću. A kad se suočimo sa smrću, sve ostalo je smešno.
2 Kao da se ne sećam svega čega bi trebalo da se setim
Sve je jednostavno i ništa se ne događa. Kad je složeno jednostavno i kad je jednostavno složeno, događaji su događaji, ni jednostavni ni složeni. Ne znam šta o tome da kažem onome ko me o tome pita.3
Verujem da sam skoro celu 1982. godinu proveo u Nemačkoj, poglavito u nekom zabačenom selu u Bavarskoj (po drugi put u istom, jer sam tri godine ranije u njemu već boravio mesec ili dva), i jedva da se ičega pouzdano sećam šta se zbivalo u Jugoslaviji. Poslove za časopis, gde sam radio kao urednik (to nipošto ne zaboravljam, možda i zato što je taj časopis u međuvremenu ugašen nečijom zlovoljom), odradio sam unapred. Potom je trebalo da idem u Ameriku, u neki književni centar u Ajovi, ali naposletku tamo nisam otišao, jer su me u Beogradu jednog jutra uhapsili. Došli su iz Državne bezbednosti kod mene u ranu zoru i odveli me. Možete li mi reći zašto me hapsite, pitao sam. Sve ću saznati blagovremeno, odvratili su. Kad je to blagovremeno? Pa kad budeš na bezbednom mestu. Gde je to? Kod nas, a gde bi drugde? Ni zube nisam oprao, ni četkicu nisam poneo, ni umio se nisam, oči su mi krmeljive, kosa raščupana, za mnom su ostali žena i dete. Tako i mora da bude kad je u pitanju bezbednost države, zaključili su nestrpljivo naš razgovor u autu čija je boja bila boja mladog graška. Docnije ću ipak saznati da postoji razlog mom hapšenju. Objavio sam pesme svog prijatelja koje su navodno uperene protiv tada već pokojnog Predsednika. Morao sam da potpišem izjavu, a priznajem da je ona saglasna rečima koje sam izgovorio islednicima, da sam ja jedini odgovoran. Oni su rekli da sam kriv. Ako je objavljivati poeziju krivica, onda sam kriv. Nema u meni ni najmanje nevinosti. Ispitivali su me dan i noć. Hleba mi nisu davali, samo vode dvaput. Tražili su da ispovedim sve svoje grehe. Očekivao sam da ću dobiti i nalog da se pokajem, mada se ja nisam nimalo kajao, jer svi moji gresi su deo mog života. Bez greha me ne bi bilo. Međutim, nisu tražili nikakvo kajanje od mene. Oduzeli su mi samo neke knjige i neke časopise, pa mi čak i dali potvrdu za to. Valjda to što su mi oduzeli još i danas obogaćuje njihovu biblioteku u podrumu. Posle svega, izbacili su me na ulicu i ja sam peške prošao popreko Beograda, pa sam se, šunjajući se kroz uličice i bašte, preko terasa i krovova, dočepao svog potkrovlja, iskopao svoj stari pasoš, na koji je policija zaboravila, prebrojao svoju skromnu ušteđevinu i napustio porodicu i zemlju. Autobusima i vozovima, otišao sam u bavarska brda.
Sledeće godine sam se vratio, ali ni danas ne znam da li sam se vratio u istu zemlju i da li je porodica koju sam ostavio ista porodica koju sam zatekao. Ubrzo se ta zemlja raspala. Raspala se i moja porodica. Koliko god me bolelo, ne žalim. Događa se.
3 Ponovo smo napadnuti
Noćas sam čuo da su, bez prethodnog upozorenja, neprijateljske snage ušle na našu teritoriju simultanom akcijom kopnenih odreda na potezu Dikil–Midil, mornaričkim amfibijama po rekama A i B, i vazdušnim desantom bespilotnih letelica s ponoćnog neba nad Beogradom. Iznenadna akcija obezbedila je neprijatelju priličnu prednost i on sada kontroliše devedeset sedam procenta teritorije. Tomas B. mi je to rekao ravnim glasom u trenutku kad smo izlazili iz Kruševca gde smo prenoćili i peške se zaputili u svetu Mojsinjsku goru da bismo, sve dok ne padne mrak, obišli što više manastira rasejanih po tom središtu Balkana. Iako je Tomas B. rodom iz Austrije, koju voli a ne podnosi, ovamo je došao iz Rima gde boravi već više od godinu dana. Mogli bismo da razgovaramo na francuskom jeziku, ali on mi se sve vreme obraća na nemačkom, a ja njemu na srpskom, i tako se, rekao bih, lako i besprekorno sporazumevamo kao da se služimo nekim opšterazumljivim prajezikom čije se neme reči razgovetno mogu oslušnuti u munjevitim zatišjima između izgovorenih nemačkih i srpskih. Kad sam mu u našoj prepisci uzgred spomenuo Mojsinjsku goru, smesta me je pozvao i najavio da dolazi. Ali, u toj gori možda više nijedan manastir nije ostao od preko sedamdeset koliko ih je nekad bilo. Svejedno, odvratio je, koliko god on bio zagrižljivi pesimista, najcrnji pesimista, podrugujući se svakoj nadi, i to uvek osnovano, jer se i ja slažem s njim da za većinu stvari u svetu nade nema. Svejedno, naći ćemo ih, rekao je suvo, čak i ako su u zemlju propali, srušeni, popaljeni, neki trag mora da je ostao. Hodačastićemo na nevidljiva mesta.
Ja to nisam čuo, zabezeknuto sam promrmljao, mora da dovde ta vojska još nije stigla. Bilo je prolećno jutro i nas dvojica, dok smo zalazili u šumu, bili smo sami. Međutim, u predgrađu, mimoišli smo se s nekoliko ranoranilaca u koje sam se zagledao, a sad se prisećam da mi ni najmanje nisu delovali nespokojno. Ni na njihovom licu, ni u njihovom koraku, nimalo nekog grča, baš ničega što bi odavalo da nešto znaju o napadu. I kako to pa sad napadnuti smo, i da je neprijatelj već zauzeo takoreći celu zemlju! Nigde dima, niodakle praska ili jauka. Moj saputnik po gorskoj stazi nije od onih koji obmanjuju. Kad mi je 1999. godine javio da smo napadnuti, bili smo napadnuti. I njegovo obaveštenje od maločas nesumnjivo mora biti tačno. On usta ne otvara ako za to nema debelog razloga. Osvrćem se. Hteo bih da potrčim i nestanem, ali Tomas B. hoda staloženo i drži me za rame. Zašto kažeš da smo napadnuti? Govoriš o našoj teritoriji. On zastaje, zaustavlja i mene i gleda me u oči: svako mesto na svetu je moje mesto; ne treba deliti zemlju i mora na tuđu i svoju teritoriju. Sve podjednako pripada svima, kaže. Ni ja ne mogu da podnesem granice, promrmljam dok on dodaje: nikad se neću pomiriti sa suprotnim tvrdnjama. Za svaki slučaj, hajdemo tamo kuda smo pošli. Da, hajdemo, slažem se i u tome s njim. Nastavljamo da idemo kroz goru i postepeno briga zbog napada čili u nama.
4 Risan, Hipno
Vozili su nas od Igala, pa kroz Herceg Novi. Pošto smo ostavljeni u Risnu, Stefan i ja otidosmo do mozaika za koji smo čuli da postoji u mestu. Jednom je taj mozaik bio pod spavaće odaje neke od rimskih vila, a sad je slabašno zaštićen privremenim drvenim natkrovljem. Nedostaju mnogi mermerni kamenčići, pokradeni ili drukčije razneseni. Pogledaj, reče Stefan, pogledaj ga u oči. Gledam u lice mladog boga. Figura mozaika, u krugu, prikazuje Hipna koji napola leži na postelji na kakvoj su se nekada Rimljani odmarali posle obilnih gozbi. Vidiš li da namiguje, kaže Stefan. I ja vidim da je Hipnu desno oko zatvoreno, a levo otvoreno. Hipno nam namiguje, ili se budi, ili tek što nije usnuo. Vidim i metu na njegovom stomaku. Kamenčići su koncentrično poslagani, pa je centralni komadić tačno legao na pupak. Takav bi mogao biti i svaki pupak sna. Kad otkrijete pupak, san prestaje da bude nejasan. Do pupka se može stići samo rešavanjem koncentričnog lavirinta. Preko božjih kolena prebačen je šareni pokrivač. Hipno nam se osmehuje.
„A šta ako mu je nešto upalo u oko? Tu mogućnost ne bi trebalo isključiti. Prašine ima svuda. Sve je prašnjavo. Kamena čestica je uletela u oko, i on je trepnuo.“ Letnji povetarac sa zaliva u taj mah je dopro do nas.
„Ako bismo mu izvadili tu prašinku, bilo bi kao da smo mu oko iskopali, jer ta prašinka, baš taj kamenčić jeste njegovo oko.“
Zaćutao sam pred tom Stefanovom misterijom. Jedina reč koja mi je padala na pamet bila je škrpjel, ali nisam se usuđivao da je izgovorim. Onda sam se povinovao: „Verovatno si u pravu, namiguje nam, ali ne razumem šta nam tako poručuje.“
Stefan je dete i takve neočekivane znakove bolje shvata. „Ja znam, a ti ćeš znati kad noćas zaspiš i sanjaš.“
„Daj mi makar nagoveštaj.“
„Dobro, u pitanju je koren ili koleno.“ Pomeo me je. I da bi istakao zagonetku svog nagoveštaja, ne manju od miga s mozaika, Stefan mi i sam namignu. Na to mi očni kapci mahinalno sami zatreptaše.
Zatim smo, uz kratko zadržavanje u Perastu, otišli u Kotor i uveče u Budvu. Te noći, premda iscrpljen kao da sam bio urečen, san mi nikako nije dolazio na oči. Sve vreme sam bdeo nad mirnim dečjim snevanjem iz kojeg mi je neko veselo namigivao.
5 Crkva nasred mora ili Utrnuće
Čuo sam da negde između grčkih ostrva nadomak anadolskoj obali postoji crkva nasred mora. Plovio sam turskim i grčkim brodovima tražeći tu crkvu. Mesecima, od juna do duboke jeseni, nisam odustajao od potrage, odbijao sam da se predam, a dok je moje traženje odmicalo i izgledalo mi sve uzaludnije, sve teže sam pribirao snagu, ali sam nastavljao, pri čemu je vere u meni bilo sve manje. Zatim sam, 70
klonuo, mogao jedino da se vratim u zavičaj. Čak i tamo, na obalama Begeja, morska crkva mi nije izbijala iz glave. Od nje mi se još vrtelo u glavi i tako mi je bilo sve do prvih letnjih dana, i zato sam, kad su me, u to vreme, nekadašnji školski drugovi pozvali da idemo na reku, odmah prihvatio kupanje u Begeju ispod uveliko olistalih krošnji vrba. Svi su oni odavno znali da plivaju; sad su se nadali da ću upravo te godine konačno i ja naučiti da se više ne davim. Bio je to već poslednji trenutak da zaplivam. Mojih šezdeset i nešto godina nisu obećavale da će se još dugo uvećavati. Ni za ovoliku hrpu godina već nije bilo mesta u meni. Nagurale su mi se u bubrezima, u žučnoj kesi, u bešici, a prostata je pucala od njih. Kao da su me godine, gomilajući se, zaranjale u prošlo vreme, pritiskale i sve žešće vukle na dno, i ja sam sve teže izranjao. Ovaj put, zakleo sam se sebi, zaroniću i neću izroniti dok ne naučim.
Zamislite da sam ronio do ušća Begeja u Tisu. Voda me je nosila polumrtvog. Nosila me je i niz Tisu, do Dunava, do Crnog mora, kroz Bosfor do Mramornog mora, kroz Dardanele do Egejskog mora, i tad me ponela tik uz obalu, gore, pored ostrva Samotrake i najzad me, posle mesec dana, kao da je htela da me vrati istim putem kroz moreuz, izbacila nadomak Lemnu. Bio sam živ i spasen. Tu se, u svoj svojoj veličini, pred mojim očima ispunjenim nevericom, iz mora dizala dugo tražena crkva, za koju sam u prvi mah pomislio da je gola stena, zatim da je svetionik. Zašto je nisam uočio kad sam je tražio, a jesenas sam oplovio čitavo to ostrvo, nije mi bilo jasno. Naprosto je onda nije bilo. Sad odjednom postoji. Možda za svako otkriće postoji suđeni trenutak? Bila je to crkva slična visokoj hridi o koju su se razbijali talasi, stvarajući gotovo neprovidnu koprenu od pene. Snažnim zamasima, sa izvesnim žaljenjem što niko moje plivanje ne vidi, doplivao sam do ulaza. Trebalo je savladati oštre kamene bridove. Sav sam se isekao i bio obliven krvlju. Lizao sam posekotine na rukama. Ušao sam u crkvu. Bio sam u mnogim hramovima, ali u ovakvom nikad nisam bio. Ulazio sam u crkve i izlazio iz njih. U ovu sam kročio bez ikakve odluke, bez ikakvih planova. Iz nje više ne izlazim. Bez mene bi se srušila i potonula. Pena koja je u hiljadama pramičaka obavija bi se rasplinula. Njeni stenoviti zidovi bi se namah prometnuli u najsitniji pesak koji bi onda vetar razneo. U samo jednoj sekundi proteklo bi milion godina. Valjda svako ima svoju crkvu koja postoji, u nekom trenu, na određenom mestu, zato što je on njen neodvojivi deo. Ova je moja. Samo zahvaljujući tome što boravim u njoj, vreme je pauza u večnosti. Vreme u ovoj crkvi je moj predah. Kad hoću da preispitam svoje misli, dolazim do njenog praga i stojim na njemu, gledam u daljinu. Talasi odnose moj pogled, odnose ga u nedogled.
Kad ste sve to zamislili, već ste i sami zaronili i ronite u jednom jedinom dahu, a taj udah će vam biti dovoljan do samog kraja. Dok zamišljate, i ja zamišljam s vama.
6 Bolje i prirodnije
Doručkujem na terasi petospratnice u kojoj sam nasledio trosobni roditeljski stan. Svako bi mi rekao da se ovaj grad zove Kavala. Ali ja se s tim ne slažem. Za mene je to Kabala. Zbog toga sam, kažu, uvrnut i smešan, ali ja kao starinski Grk ne marim. Kabala, to je mnogo bolje i prirodnije.
Subota je i to je od pre nekoliko godina ovde jedini pijačni dan u nedelji. Prodavci su u svanuće razmestili svoje tezge i šatre s voćem i povrćem upravo preko puta, na platou koji je ostalih dana automobilski parking. Srkućem čaj. Lice mi je izloženo prolećnom suncu. Gledam u pijačno komešanje i vrzmanje. Uvek sam to voleo. Smiruje me, jer je to moj dokaz života. Ustajem, naginjem se i pod sobom, na ulazu u zgradu, na tren primećujem proćelavog grbavka koji kao da se pribija uz vrata da ga ne bih opazio i tako mi nestaje iz vidokruga. Ponovo sedam, gotovo padajući unazad. A onda, tačno ispred mene, na ogradu terase sleteo je golub. Drugi je sleteo na moj sto i bez ikakvog straha kljucao mrvice, a potom navalio i na slatku zemičku u korpici. Brzo se na ogradi i po stolu, prilično velikom, prekrivenom belim platnenim čaršavom, sjatilo još desetak golubova. Odvraćam pogled s pijace, jer vidim nešto što do sada nisam video i što ne uspevam da razumem. Svi golubovi su invalidi. Baš svakom je oštećena desna noga. Samo desna, ne leva. Desna noga im je, u stvari, patrljak koji ih, dok skakuću po stolnjaku i gelenderu, tera da hramlju. Ostao sam uz prvu, pa i drugu šolju čaja zalivenog mlekom, pušeći, i moje sedenje na terasi se odužilo, dok su prve golubove smenili drugi, a ove treći, i svi su bili ćopavi u desnu nogu. Nijedan golub nije bio s celom desnom nogom.
Najmanje dva časa sam posmatrao te golubove i ni trenutka misao mi nije pohrlila na neku drugu stranu. Ni pijačni žamor mi nije smetao u mom bezuspešnom pokušaju da odgonetnem poreklo ptičje invalidnosti. Samo u jedan mah sam pomislio na Muzej duvana koji sam tek juče posetio, mada sam u Kabali rođen i živim trideset šest godina, i gde sam se divio kako su duvanski listovi spretno složeni i spleteni u obliku pogače zalivene žutim medom. Iz ovdašnje luke jednom su isplovljavali brodovi, na desetine tokom jednog dana, nakrcanih duvanskim balama. Eno mi u sobama, na zidovima, vise uramljene fotografije s prizorima od pre pedesetak godina na kojima su utovarivači koji na ramenima i leđima nose po pet bala. Među njima je i moj otac kao mladić. Trakija je bila najveći uzgajivač duvana na kontinentu. Otac mi je, kasnije, kad sam se rodio, bio manji trgovac duvanom i ja sam othranjen na duvanu. Ali, ni duvan, moja porodična biljka, sad progonjena i iskorenjivana, nije mi pomogao da sebi razjasnim slučaj s golubovima, na koje nikad, do današnjeg dana, nisam obraćao pažnju. Nadalje me to više neće napuštati. Nastojaću da proverim sve golubove u okolini. Ko voli Kabalu, uvek će u njoj naći nešto što ga neće izneveriti i iziskivaće da se stalno pita o ovome ili onome.
7U šumi i kroz blato
Prošle godine, koncem jula, vreli dani su bili u milionskom Stambolu gotovo lišenom parkova i venjaka. Hladovinu sam potražio u ogromnoj šumi, na severozapadu od grada gde sam se tog leta zatekao u povratku s Kavkaza. Šuma je bila na Bosforu, nedaleko od crnomorske obale. Unajmljenim biciklom mi je od Trga Taksim do nje trebalo najmanje pola časa, možda skoro ceo čas. U njoj su oduvek bile silne zalihe vode odakle se vodom snabdevale cisterne grada, i kad je bio rimski, i kad je bio vizantijski, i kad je bio osmanski, a do nedavno, na južnoj strani Zlatnog roga, Sultanahmet čije granice su granice starog gradskog jezgra. Zato su u njoj – uz akvadukte i jezera – mnogobrojne bare i blatišta. Možete šetati i trčati stazama, ili voziti bicikl poput mene, između niskog rastinja i svakojakog drveća, borova i drugih četinara, bukvi, hrastova, breza. Odustao sam da tragam po šumskom prostranstvu za naseljem, za koje su mi rekli da bi moralo postojati u srcu šumske zabiti, verovatno ruinirano, još od pre nekoliko vekova. Zanela me je vožnja kroz blato. I neka grupa mlađih Turaka je ludovala na isti način, pa sam je ja samo pratio. Bez te biciklističke grupe, uostalom jedne od mnogih na šumskim stazama, bez ikakve sumnje bih zalutao. Padali smo, kaljali se, valjali i nastavljali. Posebno nas je izazivala jedna od deonica naše neodređene biciklističke ture, s brlogom dugim desetak i više metara, dubokim do kolena ili čak iznad kolena, s nevidljivim rupama dovoljno velikim da progutaju čitav točak. Vraćali smo se, stalno pokušavajući da se bez padanja provezemo kroz tu baru čije je dno pri svemu tome bilo pokriveno nekim lepljivim i žitkim blatom koje nas je hvatalo za noge, blokiralo nam točkove, ne dopuštajući nam da ga savladamo čak ni najbržim okretanjem pedala. Ja sam prvi odustao i samo sam posmatrao istrajne mladiće koji nisu želeli da se predaju. Međusobno su se nadmetali. Zaletevši se, uleteli bi u vodu, snažno okretali pedale, ali bi već na pola te deonice bili prinuđeni da lice zarone u kal. Svi smo se mahnito smejali i vrištali dok bi onaj koji se upravo strmeknuo s bicikla, poljubivši smrdljivu smesu, sa čela, očiju i obraza skidao ostatke trulog lišća i četine iz minulih godina. Najzad je jedan od biciklista uspeo. Kao da je pronašao jedinstvenu liniju kroz blatište, skroviti oslonac, i prebrodio je bez pada. Usklikom smo pozdravili njegovu pobedu. On je zatim odložio bicikl, valjda u neverici da je u desetak pokušaja prvi put uspeo da se ne strovali, i lagano se, pipajući stopalima dno, vraćao tom istom zamišljenom linijom koja ga je održala na sedištu. U jedan mah se sagnuo, obema rukama segnuo u vodu, iznad ramena, dohvatio nešto i, dok mu je prljava vodurina zapljuskivala usta i nozdrve, počeo to da izvlači iz blata. Mogao je to biti kamen, mogla je biti neka odlomljena oveća grana, ali moje nagađanje je promašilo. Momak je čupao, kao da rukama izvlači velikog soma koji mu je zagrizao prste, pa ga ne pušta, i izvukao je leš, bez glave. Svima koji smo dotle pucali od smeha, najednom nam se smeh zaledio.
Mogao je to biti ljudski leš ko zna od kada. Konzervisan u stoletnom blatu. Moglo je to biti blato starije i od šume, neko praiskonsko blato, a čiju pravu prirodu nismo ni naslućivali.
Dok smo čekali pozvanu policiju, upitao sam bicikliste, koji su moje pridruživanje prihvatili kao nešto po sebi razumljivo, otkuda potiče naziv šume, jer ja sam upravo iz mesta na koje ukazuje taj naziv, Belgrad ormani, Beogradska šuma. Odgovorili su mi da je šuma tako nazvana u čast Sulejmanovog osvajanja Beograda. Međutim, jedan od njih, izgleda upućeniji, reče da je šuma nazvana po skrovitom zaseoku u kojoj je, još u vreme Sulejmana Veličanstvenog i Nezaboravnog, usred šume živela izvesna banda srpskih odmetnika, koji su se u carstvo doselili iz Srbije ili su bili izbegli janičari, i pljačkali su putnike i karavane, sve dok ih specijalna vojna četa nije po sultanovom nalogu pobila do poslednjeg, a ti banditi nisu se naposletku drugome ni nadali nego smrti, po svemu sudeći prilično neugodnoj. U obližnjem jezercetu smo se umili, oprali ruke i bicikle i, koliko smo mogli, skinuli već skorelo blato sa sebe. Ne znam šta je bilo sa ostalim biciklistima, ali ja sam u istanbulskom istražnom zatvoru morao da sačekam obdukciju i konačno utvrđivanje datuma smrti osobe iz blata. Taj datum je nedvosmisleno pokazao da ne mogu biti osumnjičen. Tad nisam ni bio u zemlji, barem nije moglo biti to dokazano. Priča bi se, inače, drukčije završila. Ipak, činjenica da sam bio nehotični svedok otkrivanja tela nesrećnika bila je dovoljna da ne budem više tek slučajni prolaznik kroz zemlju, biciklistički izletnik u Beogradskoj šumi i neki tamo stranac.
8Tamnozeleno
Baš sam prava svinja, rekao je Tomas B., govori mi novostečeni poznanik, prava sam svinja, jer sam lišen principa kad je novac u pitanju. Nagrade koje sam dobio bile su uvek groteska, pa i ja sam se trudio, u svojoj taštini, da ih nekako ismejem, ali novac od nagrade nisam odbijao. Bio mi je potreban da otputujem u Španiju, ili da kupim dobar automobil, jer sam vozio šlepere, prenosio pivo, i želeo sam auto koji će mi nadoknaditi znoj uložen u vožnju teretnjaka ili u trgovačko šegrtovanje, ili da kupim kuću i obezbedim se svojim brlogom, što jednostavnijim, ali i otmenim, i tako nisam odolevao novcu, sopstvenoj pohlepi, nego sam joj hrlio, sav obuzet poverenjem u svoje delo i, dabome, naposletku izgubio svaku nadu da me to delo može i mora izbaviti. Dok mi prenosi šta je kazivao Tomas B., poznanik se ispotiha smeje dok sam ja mrtav ozbiljan, pošto donekle shvatam u kakvoj se ponižavajućoj muci nalazila ta svinja koja otvoreno za sebe kaže da je svinja. Kad je saznao da sam iz Jugoslavije, poznanik počinje gromoglasno da se smeje, jer ne može da se suzdrži a da se u taj mah, govori, ne priseti kako je Tomas B., negde u Istri, zapravo u Opatiji, imao saobraćajnu nezgodu, pa su mu kola, kupljena od novca od neke od nagrada, tamnozeleni mercedes najnovijeg tipa, skup do neba, završila na otpadu. Bio je to idiotluk bez premca. Sudario se s nekim Jugoslovenom čija žena je neprestano vikala idiote, idiote. Onda je Tomas B. unajmio tamošnjeg najuglednijeg advokata, naravno i najskupljeg, i navodno na čuđenje samog Tomasa B. advokat je izborio najpre krivicu Jugoslovena za sudar, a zatim je izborio i odštetu, veću nego što je Tomas B. tražio, pa je cela nezgoda opet bila u korist Tomasa B., koji je ponovo kupio tamnozeleni mercedes, istog tipa kao i upropašćeni, ili čak bolji. Dok mi je to pričao, poznanik i ja smo već bili pred kućom Tomasa B. U kući, naravno, nije bilo Tomasa B. Poznanik me uze pod ruku i mi uđosmo. Naše poznanstvo nije bilo baš toliko staro da bi taj intimni dodir bio opravdan, ali reč je bilo o Amerikancu s kojim sam tek sat ranije sklopio poznanstvo na autobuskoj stanici gde sam se raspitivao za kuću Tomasa B., a Amerikanac je načuo za moj cilj, prišao mi, rekao da je i on na hodočašću u rečenu kuću. Iako sam se ja opirao da sam i ja na hodočašću, nisam se, izgleda, preterano opirao, pa je ostalo da smo obojica hodočasnici, i evo nas najzad u kući. Rado ću opisivanje njene unutrašnjosti prepustiti poznaniku. Međutim, kako je naše poznanstvo slučajno počelo tako je u tom trenu i naglo okončalo. Video sam tamnozelene zidove i smesta, bez pozdrava, žurno izišao iz kuće i dugim koracima zaputio se seoskim drumom koji će me odvesti ne znam kuda, jer mi je važno bilo samo da odem što dalje i nikad se ne vratim.
Jovica Aćin
3 A pitao me je Milenko Pajić
www.polja.rs
