Nisam ništa.
Nikad neću biti ništa.
Ne mogu želeti da budem ništa.
Ako se to izuzme, imam u sebi sve snove sveta.
Prozori moje sobe,
Moje sobe u jednom od milion svetova koji niko pouzdano ne
zna da odredi
(A i kad bi znao, šta bi zapravo znao?)
Vi gledate na tajnu jedne ulice što neprestano vrvi od ljudi,
Na ulicu nedostupnu za sve misli,
Stvarnu, nemoguće stvarnu, jasnu, nepojamno jasnu,
Sa tajnom stvari ispod kamenja i bića,
Sa smrću što podmeće vlagu na zidove i sede vlasi u kosu,
Sa Sudbinom koja vuče kola sa tovarom svega po drumu
ništavila.
Danas sam pobedjen, kao da sam saznao istinu.
Danas sam pronicljiv kao da sam na smrti,
I kao da mi je od sve bratske ljubavi prema stvarima
Preostao jedino rastanak, a ova kuća i ova strana ulice
Sad su samo niz vagona nekog voza, i odlazak
Što se zviždukom oglašava iz moje glave,
I laki trzaj mojih živaca, i škripa kostiju u pokretu.
Danas sam sav smeten kao neko ko je razmišljao i otkrio pa
zaboravio.
Danas sam raspet izmedju odanosti koju dugujem
Trafici prekoputa, kao nečem što naizgled stvarno postoji,
I utisku da je sve san, kao nečem što je stvarno u suštini.
Promašio sam u svemu.
Kako nisam odredio nikakavb cilj, možda je sve bilo ništa.
Od svega što su me učili utekao sam kroz dvorišni prozor,
I otišao u polje s velikim namerama.
Al tamo sam zatekao samo travu i drveće,
A ako bih i sreo ljude, bili su isti kao ostali.
Sklanjam se s prozora, sedam na stolicu. Na šta da mislim?
Šta znam o onom šta ću biti, ja koji ne znam ni ko sam?
Da budem ono što mislim? Ali mislim na bezbroj stvari!
A koliko ima ljudi koji misle da su to isto, da nas ne može biti
toliko!
Genije! U ovom trenutku
Sto hiljada mozgova zamišlja u snu da su genijalni kao ja,
A istorija neće zabeležiti, ko zna, možda nijednog,
I od silnih budućih osvajanja ostaće samo djubre.
Ne, ne verujem u sebe.
U svim ludnicama ima toliko sumanutih ludaka sa čvrstim
ubedjenjima!
Ja, koji ni u šta nisam ubedjen, jesam li ubedjen više ili manje od
njih?
Ne, ni u sebe…
U kolikim samo potkrovljima i nepotkrovljima sveta
Sanjaju ovog trena umišljeni geniji?
Koliko tek uzvišenih i blistavih i plemenitih težnji-
Da, istinski uzvišenih i blistavih i plemenitih-
A možda i ostvarljivih,
Nikada neće ugledati svetlost stvarnog sunca niti dopreti
ljudima do sluha?
Svet pripada onome ko je rodjen da ga osvoji
A ne onom koji sanja da ga može osvojiti,
Pa makar i bio u pravu.
Sanjao sam više nego što je Napoleon ikada postigao.
Prigrlio sam na svoje zamišljene grudi
Više čovečanstva nego Hristos,
Stvorio sam u potaji filosofske sisteme
Koje nijedan Kant nije napisao.
Ali ostao sam, i možda ću zauvek ostati
Čovek iz potkrovlja, iako ne stanujem tamo;
Ostaću zauvek onaj što nije rodjen za to;
Ostaću zauvek samo onaj što je imao dara;
Ostaću zauvek onaj ko je čekao da mu se otvore vrata,
Ispred zida bez vrata,
I pevao pesmu Beskraja u nekom kokošinjcu,
I čuo Božji glas u zatrpanom bunaru.
Da verujem u sebe? Ne, i ni u šta drugo.
Neka mi priroda izruči na usijanu glavu
Svoje sunce, svoju kišu, vetar nek mi zamrsi kosu,
A ostalo nek dodje ako dodje, il ako treba da dodje,
Il neka i ne dodje.
Robovi zvezda, zarobljeni srcem,
Osvojili smo svet pre nego što smo ustali iz postelje,
A budimo se i on je neproziran,
Ustajemo, a on je tudj,
Izlazimo iz kuće, a on je zemlja cela,
I sunčani sistem i Mlečni put i Beskraj.
(Jedi čokoladu, malecka;
jedi čokoladu!
Shvati da na svetu nema druge metafizike, sem čokolade,
Shvati da u svim religijama nema više mudrosti
Nego u poslastičarnici.
Jedi, musavice mala, jedi!
Kad bih mogao i ja da jedem čokoladu tako uverljivo kao ti!
Ali ja mislim, i kad odmotam srebrnu hartiju, od staniola,
Bacam sve na pod, kao što sam bacio i život.)
Ali od sve gorčine onog što nikad neću biti
Preostaje mi barem brzi krasnopis ovih stihova,
Razrušeni trem okrenut ka Nemogućem.
Ali barem zadržavam sebi pravo na izvestan prezir bez suza,
Otmen bar nu širokom pokretu kojim odbacujem prljavo rublje,
Koje sam zapravo ja,
I prepuštam ga toku stvari,
I ostajem u kući bez košulje.
(Ti, koja tešiš, ti što ne postojiš, i baš zbog toga tešiš,
Grčka boginjo, zamišljena kao živi kip,
Il rimska patricijko, neverovatno plemenita i kobna,
Trubadurska kneginjice, gizdava i ljupka,
Markizo iz osamnaestog veka, razgolićena i odbojna,
O, slavna kokoto iz doba naših očeva,
Il ne znam šta savremeno- ne mogu ništa da smislim-
Sve to, šta god bilo, šta god bila, ako može da nadahne, nek nadahne, nek
nadahne!
Moje je srce ispražnjeno vedro.
Kao oni što prizivaju duhove prizivam
Samog sebe i ne nalazim ništa.
Prilazim prozoru i vidim ulicu savršeno jasno.
Vidim dućane, vidim pločnike, vidim kola što prolaze,
Vidim odevena živa bića što se mimoilaze u hodu,
Vidim pse koji takodje postoje;
I sve me tišti kao kazna na progonstvo,
I sve je to tudje, kao i sve).
Živeo sam, učio, voleo, pa čak i verovao,
A danas nema prosjaka kojem ne bih pozavideo
Samo zato što nije ja.
Gledam njihove prnje i kraste i laž,
I mislim: možda nikada i nisi živeo, učio, voleo ni verovao,
(jer je moguće od svega toga sazdati jednu stvarnost,
ne čineći pritom ništa od toga);
Možda si samo postojao kao gušter odsečena repa
Čiji se rep, izvan guštera, i dalje koprca.
Učinio sam od sebe ono što nisam znao,
A ono što sam mogao, to nisam učinio.
Klovnovsko odelo koje sam navukao bilo je pogrešno.
Odmah su u meni prepoznali nekog drugog,
A ja to nisam porekao i propao sam.
Kad sam hteo da strgnem masku,
Bila je prilepljena uz lice.
Kad sam je strgnuo i pogledao se u ogledalo,
Već sam bio ostario.
Bio sam pijan, nisam više umio da navučem domino
Koji nisam ni skidao.
Bacio sam masku i spavao u svlačionici
Kao pas koga nadležni trpe
Zato što je bezopasan
I hoću da napišem tu priču kako bih dokazao da sam uzvišen.
Muzička suštino mojih zaludnih stihova,
Ispred Trafike od prekoputa
Gazeći svest o svom postojanju,
Kao neki ćilim o koji se sapliće pijanac,
Il ponjavu koju su ukrali Cigani,
A nije vredela ni prebijene pare.
Ali Gazda Trafike izašao je na vrata i tu se zadržao.
Gledam ga neprijatno iskrenute glave
I s dušom neprijatno zamućenom.
On će umreti i umreću ja.
On će ostaviti svoju firmu iznad vrata, ja ću ostaviti stihove.
Jednoga dana umreće njegova firma, umreće i moji stihovi.
Posle izvesnog vremena umreće ulica gde je visila firma,
I jezik na kojem su napisani stihovi.
Zatim će umreti kružna planeta gde se sve to dogodilo.
Na drugim satelitima, u drugim sunčevim sistemima,
Neka stvorenja nalik na ljude
Nastaviće da sastavljaju nešto nalik na stihove
I da žive ispod stvari nalik na firme,
Uvek jedno prekoputa drugog,
Uvek jedno podjednako izlišno kao drugo,
Uvek nemoguće jednako glupo kao i stvarno,
Uvek tajna u dubini jednako izvesna kao san o tajni na površini,
Uvek to ili nešto drugo
Ili ni jedno ni drugo.
Al jedan čovek je ušao u trafiku (da kupi duvana?),
I sva prihvatljiva stvarnost na mene pada.
Pridižem se odlučno, nepokolebljivo, ljudski,
I rešavam da napišem ove stihove gde tvrdim sve suprotno.
Pripaljujem cigaretu da promislim kako da ih napišem
I s cigaretom udišem dio slobode od svih misli.
Pratim pramen dima kao neki neizvesni put,
I uživam, u jednom čulnom i pogodnom trenutku,
U oslobodjenju od svakog mudrovanja
I u saznanju da je metafizika samo posledica lošeg raspoloženja.
Zatim se zavaljujem nazad u stolicu
I nastavljam da pušim.
Dogod mi Sudbina to bude dopuštala, nastaviću da pušim.
( Kad bih se oženio ćerkom moje pralje
Možda bih bio srećan).
Uvidevši to, ustajem sa stolice. Prilazim prozoru.
Čovek je izašao iz Trafike (vraćajući kusur u džep?).
Ah, pa poznajem ga: to je Štefan bez metafizike.
(Gazda Trafike izlazi na vrata).
I kao nekim božanskim nadahnućem, Štefan se okrenuo i spazio
me.
Mahnuo mi je za zbogom, viknuo sam zbogom Štefane,
I svemir se namah u meni obnovio, bez ideala i nade,
A Gazda Trafike se nasmešio.
Fernando Pesoa
