Trag
Želim:
da posle snova
ne ostane trag moj na tvom telu.
Da poneseš od mene samo
tugu i svilu belu
i miris blag…
puteva zasutih lišćem svelim
sa jablanova.
Komentari uz pesmu Trag
Da li sam ja, u Rači i Šidu, preboleo azijsku koleru, kako je u mojim papirima, u bolnici, pisalo, ili je to bila prosto dizenterija, ili tifus, to zaista ne spada u poeziju.
Ono što je glavno, bio sam pošteđen da idem, kao austrijski kaplar, u Srbiju. Ne verujem da bih to bio preživeo.
Isto mi je tako teško bilo i to što sam preživeo – da sam se okupao, pri ulasku u bolnicu, u Vukovaru, u vodi, u kojoj se, pre mene, već bila okupala – posle nekoliko meseci – petorica. Obrijane dlake plivale su u basenu.
To mi je bilo teško, jer sam, u ono vreme, bio vrlo osetljiv, osetljiv poetično.
Pomenuta mlada devojka sa kojom sam se bio verio uhapšena je u Trstu i dovedena na Rijeku. Ona je odbila naređenje policije da ide iz Austrije i molila je za konfinaciju. Htela je da ostane tamo gde sam se i ja našao.
Bila je konfinirana na Rijeci, do kraja rata.
Moja je mati imala, i na Rijeci, kako rekoh, neku rođaku, udatu za trgovca Vuju, i oni su izmolili da me iz Vukovara premeste na Rijeku. A komičar Buca rešio je valjda – sa nebesa – da to bude tačno tamo gde me Austrija nije primila: u Akademiju ratne mornarice, koja je bila pretvorena u bolnicu.
Austrija je tada bila potučena, do nogu, u Srbiji, i niko više nije bio slat u Srbiju. Ranjenici i bolesnici slati su, što dublje, u Austriju.
Pojavih se tako, snužden, iznuren, u dezinfikovanom šinjelu, na Rijeci, gde sam, pre godinu dana, živeo tako veselo. Svi su se čudili kakav sam se vratio, a i ja sam se tome čudio.
U bolnici na Rijeci nailazio sam na mnoge od onih sa kojima sam nekad tako veselo igrao, ali je to bilo kao u nekom snu.
Sestre Cernjajski bile su i sad lepe, i snažne kao atleti, ali su u bolnici bile blede i tužne. Videh i moju igračicu Romildu Morpurgo. I njen smeh bio je prestao.
Sve se bilo promenilo.
Jedan vazdušni brod, iz Italije, (Città di Jesi) pokušao je da bombarduje Rijeku, pa se zapalio i pao u more. To je, u ono doba, bilo novo oružje i predstavljalo je ratnu fantazmagoriju.
Austrija je spremala, protiv Srbije, jednu kaznenu ekspediciju, a rat se bio, neočekivano, pretvorio u svetsku konflagraciju.
Sa svojih prozora, u bolnici, video sam Učku.
Tada sam, prvi put, osetio i naslutio da mi život neće biti onakav kakav sam ja, da bude, želeo, nego da me nosi vetar sudbine, koji ima neku mračnu snagu.
Počeo sam bio da pišem, krišom, pesme za Itaku.
Pred proleće, u bolnici Akademije, javlja se tifus, pegavac. Bolnica se izolira. Odsečeni smo od sveta šest nedelja. Ne može se ni u bolnicu, ni iz bolnice. Dobijamo injekcije protiv tifusa, koje su, u ono vreme, bile vrlo bolne. Na trbuhu nam izlazi guka. Hodamo, po hodnicima, kao šašavi.
U bolnici ima jedna zasebna dvorana, za epileptičare.
Austrija smatra, da su i epileptičari simulanti i otpušta ih kućama samo kad lekari prisustvuju napadu bolesnika i utvrde da, zaista, boluju od padavice. Mora da potvrde tri napada.
Lekari su isuviše zauzeti i umorni.
Oni, dakle, dolaze na ideju da traže dobrovoljce, među pacijentima, koji će svojevoljno ući među epileptičare i pomagati lekare u tom poslu. Kao nagradu, takvi pacijenti, dobiće, posle slobodan izlazak, i danju, i noću, u varoš.
Ja sam dotle proučavao bolesne, ranjene, proteze, štake, simulante, i upoznao pozadinu rata.
Nisam više bio onaj Crnjanski, kao u Beču.
Javljam se sad među epileptičare.
Provodim, šest nedelja, kao Rembo, u paklu.
Prema izrazu očiju, tišini, melanholiji, kod epileptičara, pred napad, uspevao sam da naslutim kad će napad početi. Epileptičari bi, iznenada, padali, kao gromom pogođeni.
Trebalo je tada imati pri ruci ćebad, na koju smo ih hvatali, da se ne pozlede o gvozdene krevete na kojima su ležali. Praćakali su se kao riba na suvu.
Dok bi lekar stigao, imao sam da gledam ostale epileptičare kako zabezeknuto posmatraju svog sapatnika. To je bilo tužio, čemerno.
Svi epileptičari pri napadu imaju poluciju, koju je trebalo, isto tako, ustanoviti. To je bilo komično.
Zatim smo palili šibice i posmatrali refleks u zenici.
Ja sam, posle nekoliko dana gađenja, imao duboko sažaljenje prema tim nesretnicima. Oni su, posle, katkad, tiho, pevušili.
I u periodu kad su bili „zdravi“, to su bili ljudi kuriozne naravi i čudnovate misli. I Julije Cezar bio je epileptičar.
Zanimljivo je da sam tada, prvi put, počeo da se gadim literature i da dugo, posle toga, nisam pisao pesme. Čemu to?
Ponavljati kako je rastanak tužan, kako je misao ljudska uzvišena, kako su zvezde krasne, kako je smrt, kao noć na kraju dana, sigurna? Ponavljati to u stihu, u metru, u tercini, u kvatrenu, u oktavi, u sonetu, stolećima?
Zar nije još ružnije nego epilepsija?
Tog leta vraćen sam natrag u svoj puk, u Bečkereku, a odmah zatim poslat u Galiciju.
Kao sva ta, muzikalna, carstva, iz XIX veka, i Austrija je imala specijalan način kažnjavanja krivaca u ratu na izgled skoro human..
Političkom delinkventu bi se suđenje tobože odložilo na doba posle rata, a pacijent bi, u međuvremenu, odmah, bez vojne obuke, kao prost vojnik, bio upućen na ratište. Sa sudskim aktima.
Takvom čoveku, obično, da se vrati živ, nije bilo lako.
Tako sam i ja ubačen u bataljon, prvi na redu, koji je polazio u Galiciju i tako sam ušao u vagon, na stanici, u Bečkereku, uz plač i kuknjavu Bečkerečana, koji su znali da, većinu, u smrt, ispraćaju.
Svoju sirotu mater sam bio prevario.
Uverio sam je da sam ja određen, u bataljonu, u kancelariju. (Marschkompanie No. 11).
