Trajanje i šljaka – Venecija u ogledalu srpskog pesništva XX veka [Tema: Venecija]

1. Venecija – kulturna i estetska semantema

Venecija, kao italijanski grad i jedna od najpoznatijih turistič­kih destinacija u svetu, a potom i kao duhovni i materijalni posred­nik saznanja o bogatstvu, moći i uticaju nekadašnje Mletačke republike na svetskoj istorijskoj pozornici, nepresušna je inspiracija mnogim umetnicima i književnicima. Međutim, pored kulturnoistorijskih slojeva i tragova, prepoznatljivih u venecijanskoj svetovnoj i sakral­noj arhitekturi i umetnosti, ovo mesto neobičnog geografskog položaja kod osetljivih posetilaca ili privremenih žitelja pokreće kontempla­cije o problemima prolaznosti, ljubavi, smrti, smisla, transcendenci­je. Serenissima je tokom XIX i XX veka bila ne samo književni motiv, već i junak, hronotop, a nadasve trop za izražavanje unutrašnjih raspolo­ženja melanholičnih stvaralačkih duhova. Istovremeno, različite kul­turološke predstave, pozicije i habitusi stvaralaca, kako u dijahronoj, tako i u sinhronoj ravni, načinili su od literarne Venecije poliva­lentnu kulturnu semantemu. Sa druge strane, apartne autorske poetike, ali i smena poetičkih paradigmi tokom XX veka, uslovile su i prome­nu pristupa naznačenom toposu, sledstveno tome, i pomeranja tematsko-motivskog fokusa, pa i načina oblikovanja, odnosno formalno-stilskih rešenja. To je rezultiralo i preobražajima pesničkog imaga ili lika same Venecije.

Naše interpretativno putešestvije u obliku kratke pregledne studije o pesničkim reminiscencijama na grad kanala i trgova, gon­dola i karnevala, katedrala i palata tokom kratkog ali protežnog XX veka nužno je otpočeti pesmom „Santa Maria della Salute” Laze Kostića. Ne samo zato što je, pripadajući visokom romantizmu i srpskoj knji­ževnosti XIX veka, jedno od najznačajnijih ostvarenja unutar svog opusa, svoju „labudovu pesmu”, Kostić konačno uobličio 1909. godine, na kraju prve decenije prošloga stoleća, već zato što je – kako to uviđa i Jovan Delić – za pesnike i kritičare toga stoleća predstavljao lakmus, jer se shodno njegovom statusu i uticaju mogu pratiti smene poetičkih para­digmi moderne srpske književnosti (Delić 2011: 381, 397), a nadasve zato što, prema mišljenju Marka Radulovića, sa Kostićem otpočinje moder­na obnova motiva i ideja srpsko-vizantijske književnosti koja će up­ravo u XX veku imati svoju lepu tradiciju i značajne predstavnike (Ra­dulović 2013: 137). Neki do njih su Milutin Bojić, Stanislav Vinaver, Vasko Popa, Miodrag Pavlović, Ljubomir Simović ili Ivan V. Lalić. Ako je pesništvo Laze Kostića indikator smene poetičkih paradigmi u modernoj srpskoj književnosti, onda je Venecija važno simboličko upo­rište za odgonetanje razvoja kulturnoistorijske samosvesti modernih srpskih pesnika.

Na fonu vizantijske baštine pojedini naši pesnici otpočinju es­tetsko konfigurisanje slike Venecije. Laza Kostić, Miloš Crnjanski i Ivan V. Lalić, kao i pre njih – kolektivni srpski pevač, te Njegoš i Đura Jakšić – ugrađuju nove elemente u donekle monolitnu predstavu polivalentog kulturnoistorijskog statusa nekadašnje Mletačke repu­blike i njenog bledog modernog relikta Venecije iz apartne perspektive srpskog i slovenskog kulturnog prostora, odnosno postvizantijskog ci­vilizacijskog horizonta. Tim gestom ne samo što učestvuju u samoopisu vlastite kulture, koji njenu granicu, to upoređivanje po sličnosti ili suprotnosti čini prvorazrednom činjenicom samosvesti te kulture, već i što tvore značajni estetički i epistemološki kontinuitet. Kao i kod pojedinih srpskih proznih i dramskih pisaca, tako i kod srpskih pesnika, Venecija nije tek neobavezna turistička destinacija na pro­putovanju po svetu, već, poput Trsta, na primer, jedno od važnijih odre­dišta za spoznavanje paralelnih kulturnih tokova, ogledanje u izmaknu­tom civilizacijskom kontekstu, traganju za duhovnim i estetskim upo­rištima, konačno, za dosledno i odgovorno samopromišljanje kulture. Cilj našeg proučavanja nisu stereotipni iskazi ili književne repre­zentacije u ogledanju dve ili više nacionalnih kultura na planu tuđ- svoj, čemu je na primeru imaga Venecije u srpskoj književnosti poseb­nu pažnju posvetila Svetlana Šeatović Dimitrijević u radu „Venecija – Pro et contra: Između divljenja i prezira” (v. Šeatović Dimitrijević Jana M. Aleksić 2011). Ukoliko i uključuje pojedine od uvreženih predstava, srpska po­ezija okrenuta temi Venecije u XX, a posebno u XXI veku, izmiče svakom pokušaju simplifikovanog uvida ili decidnog stanovišta o tome kako je poetski jezik apsorbovao naznačenu sliku i podario joj status kultur­ne i estetske semanteme.

2. Lepota forme kao istorijsko iskupljenje

Santa Maria della Salute je hram u kojem se sustiču metafizičke težnje pesnika zatočenog u istorijskoj egzistenciji. Bazilika posvećena Bo­gorodici je utočište intimnih želja, simboličko otelovljenje žuđe­ne, možda i predstojeće sreće. Budući znamenje sakralne arhitekture i projava religijske estetike, bazilika je, međutim, u Kostićevoj poet­skoj viziji izolovana od ostatka grada iako je njeno mesto podrazume­vano u mreži istorijskih reminiscencija. Serenissima kao kontroverz­no ali moćno središte zapadnog, kolonijalnog sveta tematizovana je već u „Jadranskom Prometeju” i pesmi „Dužde se ženi”. U Kostićevoj po­slednjoj pesmi toposu se pristupa iz drugačijeg, personalizovanog ugla. Na slovenskom istočno-hrišćanskom horizontu zidine Mletačke re­publike nemaju samo prepoznatljiv sjaj bogatstva, plemenitosti i moći, već dobijaju patinu strašnog istorijskog krivotvorstva.

Harizma i duhovno-estetske energije koje na pesnika emituje sakral­na građevina Svete Marije od zdravlja amortizuje sve negativne uvide istorijske reminiscencije i potrebu da se izbori makar pesnička pra­vda za vlastiti kolektiv. Lepota, grešna u svojoj supstanci, u svojim te­meljima, sakralizuje se u unutrašnjem pesnikovom oku i iskupljuje zlo­dela onih u čije ime je sagrađena. Poetička samosvest u sprezi je sa kul­turološkom i u molitvenom tonu iznuđuje estesko pokajanje za pobunu u ranijim Kostićevim ostvarenjima: „Oprosti, majko sveta, oprosti, / što naših gora požalih bor, / na kom se, ustuk svakoje zlosti, / bla­ženoj tebi podiže dvor; / prezri, nebesnice, vrelo milosti, / što ti zemaljski sagreši stvor: / kajan ti ljubim prečiste skute, / Santa Maria della Salute.” (Kostić 1991: 107)

Zašto baš estetsko? Zato što u umetničkom preoblikovanju seman­teme Venecije i bazilike kao njene sinegdohe pesnički subjekt iznala­zi prostor za simboličku realizaciju svoje ljubavi, neostvarene u onom istorijskom i aksiološkom poretku radi kojeg je istupio protiv seče dalmatinskih šuma za potrebe utemeljenja crkve i utvrđivanja same Ve­necije, odnosno za izgradnju onoga što što će, i ne sluteći, postati in­spirativnim izvorištem njegove poezije: „Zar nije lepše nosit lepotu, /svodova tvojih postati stub, / nego grejući svetsku grehotu / u pepo spa­lit srce i lub; /tonut o brodu, trnut u plotu, / đavolu jelu a vragu dub?” (Kostić 1991:107)

Pesnikova ontička pozicija i status njegove ljubavi zavisi od postojanja toga dela sakralne arhitekture posredstvom kojeg mu je omogućeno jedinstveno transcendentno iskustvo. Otuda, možda i mimo njegove inicijalne namere, bazilika Santa Maria della Salute prerasta u oso­beni simbol Venecije, ali i ishodište žuđene egzistencije pesničkog subjekta. Njena grešna lepota obezbeđuje joj istorijsko iskupljenje, ali ne konačnu pobedu duha nad materijom, već duh koji emanira iz svetovne zemaljske lepote forme.

3. Poetska melanholija u unutrašnjem liku grada

Poseban pesnički status uživa Miloš Crnjanski koji je o Vene­ciji ostavljao sporadične ali zapažene poetske tragove. Već u „Mojoj pesmi”, nastaloj 1918. godine u Ilanči, a objavljenoj u okviru znameni­te Lirike Itake (1919) pesnik svoje duševno raspoloženje i umetnič­ki profil opisuje kroz antitetički odnos sa jednom uvreženom slikom Venecije, uzimajući u obzir njen dotadašnji habitus. Junakinja je duša pesničkog subjekta, hipostazirana i provučena kroz gustu mrežu kul­turnih simbola: „Na javi je duša moja bogat seljak, veseljak [na počet­ku pesme „u zavičaju”]”, dok u snu ta duša „ko Mesec bleda / i tako ko on nevesela / po svetu bludi // Gondola jedna ćutke je skrije / u bezdane vode Venecije / sanu, umornu, razočaranu, na karnevalu. // I kad tu njen gitar zazvoni, od pesme što plače i voli, / svu vodu, zvona i maske, tamo, / noć toliko zaboli: / da ućute i pitaju tijo, / Kakav je to Slaven bio, na Rivi dei Skjavoni”. (Crnjanski 2010: 100)2 Na delu je oštro podvučena antiteza između racionalnog, svesnog (jave) i iracionalnog ili podsvesnog (sna) domena bića. Ovo podvajanje ili dihotomiju ličnosti prati i omeđi­vanje dva različita ali komplementarna kulturna prostora predstavlje­na na relaciji ovde – tamo.

Pesnikova potištenost sračunata sa izjedajućom misli o pro­laznosti stvari i lica ima svoje dublje semiotičko uporište. Njegoš u Veneciji generiše različite asocijacije jer nije samo reč o istorijskoj ličnosti crnogorskog vladike, već o velikom piscu i jednoj od ključ­nih simboličkih figura srpskog kulturnog kruga. Otuda se Crnjansko­va pesma implicitno nadovezuje na putopisni izveštaj vojvode Draška u Gorskom vijencu, kao i na Pisma iz Italije Ljubomira Nenadovića u kojima je Njegoš neka vrsta alter ega putopisca. Konačno, Njegoš u ovom slučaju može biti Crnjanskova postromantičarska fascinacija otelo­vljena u lirskom liku velikog pesnika.3 Crnjanski se iz neočekivanog i pomalo iskošenog ugla intertekstualno nadovezuje na Nenadoviće­vo svedočanstvo o poslednjim vladikinim danima. Njegošev lik funk­cioniše kao simbolička projekcija ideje o poroznosti stvari, ma ko­liko se činile istrajnim u vremenu. U prvom stihu „Nasmešio se po­slednji put” iščitava se poruka da je Njegoš bolestan, na samom koncu životnog veka upravo u Veneciji u čiji se kosmološko-sumatraistički pejzaž preliva njegov lik, poput centralne perspektive u slikarstvu. Njegoš je stopljen sa Venecijom: „U prozoru se sjaše kao zapeti luk, / kao Mesec u vodi, mlad i žut, / Rialto. // Mirisaše bolan svoje bele ruže i gledaše kako galebovi kruže, / tužni i beli, ko misli na Lovćen, / i smrt.” (Crnjanski 2010: 49)

Atmosfera neizbežne smrti ispunjava prve slike, dok u nastavku pesme lirski junak posredstvom aktivnosti čitanja i kontemplacije biva uronjen u mitski prostor Homerove Ilijade i antičkog sveta, ina­če utkanog u Njegoševo monumentalno delo. Crnjanski Njegoša u cen­tar svoje vizije priziva sa dvostrukim naumom. On želi da ga odslika i kao privatnu ličnost, ali i kao stvaraoca sa posebnom umetničkom filosofijom i statusom, koji se i uklapa i ne uklapa u venecijanski am­bijent, njegovo privremeno stanište: „Dok noć pljuštaše, čitaše Omi­ra, / crn i težak, ko Ahilov, / što samo kraj mora nađe / mira, / grob. / Bogovi, na plećima sa oblacima tamnim, / bolovi i mora sa valima po­mamnim, / pređoše po njegovom bledom licu bez traga.” (Crnjanski 2010: 49) Teskobnu atmosferu pojačava sadržaj unutrašnjeg teksta koji lir­ski junak čita i na koji reaguje celim svojim bićem: „Ali, kad čitaše o Brizeji, što se budi, / i otvara oči, pune tame, u zori, / bol neizmeran pade mu na grudi. / Jer svemu na svetu beše utehe. / Svim mislima, za sve junake, i grehe. / Ali držeći glavu rukama obema, / suzno, umirući, po­misli, bolno, / da za oči neveste utehe nema.” (Crnjanski 2010: 50) Oči neveste Briseide izjednačene su sa očima „Neveste mora”, što je jedna od ustaljenih antonomazija ili perifraza Venecije. „Zvono Svetog Marka” koje je zaplakalo u vodi nad Njegoševom i Briseidnom sudbom možda i najavljuje propadanje same Venecije. Ujedno tom slikom moderni pesnik alegorijski referiše na dublju vezu između nekadašnje Mletačke repu­blike i Vizantije ocrtane na vladikinom liku, a koja je konstantna i kao takva vrhunski uobličena u njegovom stvaralaštvu.

U raspolućenoj egzistenciji i pokušaju stapanja vremenskih i pros­tornih planova usled duhovne melanholije – koja je i poetičko obeležje stvaralaštva Miloša Crnjanskog – nastaje pesma „Lament nad Beogra­dom”. Venecija se ovde projavljuje kao simbolički izraz reminiscencije na bezbrižne dane tokom studiranja na Eksportnoj akademiji u Rijeci i pesmu „Jadran”. Zapravo, prošlost i Venecija ovde su dovedene u ekvivaputovanjima na Krk, Trst i Veneciju, što je opisano u komentarima uz lentan odnos, taj grad za ostarelog nostalgičnog Crnjanskog predstavlja jedan od locusa amoenusa, titravo pribežište u sećanju, sa vodećim kul­turnim rekvizitarijumom: „TI, PROŠLOST, i moj svet, / mladost, lju­bavi, gondole, i, na nebu, Mljetci, / priviđate mi se još, kao san, talas, lepi cvet, / u društvu maski, koje je po mene došlo.” Međutim, taj eks­kurs u kontemplativnom pesničkom hodočašću po predelima svesti biva naglo prekinut dramatičnim otrežnjenjem, koje sobom neminovno podrazumeva otuđenje od prvobitnog saglasja i stopljenosti sa unutra­šnjim imagom luke: „Samo, to nisam ja, ni Venecija što se plavi, / nego neke ruševine, aveti, i stećci, / što ostaju za nama na zemlji, i u travi. / Pa kažu: „Tu leži paša! – Prosjak! – Pas!” / A viču i francusko „tout passé. / I naše ’prošlo’.” ­

Maligna misao o prolaznosti, podstaknuta gorkim talogom isku­stva i istrajnim duhovnim klonućem pesničkog subjekta, generiše dru­gačije, sumornije metafore i slike. Međutim, ovde nije posredi opse­sivna pesnikova ideja iliti kakav filosofski pesimizam, već pogled na mesta i vlastiti život iz eshatološke perspektive koja je smeštena u još uvek udaljenom Beogradu. Tako fluidna i disperzivna pesnička reč množi asocijativne nizove i nesputano se kreće i na dijahronom i na sinhronom nivou.

4. Presuda grešnoj lepoti

Izrazito ambivalentan odnos prema Veneciji postulira Ivan V. Lalić u trodelnoj pesmi „Acqua alta”. Ovo ostvarenje predstavlja veli­ku sintezu srpskog ne samo pesničkog, već i ukupnog estetskog i kultur­nog odnosa prema Mletačkoj republici, time i prema vlastitoj isto­riji. Poetička samosvest u dosluhu je sa retrospekcijom u širem duhov­noistorijskom horizontu. Detaljnu analizu Lalićeve predstave o Vene­ciji iz poetičkog i kulturološkog ugla pružili su već Persida Laza­rević Di Đakomo (v. Lazarević di Giacomo 2003), Jovan Delić (v. Delić 2002) i Svetlana Šeatović Dimitrijević (v. Šeatović Dimitrijević 2013). Ovde bismo želeli samo da ukažemo na aspekte interiorizacije istoriosofskog promatranja, usled čega retrospekcija postaje instros­pekcija, a obraćanje pesničkog subjekta poseban oblik unutrašnjeg dija­loga. Status lirskog sopstva, ekspliciran već na početku pesme, obez­beđuje mu legitimet za specifično obraćanje gradu na Laguni, obraćanje koje proističe iz dugotrajne, možda i mučne bliskosti. Otuda njegova pesnička kritika kreće iznutra, iz same pesničke slike, koju ujedno ge­neriše njegovo oprečno raspoloženje. Ivan V. Lalić zapravo ispoveda evoluciju duha ili izlazak iz samoskrivljene nezrelosti, uvažavajući, štaviše usvajajući određene civilizacijske i estetske vrednosti sve­ta koji predstavlja Venecija, ali koji odgovorno, iz metaistorijske ili, pak eshatološke perspektive preispituje poreklo tih vrednosti. Zato u pesmi pravi jedan modernistički zaokret ka istorijskom vremenu i mitskom svevremenu: „Suviše dugo smo zajedno, Serenissima, / U godina­ma i u nejednakom ubrzanju / Naših rasula, kraljice mora; / Umorio se duh nad vodama, a kako ne bi / Ovo oko, otežalo od pamćenja iznutra / (Tako pamti plod), gde slike tvoje vrve / Kao crvi.” U umetnutom iskazu „Tako pamti plod” sadržana je perspektiva subjekta koji je već interi­orizovao istorijsko pamćenje. Jovan Delić ocenjuje da je pamćenje plo­da dvostruko: „On pamti svoja prednatalna iskustva i, genima, iskustva svojih predaka. Plod nije lišen istorijskoga iskustva. Ova slika biće naknadno aktivirana u čitaočevoj svijesti kada — u drugom dijelu pje­sme — bude uvedeno istorijsko vrijeme. Istorijsko i lično već se u plo­du stiču: plod ne pliva samo po majčinoj utrobi, već je uronjen i u isto­riju” (Delić 2002: 307).

Istovremeno, pesnik koji isključivo govori u prvom licu jednine, bez bar vidljivijih nastojanja da se obrati u ime naroda ili kolektiva, samoodređuje se kao „skutonoša popljuvane senke Vizantije”. Njegov odnos prema mestu sticanja prvih estetičkih i duhovnih uvida oprečan je i, kao takav, nagovešten na početku poeme: „[…] Bila je to ljubav / I mržnja na prvi pogled: ja skoro još dečak, / Udaren u pleksus pred najzad stvarnom slikom / Najlepšeg od trgova – a ti se naprosto / Ponašaš u skladu sa prirodom svojom / I iskustvom, i stavljaš me zelenog / U svoj nezasitni herbarijum, pored toliko / Znanaca iz časova bdenja.” (Lalić 2015: 99), a produbljen se u finalnom delu: „Čudan neki blagoslov, u sumrak / April­skog dana. Suviše dugo smo zajedno, / u ljubavi i mržnji dve razne pro­laznosti.” (Lalić 2015: 101) Ispostavlja se da je tematizacijom tog odnosa ocrtan emocionalni okvir za razmatranje simboličkog i metafizičkog bića grada, pri čemu su ukrštene opšta i subjektivna tačka gledišta.

Fundirana je inicijalna i konačna pozicija iz koje pesnički subjekt karakteriše Veneciju kao simboličku predstavu njemu u tom pogledu istorijski suprotstavljenu. Kulturna preimućstva Mletačke republike, njeno bogatstvo i uticaj u tadašnjem i potonjem svetu, tokom istorije srednjeg i dugog trajanja, iz pesnikove pomalo ironične isto­riosofske perspektive – duguju Vizantiji. Venecija je izdanak vizan­tijskog civilizacijskog kruga, imenovani, ali nasilnim putem na is­torijskoj sceni uspostavljeni naslednik. U Lalićevoj slojevitoj viziji njen sjaj je derivat „sumraka aprilskog dana”, dakle proističe iz preva­re i pljačke. Zato je pejorativno imenovana kao rak na vizantijskoj La­guni.

Ipak, Venecija likuje nad svojim istorijskim podvigom u poma­lo sarkastičnim stihovima: „[…] Smešiš se, Serenissima, / Među bezu­bim krilatim lavovima, kao / Bogorodica među perunikama, u svetogrđu. / Crna su ova slova, kao crni lak na gondoli / Što klizi kroz ljuske na­ranči i ino đubre / Tvojih kanala. I zlatna, kao zagasito zlato / Bazi­like, čiji podovi prskaju / Na nevidljivim šavovima, po kroju godina.” (Lalić 2015: 100) Da bi se grešno poreklo jedne od najuticajnijih država i kultura u evropskoj istoriji istaklo, u pesmi je sve vreme prisutno duhovno ozračje Vizantije. Pesnički subjekt, međutim, ima već spremnu odbranu i za samu Veneciju ili jednu vrstu umetničkog kontraargumen­ta, jer je isuviše dobro poznaje, i svestan je njenog pozitivnog kultur­noistorijskog značaja: „Pa ipak, reći ćeš, zar nisam htela / Da mi Lon­gena u srce ukroji hram, / Možda samo za ljubav ljubavi jednog pesnika, / Skjavona, koji o ljubavi je znao / Neke tajne, inače pod pečatom. / Ali // Kupola tvoja slaže se u te / Santa Maria della Salute, / Srdit je umorni duh nad vodama / I srdžba njegova tutnji u aritmičnom disanju / Raspamećene plime.” (Lalić 2015: 100)

Preteće rasulo već imenovano na početku pesme u odnosu na koje se metafizički postavljaju unutrašnji lik subjekta i Venecija kao njegov spoljašnji odraz, obistinjuje se u trećem delu. Pesnikova smrt u Veneciji, prema uzoru na književne prethodnike (Tomasa Mana, Ezre Paunda ili Jo­sifa Brodskog) na čijim rečima je palimpsestično, po principu anti­tetičke kritike, upisivao svoje oznake, tragove jedne nesporno autentič­ne poetike, tek je jedan stadijum u dugoročnom umiranju drske lepote.4 To umiranje ili duhovni pad obrnuto su proporcijalni njenom istorijskom rastu i vrhuncu: „Stepenik po stepenik, pa na trg – / (Tako su ulazili am­basadori carstava) / Prljava voda. Ona iz rasklimatanih temelja / Od ska­menjenih stabala (Oprosti, majko sveta…) / Ona vetrom gonjena sa plit­ke pučine Jadrana / Na tri zbunjena ulaza Lagune, otrovane / U Margeri. Tako bolesno stoleće vrši pravdu / I kažnjava drskost lepote, oslovljene / U ništavilu, između dva ogledala.” (Lalić 2015: 101) Pesnikova eshato­loška vizija namerno povlači intertekstualnu, ali i dublju duhovnu re­minisceniju na „Otkrivenje” Jovanovo i apokaliptične prizore: „Vidim te razjedenu izmetom golubova, kraljice, / I mrakom što raste iz žila tvojih voda. / PAX TIBI MARCE EVANGELISTA MEVS, / Makar da ti se kos­ti ljuljaju na plimi / I zlato nad njima drhti, i drago kamenje / U zlatu drhti. A četiri konja iz Carigrada / Šire nozdrve, razdraženi mirisom / Četiri jahača sa Patmosa. / Acqua alta.” (Lalić 2015: 101)

Jenjavanje, a potom i (samo)uništenje okrutne i zaslepljujuće lepo­te Venecije, lepote grešne materije, i njene istorijski i simbolički protežne moći odvija se upravo u bolesnom stoleću, u „ekstremnom” XX veku. Toj lepoti, sa čijih izvora je, prema vlastitom priznanju, i sam cr­peo stvaralačku inspiraciju, Lalić, nasuprot Kostiću nije mogao da op­rosti. Lalićevo postepeno umorstvo u opisu ima sugestivnu apokalip­tičnu snagu. Time se postiže pesnička pravda, pod patronatom umornog duha nad vodama, delotvornija od istorijske.

5. Vodeni leš koji primamljuje

Donekle neutralniju perspektivu nude pesnici krajem XX veka, prevashodno okrenuti unutrašnjim promatranjima i vođeni individu­alnom autopoetičkom impulsivnošću. Divna Vuksanović i Dragan Jo­vanović Danilov u pesmi „Venecija” u okviru knjige zapisa o naizme­ničnom premeštanju nemirnog pesničkog duha na relaciji realna, kon­templativna i imaginativna sfera stvarnosti tvore svoju sasvim auten­tičnu, možda i izmaštanu Veneciju, koja, bar simbolički i formalno, naliči na faktičku. Već uvodnim stihom čitalac je naveden na sklizak teren, na šarmantnu lirsku neizvesnost: „Zatvorenih očiju, vozimo se noćas po kanalima.” (Danilov; Vuksanović 1998: 55) Ipak, u mističnu, po­malo i opskurnu pesničku sliku uključeni su nekoliki prepoznatljivi amblemi: kanali, gondole, mermerni stubovi. Danak istorije, međutim, neumoljiv je. Veneciju izjeda zub vremena. Ona životari u svojoj dubokoj starosti. „Pacovi” i „trula plesan” indikatori su jedne minulosti – minule lepote poetskog entiteta koji je po njoj bio čuven: „Pacovi trče pored mermernih stubova, vitkih i belih kao ne znam šta na svetu; skaču u vodu i rone između gondola. // […] Trula plesan je tamo gde je iščezla lepota” (Danilov; Vuksanović 1998: 55).

I već u središnjem delu pesme, kada se okonča pesnička slika, u službi psihološkog pejzaža, isklesana je efektna kulturnoistorijska poenta gotovo esejističkog tipa: „Venecija je, moguće, jedan vodeni leš što nas primamljuje. Tiha, samotna mesta kao bogomoljke u noći bezazle­nih. // Koliko zaborava u ovoj svetlosti?” (Danilov; Vuksanović 1998: 55).

Prvi deo pesme liči na pozlaćeni ram venecijanske melanholije, unutar kojeg se iscrtava unutrašnje raspoloženje maštovitih putnika, njihov međusobni odnos i svest o vlastitom mestu u istoriji i kultu­ri. Dualni pesnički subjekt samo je znak koji nemilice briše istorija, otelotvorena u truležnom gradu: „Kunići na kojima grad iskušava svoje otrove. Potpuno su nam izgubile trag ritske magle” (Danilov; Vuksanović 1998: 55).

6. Pesničko postistorijsko decentriranje

Na drugom poetičkom, ali ne suprotstavljenom polu doživljaja grada u laguni stoji skoro dvadeset godina kasnije objavljena knjiga pesama Dejana Ilića „Dolina Plistos”. U Ilićevoj poeziji sav nanos istorijskog i postistorijskog iskustva, koji se ogleda u komercijali­zaciji kulturnih sadržaja i navalici posetilaca, sklonjen je u stra­nu. Pesnik svoju optiku namerno decentrira, traganjem za skrivenim, ušuškanim trgovima grada obremenjenog turističkim blještavi­lom koji Veneciju u naše vreme i održava u životu. Jer, putnik našeg stoleća sa konzumerskim potrebama oslobođen je uživljavanja u isto­rijski kontekst njenog nastanka.

Ilićev pesnički subjekt pronalazi mir i toplinu uprkos osvoje­nom epistemološkom polju o istorijskim faktima. Ali to raspoloženje je problematizovano u pitanjima: „Otkud toliko topline u ovim prizo­rima, / fasadama? Ispred ovih palata / gorele su lomače, vršeni pokolji, kuga, / odranom kožom pisala se istorija. // Otkuda taj mir što podseća / na plaćene račune, ravnu vodu, životinjski san?” Mir sa prisenkom ma­lograđanske uranilovke, možda i prividne egzistencijalne ravnoteže, u subjektu izaziva nelagodu zbog nezadovoljene istorijske pravde.

Lična estetika usredsređena je na minimalistički prizor pred kojem kapituliraju veliki narativi. Otuda su na njegovoj mapi za rado­znale šetače ucrtani skrajnuti kampi kojima obiluje ova prostorno mala metropola i povučeni život stanovnika, izvan buke i vreve turi­sta po atraktivnim punktovima grada. Ilić opisuje elementarne poja­ve i jednostavne stvari, česme, bunare, klupice, boje fasada, antikvarne knjižare, ptice, pse, mačke. Oni čine skriveno, ali pravo lice Venecije: „Volim trgove na kojima se niko / ne zaustavlja, koji postoje tek tako, / da rastave zgrade, da bi četvrt / mogla da diše. Volim trgove / čiji su jedini posetioci ptice, / vrapci i golubovi, obične / trgove sa mačkama.”

Iz tog tihog divljenja atipičnom urbanom pejzažu proističe zaklju­čak da drevni kameni grad koji leži na kanalima opstaje uprkos nemi­novnosti propadanja u vodi. Vera pesničkog subjekta je čudesna, ali i im­plicitno subverzivna: „Sačuvati, u svakom slučaju, to zrnce vere, / kao poslednju nadu i kamen ovog grada / što se i danas leluja, u aprilskom svetlu, na splavovima podignut / dok je još bilo gradova.” Ilić kao da, iz obrnute pozicije, aludira na Lalićev „sumrak aprilskog dana” i aktivi­ra reminiscenciju na april 1204. godine i mletačku poharu Carigrada.

Imagološko ogledanje zatičemo u pesmi „Kampo, 11”, ali ono je sve­deno na upoređivanje dve doživljajne perspektive istog pejzaža: „A ovde se izlazi na otvoreno / more, koje tako dobro poznaješ, ali s njegove dru­ge strane […] Školjke potpuno drugačije od naših, / s one strane mora, za tebe su dragulji koje radosno skupljaš.” Putnik i njegovi saputnici, atipični posetioci u proputovanju kroz Veneciju pokušavaju da u svom doživljaju slože „slagalicu od dve hiljade komada, / ovog grada u obliku ribe” i da taj doživljaj prenesu u svoju svakodnevicu, u svoju intimu: „Ta slagalica sija sada / u svetlosti lustera, na razvučenom stolu / nasred sobe, dok mi sedimo oko njega, / kao na klupama oko neke fontane.”

7. Pesnik putnik i večni grad u poeziji

U knjizi pesama Dolina Plistos Dejan Ilić želi da posvedoči da je pesnik Putnik, homo viator. Njemu je putovanje imanentno, time i preobražaji duha. On otuda priziva i onog putnika iz istoimene pesme Miloša Crnjanskog: „Idem slobodno, / niko mi nije odneo, / da ljubim, tužnu moć. / Raširim ruke, ali ne u zore / nego u more i noć. // Osmehom ulazim, stigo ma kud, / u tužne i bolne jave. / Kad volim, meni i gresi svud / nebesa pletu, / oko radosno pognute glave. // Ostavljam bolnim osmehom san, / da prođe, i ode, i mre. / Ljubav je put beskrajan / na kom je dozvoljeno sve. // Ne žalim ni tebe ni sebe ja, / i smešim se na daljine. / Umor mi samo u očima sja, / i sve što ištem od tebe / to je: časak-dva / tišine, tišine.” (Crnjanski 2010: 31) Nije li posredi svekoliko poetsko izvorište iz kog se polazi na put u Veneciju i iz kog otpočinje pevanje o Veneciji, o toj enciklopedijskoj odrednici prividne, spoljašnje sreće? Njoj se suprotstavlja ili u njoj ogleda estetska projekcija grada. Ta projekcija je, međutim, u srpskoj poeziji očigledno obremenjena kulturnoitorijskom i poetičkom samosvešću.

Postavlja se pitanje da li će takav radoznali a melanholični Putnik uskoro imati mogućnost za tim jedinstvenim iskustvom boravka u Veneciji kojim će upotpuniti i uposebiti sliku o vlastitom životu, time i samorazumevanje ili pak žuđeni zračak smisla i spokoja, s obzirom na njen nestabilan geografski položaj i sve neizvesniju sudbinu. Ne obistinjuje li se to grozničava najava Ivana V. Lalića iz pesme „Acqua alta”? Možda je Venecija svojevrsni uroboros ili, pak, još jedna od žrtava našeg istorijskog delovanja u tehnološki naprednoj i prenaseljenoj civilizaciji. Da bismo istrajali u potrazi za svetlošću i senkama na slici koju sami stvaramo, uvek možemo zamoliti iscrpljenog duha nad vodama da se umilostivi ovom večitom izorištu pesničke inspiracije, ako nigde drugde, bar u poeziji koja nasuprot šljaci traje.

Jana M. Aleksić

Institut za književnost i umetnost, Beograd

2 Poslednji deo pesme Lidija Mustedanagić tumači na sledeći način: „U stihovima je ostavio i taj mučniji, drugačiji trag, pretvarajući Veneciju u zamoreni evropski grad zabezeknut nad jadikovkom napaćene slovenske duše, čemu pesnik daje dvostruki signal – i pitanje o nepoznatom Slavenu i njegovo situiranje na čuvenoj Rivi de Skjavoni, čije je ime preuzeto od prezimena koje je samo staroitalijanski naziv za Slovena (Schiavoni)” (Mustedanagić 2011: 452).

3 Važno je pomenuti i Crnjanskov esej „Razmišljanja o Njegošu” iz 1925. godine, u kojem, sintetizujući Njegoševo delo sa biografijom pisca i primećujući potisnuti uticaj mletačkog pozorišta na njegovo stvaralaštvo ili bar određene lektire, između ostalog primećuje: „Njegoš i Mljeci, kao odnos, u epu nizak, za mene krije negde neobične, divne visine, samo ne znam gde su, jer napisane nisu, a nazirem ih svud, u njegovom žiću, gigantskom i sladostrasnom” (Crnjanski 1999: 56).

4 Sličnu sliku Lalić postulira u pesmi „Izlet u Torčelo”. Sa susednog ostrva Serenissima, u daljini, „mrvi se kao kolač u mokroj kartonskoj kutiji” (Lalić 2015: 73). Postupkom detronizacije posmodernističkog tipa u ovoj sugestivnoj pesničkoj slici pesnik, dosledno svojoj poetičkoj viziji, ukazuje na istrošenost i opadanje blistavih spomenika nekadašnjeg sjaja i moći.

LITERATURA

Danilov; Vuksanović 1998: D. Jovanović Danilov; Divna Vuksanović, Beograd – Užice: Prosve­ta – Art.

Delić 2002 (2004): J. Delić, Ivan V. Lalić i Laza Kostić, Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, Novi Sad, knj 1, sv. 1–2, 291–320.

Delić 2011: J. Delić, Laza Kostić i srpsko pjesništvo dvadesetog vijeka, u: Laza Kostić 1841 – 1910 – 2010: primljeno na I skupu Odeljenja jezika i književnosti od 18. I 2011. godine, na osnovu referata akademika Predraga Palavestre i Ljubomira Simovića, Beograd, 381–398.

Ilić 2017: D. Ilić, Dolina Plistos, Kraljevo: Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani”.

Kostić 1991: L. Kostić, Pesme 3, priredio Vladimir Otović, Novi Sad: Matica srpska.

Lazarević Di Giacomo 2003: P. Lazarević Di Giacomo, Istorijsko-kulturni podtekst narativnosti pesme „Acqua alta” Ivana V. Lalića, u: Predrag Palavestra, Spomenica Ivana V. Lalića: Povodom sedamdesetogodišnjice rođenja. Pet godina po njegovoj smrti (1931–1996), Beograd: SANU, 111–128.

Lalić 2015: I. V. Lalić, Ivan V. Lalić, priredila Sonja Veselinović, Novi Sad: Izdavački centar Matice srpske.

Mustedanagić 2011: L. Mustedanagić, Venecija Miloša Crnjanskog, u: Dejan Ajdačić, Persida Lazarević di Đakomo (red.), Venecija i slovenske književnosti, SlovoSlavia: Beograd, 449–474.

Radulović 2013: M. Radulović, Kulturološki ukrštaj i estetski ideali Laze Kostića, u: Svetlana Šeatović Dimitrijević, Marija Tita Leto, Persida Lazarević Trajanje i šljaka: Venecija u ogledalu srpskog pesništva HH veka 184

di Đakomo (red.), Mediteranski pejzaži u modernoj srpskoj i italijanskoj književnosti, Beograd: Institut za književnost i umetnost, 113–142.

Crnjanski 1999: M. Crnjanski, Eseji i članci I, (Književnost – umetnost), priredio Živorad Stojković, Dela Miloša Crnjanskog, tom. 10, knj. 21, Beograd – Lausanne: Zadužbina Miloša Crnjanskog – L’ Age d’ Homme.

Crnjanski 2010: M. Crnjanski, Miloš Crnjanski. 1, priredio Milivoj Nenin, Antologija srpske književnosti, knj. 58, Novi Sad: Izdavački centar Matice srpske.

Šeatović Dimitrijević 2011: S. Šeatović Dimitrijević, Venecija – pro et contra. Između divljenja i prezira, u: Dejan Ajdačić, Persida Lazarević di Đakomo (red.), Ve­necija i slovenske književnosti, SlovoSlavia: Beograd, 567–581.

Међународни научноистраживачки пројекат Италијански градови у књижевностима 20. века,1 спроведен у периоду од 1. октобра 2018. до 30. септембра 2020. године, пружио је могућност многим истраживачима да на задату тему дају свој допринос у виду научних радова, припреманих током двогодишњег пројекта и изложених на истоименом међународном научном скупу одржаном 7. децембра 2019. године на Филолошко- уметничком факултету Универзитета у Крагујевцу.