Ciljevi mogu opravdati sredstvo sve dok postoji nešto što opravdava ciljeve.
Lav Trocki
Trebalo je gotovo dve i nešto više decenije da prođe da bih se ponovo obreo u Ciudad de México a i tada ne znam tačno šta mi bi da se odlučim na taj potez. Putovanje..
Naime, oduvek sam mrzeo sve vrste putovanja.
Jednostavno, rođen sam bio u Parizu, bio sam Parižanin, ono što bi Aragon kazao pravi “Le Paysan de Paris“. Poslednjih godina sam vrlo malo izbijao iz Pariza. Međutim, poziv senjorite Silvije Agelof iz Kojoakan librosa bilo je jednostavno nemoguće odbiti.
Najpre što je ona bila previše navalentna a što je meni uvek bilo odvratno, no i ja sam oduvek bio popustljiva i meka dušica prema takvima. Ali onda i to što sam nekako iz pritaje svoje mašte ili i jave ‒ svejedno, želeo da još jednom vidim Meksiko Siti i prošetam se tim latinskim Babilonom.
Za tih dvadesetak godina i nije se nešto mnogo izmenio osim što se moj omiljeni deo, Hočimilko, negde u toku moje poslednje posete našao na onoj famoznoj Uneskovoj listi svetskih baština. Po kojoj ste odmah znali da će to ubrzo ili propasti ili da barem neće ostati isto.
Tako je i Hočimilko sada bila tobož zaštićena četvrt. Zaštićena ali od koga? Verovatno od pravih žitelja i turista, jer je bila prepuna raznih vucibatina, bitangi, narkomana, sitnih lopova i prevaranata, stecište svih mogućih danguba prekrivenih smogom, raznih izduvnih i štetnih isparenja koja su se tu akumulirala i koja se sada poput teške patine, zapatila i na njihovim užasnim licima.
Rekoh, da udovoljim sebi i svojoj burnoj prošlosti, kupih tek jedan suvenirčić. Beše to čašica za tekilu, boje ćilibara, sa grbom. Zlatni orao na kaktusu držao je zmiju u svome kljunu. Pomislih, zmiju i tekilu ću svakako kasnije pronaći. Onda ipak reših da se vratim u hotel i javim se mom izdavaču i domaćici.
Gotovo da sam se usput smejao zbog zabrinutosti gđe Agelof o mojoj bezbednosti. Rekla mi je da je pomalo brinu moji politički stavovi i da Meksikom više nije tako bezbedno šetati kao nekad, posebno ne noću. Posebno ne sam.
Zapitao sam se da li je bilo ikada? Preslišavao sam se… Ratovi kartela na ovaj ili onaj način vodili su se i ranije. Odsecanja glava, prljavih, naručenih ubistva političara, tajkuna, sudija, advokata, korumpiranih policijskih glavešina, generala, bilo je i onda. U moje neko vreme. Otmice, bombe, pretnje, protesti, zatvaranje štampe, progon inteligencije. Svega toga bilo je i ranije. Uostalom, mene je mogao jedino neko da opljačka na ulici. A i onda, šta bi mi pa uzeo. Jedino sat i nešto sitne gotovine, pošto novac uglavnom nosim na kartici a i tu nije bilo nešto baš mnogo love. Većina je otišla, tamo ili vamo. Nešto malo ušteđevine držao sam u nemačkoj banci. Možda bi im pre bio zanimljiv ovaj moj štap, koji je pomalo egzotičan i za koji mislim da je sa Kube.
Bolno rumenilo latinskog sunca je još uvek tinjalo kada sam prošao pored jedne knjižare. Beše to knjižara baš Kojoakan librosa, vlasnice i urednice Silvije Agelof. Rekoh, da zastanem malo da razgledam knjige ili da odem u hotel, istuširam se i javim, pa kasnije da dođem. Ali onda, razmišljao sam, verovatno ću i večerati, zadržati se u razgovoru, možda će gđa Agelof doći odmah kao što je izrazila želju, iako sam joj ja izričito rekao da sam jedan umorni starac koji voli da legne na vreme. Šta god to značilo. Odnosno, meni je značilo ‒ da mi treba odmora i prostora nakon puta, a sledećih dana može sve drugo po redu i dogovoru.
Popijem čaj pred spavanje, prelistam neku knjigu i to je sve za večeras.
Međutim, tada ugledah u šarenom ali ukusnom izlogu, između ostalih meksičkih, argentinskih, čileanskih, španskih, ruskih i drugih knjiga i sabrana dela, mog bivšeg prijatelja iz Pariza, iz davnih dana, Horhea Sempruna, te reših ipak da uđem. Nije bilo mnogo kupaca, već je bilo gotovo vreme zatvaranja te odoh pravo do knjiga. Uzeo sam jednu iz kompleta, potražio kutak gde sam mogao malo da sednem i razgledam. Bile su tu gotovo sve njegove knjige, čak i one koje je pisao na francuskom, prevedene na španski, kao i one koje je pisao u koautorstvu, kao što je knjiga „Evropski čovek“, koju je napisao zajedno sa Dominikom Vilpenom.
Knjiga koju sam slučajno pokupio iz velikog opusa beše „Dvadeset godina i jedan dan“. Iako mi to nije bila njegova omiljena knjiga, već ona za koju je dobio nagradu „Femina“, voleo sam taj roman. Kao uostalom i sve njegove druge knjige. Na baš jarko crvenim koricama videla se bogata kuća koja iz tog ugla kako je fotografisana, podseća na pozornicu kakvog skrivenog teatra gde bi ta kuća bila samo zastor, ispred koje su pomalo nemarno u uglu parkirana zaprežna kola sa senom u kojima, ako se dobro zagledate, može se videti nešto, nalik na jednu veću mrlju, za šta bih ja rekao da me podseća na krv.
Sve ostale knjige iz tog kompleta su bile u istim bojama, osim što su imale drugačiju fotografiju. Međutim, jedino se ona koju uzeh izdvajala jednim gotovo skrivenim detaljem. Razgledao sam još neke njegove knjige, bacio pogled na ostale i video da je tu zaista bilo dosta zanimljivih autora. Ispričaću već preko telefona gđi Agelof da sam svratio u jednu njenu knjižaru blizu hotela, pohvaliću njen rad i ljubaznost prodavačica. Takođe, nameravao sam da kupim ovaj komplet Sempruna, iako sam imao gotovo sve njegove knjige. Ovaj mi se baš dopao. Uostalom, moj španski, osetih to već tokom leta avionom još uvek nije zaribao. Da, osećao sam da se poput neke zaboravljene snage, samog sećanja, nekog detalja i sam španski jezik, njegov izgovor vraćao gotovo direktno na moja usta i jezik.
Kupovinu ću obaviti, pred kraj gostovanja jer su knjige dosta kabaste i teške, a i nije ih baš mali broj. Moraće da mi ih pošalju u hotel ali verujem da neće biti problema. Problem će nastati kada budem polazio. Kada ću morati i njih ali poznajući meksičku, koja me pomalo podseća na balkansku, odnosno, ponajviše na srpsku gostoprimljivost, koja zna biti baš naporna, šta ću sve još morati da ponesem. Sreća što prtljag u avionu ne sme biti teži od dvanaest kilograma, inače šta bi mi sve moji meksički prijatelji darivali. Naravno iz najboljih namera. Često iz samo njima razumljivih razloga. Bila je to ona ljubav koje sam se oduvek klonio, ona koja vas guši. Davi gotovo kao zmija žabu. Zbog takvih i sličnih domaćina sam gotovo uvek i kupavao sitne suvenire. Najviše lule, statuete, poneku zanimljivu šolju ili lokalne maske koje bi se mogle okačiti o klin. Vina koja još nisam probao a kojih je danas bio mali broj. Knjige naravno a ređe umetniče slike, crteže ili grafike- koje znaju zauzimati dosta prostora za razliku od kakvih drangulija ili sitnog nakita. To bih obično poklanjao drugima.
Videh da se knjižara zatvara u 22:00h, te pošto je već bilo prošlo devet, reših da kupim jednu knjigu i ponesem je u hotel. Beše to baš ona za koju je 1969. godine, ako se dobro sećam, Semprun dobio nagradu „Femina“.
Ukratko, to je sve čega se sećam pre nego što sam ušao u ulicu gde je bio moj smeštaj, hotel koji se nalazio preko puta ulice, na nekih samo 200 metara od knjižare.
Odnosno, sećam se da je na račvanju za parking i stazu za pešake iskočio neki mladić sa cepinom u svojim rukama, uzvikujući na lošem španskom:
-Ovo je tvoja smrt, Žak Molnaru!
Da, sećam se još samo krvi koja je kapala na knjigu koju sam držao u rukama…
Saša Skalušević Skala
