Tronjem*, na severu Norveške, potpuno je stara slika pristaništa otkuda polaze ribari u Arktik. Jako boja- disana, drvena slagališta ređaju se u luci i izgledaju kao Holandija. Holandsko je i ime varoši. Poslednjih godina u Norveškoj za svaku varoš traže stara, norveška imena. Uspeli su da u prestonici od Kristijanije naprave Oslo. Sada ta bitka između onih koji žele da menjaju ime varoši traje žestoko i u Tronjemu. Staro ime Tronjema koje je varoš imala do XIV stoleća bilo je Nidaroz. Ljudi se sada u Tronjemu svađaju oko toga hoće li Tronjem postati Nidaroz, ili će ostati Tronjem. Ova borba čini temperamentnim hladne i tihe Norvežane na severnoj širini od 63 stepeni i 25.
Krunidbena varoš stare Norveške
Tronjem izgleda, sav u žutoj i crvenoj boji skladišta po lukama, kao neko holandsko pristanište. Neobično je prijatna varoš sa svojim lepim školama, parkovima i mostovima. To je jedna od najtoplijih varoši u Norveškoj, u početku jeseni. Nekada, vekovima, u Tronjemu krunisali su se severni kraljevi.
Restaurirana katedrala, čuvena sa svoje arhitekture, a još više skulpture, stoji i sada. Nasred varoši visoko se uzdiže spomenik kralja Olafa koji je zasnovao ovu severnu prestonicu. Između građevina lučkih koje obuhvataju sve ulice, ređaju se brodogradilišta, mašinske radionice, fabrike duvana, drvare i uljare u kojima se gotovi ulje od riba. More u ovom fjordu nikada se ne zaledi zimi, pa ipak, u ovoj varoši živi šampion klizanja na ledu koji pobeđuje već godinama i koji je pobedio i na olimpijadi, po imenu Ivar Balangrund. On ima sportsku radnju u blizini pošte i ja sam ga posetio. U njegovom izlogu stoji njegova slika u veličini čoveka. Cela je pokrivena medaljama koje je dobio na utakmicama. Deca u Tronjemu ne znaju sv. Olafa, ali svi znaju Ivara Balangrunda. Klizalice u njegovom izlogu, od sjajnog čelika, svetle kao mačevi.
Katedrala
Tronjemska katedrala koju su zidali između XI i XIV stoleća skladna je zajednica romanskog i gotskog stila. Ono što je najlepše u katedrali to je njen kamen, mek kao salun (takvo mu je i ime) koji je ipak vanredno izdržao stoleća. Crkva je nekoliko puta stradala od gromova. Danas je u crkvi instalirano ne samo električno osvetljenje, nego i električno grejanje. Inače, trgovi Tronjema imaju nečeg ruskog, širokog. Kralj odseda u jednoj palati koja je sva od drveta. Tek kada se prođe Norveška, primeti se koliko je nekadašnja Rusija kulturno zajmila od skandinavskih država. U hotelima, do mile volje može se jesti ajvara. A čajevi sa igrankom, u 5 sati po podne, elegantniji su u malom Tronjemu, nego u mnogim evropskim velikim gradovima. Socijalistička Norveška bogata je, bezbrižna i prijatna.
Kasarne
Za moga boravka u Tronjemu, norveška vojska imala je, prvi put, posle mnogo godina, velike manevre. Pokušava se i tamo da se armija motorizuje. Međutim, kraj svega, i ti manevri bili su kao neka idila. Jedinice su male, cela je vojska mala, a starinske i idilične su naročito kasarne. Komande divizija u tim manjim norveškim varošima daleko su manje od osnovnih škola. Prizemne su i izgledaju kao neke stare kuće, otmenih porodica. Jedino što pri ulazu, ukopana u zemlju, stoje dva stara topa i što pred njima, pitom kao pismonoša, šeta stražar. — „Mi se ne bojimo“ — rekao mi je jedan oficir u razgovoru, dok smo se ljuljali po ritmu tangoa, koji se tamo igra kao uspavanka — „mi se ne bojimo, dok je sa nama Engleska.”
Norveška kao idila
Da jedan narod od dva i po miliona drži ovoliku zemlju, i igra tako veliku ulogu u brodarstvu na celom svetu, a kod kuće živi na tolikom stupnju kulture i udobnosti, to je skoro neshvatljivo srednjeevropskim pojmovima. U Norveškoj je neobična tišina. Svi ljudi se kreću sa tihim osmejkom i mirnim gestovima. Zalazio sam i u najgore krčme i nigde nisam našao nekog divljeg očajanja. Svaki je čovek, tamo, jedan svet za sebe, sa očima sanjalica, ali svi zajedno čine jedno neobično prijatno društvo.
Glavni spomenik koji dočekuje u tim manjim norveškim varošima, skoro je uvek spomenik nekog građanina zaslužnog za varoš. Tako i u Tronjemu, pred železničkom stanicom, stoji na pijedestalu bronzani kip civilnog čoveka, širokih ramena. To je spomenik koji je varoš podigla gradskom inženjeru Karlu Adolfu Dalu. Bio je neobični radiša. Svud na svetu ima poneki takav Dal i sve ima da se zahvali nekim ovakvim, plećatim Dalovima.
Ova varoš počela je da se kupa u moru onda, kada su se u Evropi još smejali, kao sakaludama, onima koji su tražili oporavak u morskim talasima. Pred ulazom u luku stoji gradsko kupatilo Tronjema koje je sazidano 1860. godine.
Ideal korzet
Norveška ima vanredne bolnice, a one su i u Tronjemu odlične. Odlična je i pošta, odlične su i škole, ali je najbolje što imaju tamo bezbrojni red odličnih frizernica. Sem toga, na svakom koraku, po jedan izlog sa ogromnim natpisom da je tu stovarište idealnih, ženskih korzeta.
Norvežanke, u pižamama, vraćaju se sa plaže, sa kupanja, na biciklima kroz varoš.
Na tramvajima ima samo jedna klasa, sedi se zajedno sa damama i radnicima. Velike mase radnika voze se na posao u luku i sa posla. Kočničar je sam na tramvaju. On vozi i daje karte i niko mu ne ubacuje u kasu dugme mesto para. Kad se iziđe iz tramvaja, stoji ogromni red magazina i brodova koji odlaze na sve strane sveta. U jednom naročitom bazenu pristaništa, brodovi koji polaze put polarnih krajeva. Predveče, kraj sveg žutog i crvenog lišća u parkovima Tronjema, na moru se javlja neka hladna boja kao od leda. Led koji je hipnotisao tolike istraživače i koji ih je vukao gore u polarne krajeve, hipnotiše i sada ljude. Putem Andrea, Velmana, Nobilea, Amundsena, u ledeno more nad kojim je negde nestao Levanjevski, iako bez neke naročite opasnosti, polazi i naša lađa.
Miloš Crnjanski
*Crnjanski norveški grad Trondhajm, naziva Tronjem, kao Holanđani.
