Drugi preci
uostalom mogli su biti moji,
i već bih iz drugog gnezda
poletela,
i već bih se ispod drugog panja
iz ljuske ispilila.
U garderobi prirode
mnoštvo kostima.
Kostim pauka, galeba, poljskog miša.
Svaki kao saliven
i poslušno se nosi
dok se ne pohaba.
Ni ja nisam birala,
ali se ne žalim.
Mogla sam biti neko
znatno manje poseban.
Neko na brvu, iz mravinjaka, zujećeg roja,
delić pejzaža kidan vetrom.
Neko mnogo manje srećan,
odgajan za krzno,
za praznični sto,
nešto što pliva ispod lupe.
Drvo uraslo u zemlju,
kome se približava požar.
Stabljika gažena
sledom neshvatljivih događaja.
Mračna ličnost
koja za druge postaje svetla.
A šta, ako bih u ljudima izazivala strah,
ili samo odvratnost,
ili samo sažaljenje?
Da sam se rodila
u plemenu u kome ne treba
i da se preda mnom zatvaraju putevi?
Sudbina se prema meni kao i dosad
pokazala naklonjena.
Moglo je da mi ne bude dato
pamćenje dobrih trenutaka.
Mogla je da mi bude oduzeta
sklonost ka poređenjima.
Mogla sam biti ono što sam – ali bez čuđenja,
a to bi značilo,
neko sasvim drugi.
Vislava Šimborska
